Србија, спорт и репрезентација: Пет бродолома земље кошарке, oд Новог Сада до пропуштања Олимпијских игара

„Боље да је опет нестало струје", ово су вероватно помислили многи вреле јулске вечери у понедељак 4. априла, када су кошаркаши Србије изгубили од Белгије у Нишу.

Меч квалификација за Светско првенство 2023. био је планиран за недељу, али је одложен због нестанка струје тог дана, да би сутрадан фаворизовани Орлови, како је надимак кошаркаша Србије, прокоцкали 10 поена разлике у финишу утакмице и погнутих глава напустили паркет.

После тог и пораза од Летоније претходне недеље, шансе Србије да се пласира на шампионат који се одиграва у три азијске земље (Јапан, Филипини и Индонезија) су знатно мање, а ова селекција није пропустила Светско првенство од 1959. године (1994. учешће није било могуће због међународних санкција).

У овакву ситуацију Србија је доспела превасходно због „катастрофалног" система квалификација, па селектори често не могу да рачунају на најбоље играче и немају довољно времена да раде са њима, каже Жарко Паспаљ, бивши репрезентативац Југославије, за ББЦ на српском.

„Ако се настави ситуација са 'прозорима', биће то мука и зато се свима, као и нама, дешавају падови у игри и не постоји континуитет", сматра он.

Србија има „добре и пристојне играче", али многи и даље живе у времену бивше Југославије, када је играчки квалитет био далеко већи, додаје Паспаљ.

Неуспех у недавно одиграним квалификационим утакмицама није први који се догодио кошаркашкој репрезентацији Србије, а у последње две деценије било је „бродолома" који су сломили срца навијача.

ФИБА 'прозори': Тешка мука за најјаче селекције

Међународна кошаркашка федерација (ФИБА) је од 2017. променила систем квалификација за велика такмичења, па се од тада оне играју у неколико термина током клупске сезоне, док су се раније одржавале после њеног завршетка.

Ситуација је додатно закомпликована због спора ове организације и Уније европских кошаркашких лига (УЛЕБ), која организује Евролигу и Еврокуп, најјача континентална такмичења за клубове са тог континента.

Услед несугласица, термини квалификација и поменута два такмичења најчешће се преклапају, а кошаркаши који у том периоду наступају за клубове нису у могућности да помогну репрезентацијама.

Овакав систем такмичења „покушај глобализације" кошарке по узору на НБА лигу, али је он „добро закаснио" у односу на то америчко такмичење, сматра Жарко Паспаљ.

„Концепт се није показао добро за квалитетне тимове, који се ту не сналазе баш најбоље, па се мање квалитетним репрезентацијама дају веће шансе.

„Имамо ситуацију да морамо да позовемо играче који нису најбољи које имамо, а на располагању им је јако мало времена за рад, па се окупе на пет дана да би одиграли две утакмице", објашњава некадашњи репрезентативац Југославије.

Због свега пораз Србије од Летоније на страни „и није велико изненађење", док против Белгије јесте, пре свега због начина на који су играчи селектора Светислава Пешића испустили предност у завршници, описује Паспаљ.

„Имали смо добијену утакмицу, али су направљене почетничке грешке и изгубили смо, а сада ће бити јако тешко да се квалификујемо на Светско првенство", додаје.

Србију очекује још шест утакмица у квалификацијама за Светско првенство 2023, по два пута сусрешће се са Грчком, Турском и Великом Британијом, али ни свих шест победа не гарантује пласман на шампионат, преноси телевизија Спорт клуб.

„Генерално видим једну тешку муку у следећим 'прозорима' ако хоћемо да се квалификујемо", поручује Паспаљ.

Европско првенство 2005: Пораз код куће и чувена конференција Жељка Обрадовића

Кошаркашко првенство Европе из 2005. за љубитеље кошарке остало је једна од најружнијих асоцијација на репрезентацију Србије и Црне Горе.

Тим је био домаћин шампионата, екипа је била састављена од играча са великим каријерама и неколико младих кошаркаша који су обећавали, па су се многи спремали за велико славље у Београду на већ виђеном победничком постољу.

Међутим, увертира за првенство није била блистава - Југославија је после европске и светске титуле 2001. и 2002. постала Србија и Црна Гора, а два такмичења која је национална селекција одиграла уочи шампионата на домаћем терену нису донела успех.

У Шведској 2003. тадашњи селектор Душко Вујошевић повео је подмлађен тим услед отказа и повреда неколицине битних играча, а репрезентација предвођена Предрагом Стојаковићем, Миланом Гуровићем, Милошем Вујанићем и Марком Јарићем освојила је шесто место.

На Олимпијским играма у Атини у екипу су се вратили искуснији Дејан Бодирога и Дејан Томашевић, кошаркаши који су крајем 1990-их освајали бројна одличја са репрезентацијом, али је резултат био још слабији - 11. позиција.

У Кошаркашком савезу били су решени да се трогодишњи пост прекине 2005. године, на клупу се вратио Жељко Обрадовић, садашњи тренер Партизана и најтрофејнији европски стручњак, али је Предраг Стојаковић после неуспеха у Атини одлучио да напусти репрезентацију.

Обрадовић је, упркос изостанку НБА звезде, уочи турнира недвосмислено поручио да то не мења амбиције његовог тима.

„Кошаркашка репрезентација СЦГ на Европском првенству може имати само један циљ, а то је златна медаља. Ми смо домаћини турнира и то је наша обавеза", рекао је тада селектор.

Капитен репрезентације био је Дејан Бодирога, а у екипи је било пет кошаркаша из НБА лиге, уз још неколико искусних играча из европских тимова, попут Дејана Милојевића, Игора Ракочевића или Милана Гуровића.

Селекција СЦГ играла је у групи Д, мечеви су се одржавали у новосадској хали Спенс, а већ у првом колу дошло је до изненађења - тада млади тим Шпаније убедљиво је победио Плаве, како је био надимак репрезентације СЦГ.

Обрадовићев тим успео је да се домогне другог места у групи и осмине финала тријумфима над Летонијом и Израелом, па је у највећем граду Војводине дочекала Французе, а многи су селекцију Триколора видели само као мали степеник ка селидби у Београд и походу на злато.

На том малом степенику Плави су се саплели, Француска је победила 74-71, а после пораза домаће репрезентације, уследила је сада већ чувена конференција за медије Жељка Обрадовића, на којој је изнео проблеме из свлачионице који су допринели неуспеху.

„Довде су нас довели односи у свлачионици, јер од првог дана одвајам по пола сата или сат за индивидуалне разговоре са играчима да убијам егоисте у њима", рекао је тада трофејни тренер.

„Ја и даље мислим да смо кошаркашки најбоља репрезентација овде, али људски смо много далеко", додао је разочарани Обрадовић.

Можда ће вас занимати и ова прича:

Светско првенство у Јапану 2006: Врућ кромпир у рукама Драгана Шакоте

После елиминације у Новом Саду Обрадовић се повукао са селекторске функције, а клупа репрезентације припала је Драгану Шакоти.

Ситуација је била прилично чудна - Црна Гора је у мају стекла независност, а репрезентација Србије и Црне Горе, земље која је престала да постоји, отишла је на Светско првенство у Јапану 2006. године уз специјалну позивницу као бранилац титуле из Индијанаполиса (2002).

И екипа је прошла кроз немиран период пошто су Владо Шћепановић и Предраг Дробњак, дугогодишњи репрезентативци Југославије и СЦГ, одлучили да обуку дрес Црне Горе, а искуснији репрезентативци попут Дејана Бодироге, Дејана Томашевића или Жељка Ребраче више нису били на располагању селектору.

Због тога се Шакота ослонио на младе играче, половина кошаркаша долазило је из домаће лиге, а лидери тог тима били су Дарко Миличић и нешто старији Игор Ракочевић.

Неочекивани пораз на старту од Нигерије (75-82) био је наговештај да Шакотину екипу не чека велики резултат у Јапану, касније су и Аргентина и Француска биле боље од селекције СЦГ, која је победама над Либаном и Венецуелом ипак успела да се пласира у наредну фазу као четврта у групи.

Тамо ју је сачекала Шпанија, која је без пораза завршила пут у њеној групи.

Тим Драгана Шакоте није успео да победи Црвену фурију, како је надимак шпанског тима, који је касније освојио светску титулу победом над Грчком у финалу у јапанској Саитами.

Иако пораз од тима који су предводили браћа Гасол, Хорхе Гарбахоса и Хуан Карлос Наваро није био толико неочекиван, у Србији је испадање бранилаца титуле сматран великим неуспехом.

У првој деценији 21. века су „кренуле да се дешавају промене" у европској и југословенској кошарци, које су допринеле слабијим резултатима националног тима, сматра Жарко Паспаљ.

„Видело се тада да не иде како треба - од 2003. до 2007. смо имали ситуацију да се репрезентација не гледа онако како се пре гледала, а појединци су је посматрали кроз себе", објашњава бивши кошаркаш.

Европско првенство у Шпанији 2007: Најслабији пласман са Зораном Славнићем

Србија је први пут под тим именом наступала на великом такмичењу 2007, када је у Шпанију стигла са већим амбицијама него у Јапан, а у тиму су поново били Марко Јарић и тадашњи капитен Милан Гуровић.

Селектор је био Зоран Славнић, некада легендарни репрезентативац Југославије, а популарни Мока одлучио је да на турнир поведе неколико младих играча.

Миленко Тепић, Милош Теодосић, Новица Величковић и Зоран Ерцег имали су између 20 и 22 године и тада су започели репрезентативне каријере, које ће годинама касније употпунити медаљама на великим такмичењима.

Ипак, показало се да такав састав није био кадар да направи већи резултат, а кошаркашка репрезентација је после дугог низа година једно велико такмичење завршила још у групи, где је поражена од сва три ривала - Русија, Грчке и Израела.

Порази, међутим, нису били оно по чему многи памте овај турнир, а за то се побринуо Дарко Миличић, који је у изјави за медије критиковао и врђао судијску тројку после неуспеха против Грчке у другом колу групне фазе.

„Боримо се ту, умиремо, а они нас покраду", рекао је тада Миличић, поред бројних увреда на рачун судија.

Пропуштање Олимпијских игара у Лондону

Од Славнића је селекцију убрзо преузео Душан Ивковић, трофејни тренер, који је током последњих неколико деценија 20. века донео велике успехе југословенској кошарци.

Ивковић је репрезентацији 2009. на Европском првенству у Пољској донео прву медаљу (сребрну), годину дана касније ју је одвео и до полуфинала Светског купа у Турској.

У Литванији је 2011. одржано Европско првенство, а после два успешна такмичења Србија је била у кругу фаворита за освајање медаље.

Али, она није дошла те године, пошто је Ивковићев тим изгубио у четвртфиналу од Русије, а онда је у борби за пласман од петог до осмог места поражен и од Грчке, због чега је изгубио шансу да се такмичи на Олимпијским играма у Лондону 2012.

Медији су тада описали резултат Орлова, како је надимак репрезентације Србије од 2006, као „дебакл".

Упркос неуспеху, Душан Ивковић је остао на клупи Србије, али ни 2013. године његова екипа, на том такмичењу прилично подмлађена због изостанка водећих играча, није могла даље од најбољих осам.

Шпанија је убедљиво победила Орлове у четвртфиналу (90-60) Европског првенства у Словенији, а Србија је завршила на седмом месту.

Пето место у Кини и 'катастрофа' против Италије у Пиониру

Ивковићев наследник је 2014. постао Александар Ђорђевић, некадашњи плејмејкер репрезентације Југославије и београдског Партизана, чијим је доласком почела „сребрна ера" српске кошарке.

У наредне три године, Ђорђевићева селекција је поражена у финалима Светског првенства (2014), Олимпијских игара у Бразилу (2016), Европског првенства (2017), а на Евробаскету 2015. завршила је на четвртом месту.

Ближило се 2019, Светско првенство у Кини, на које је Србија отишла као један од највећих фаворита, а многи су јој тада давали веће шансе чак у од америчке репрезентације, која је традиционално први фаворит турнира на којима наступа.

Србија је предвођена НБА играчима Николом Јокићем и Богданом Богдановићем доминантно прошла прву фазу такмичења свим победама над Анголом, Филипинима и Италијом, да би у другом кругу победила Порторико и изгубила од Шпаније.

У четвртфинале је ушла као фаворит у меч против Аргентине, али то јој није много помогло и велике амбиције о освајању медаље пале су у воду после пораза од јужноамеричке селекције (97-87).

Орлови су се на крају сусрели са Американцима, али не у борби за злато, како су многи очекивали, већ у утакмици за пето место, које су на крају и освојили.

Пето место на Светском првенству за многе земље био би успех, али реакције у Србији нису биле тако веселе.

Прослављени југословенски репрезентативац Жарко Паспаљ ипак сматра да је резултат из Кине „није тако лош".

„Ово су ствари које се нису десиле јуче, већ се дешавају дуго година - причамо како немамо младих играча, како се погрешно ради и не постоји визија, а имали смо пристојне успехе и континуитет од 2014. године.

„Ми смо на задовољавајућем месту, чак и за све нас размажене, иако и даље живимо у оној великој Југославији, где се очекивало да кошаркаши освајају медаље где год да се појаве", тврди Паспаљ.

Док се пето место на свету, без обзира на претходна очекивања, посматра на различите начине, већина љубитеља кошарке пропуштену прилику за пласман на Олимпијске игре у Токију доживљава као неуспех.

Тада је Србија била домаћин квалификационог турнира, али је селекција Италије убедљиво победила у Београдској арени, па су изабраници тадашњег селектора Игора Кокошкова остали без пута у Токио.

И играчи су били свесни да су подбацили, што је у разговору са новинарима поручио и Немања Бјелица, један од најважнијих играча тима, који је на терену био и у поразу против Белгије.

„Благо је рећи да је ово неуспех, ово је катастрофа јер се од нас очекује да победимо", рекао је српски кошаркаш после утакмице.

Орлови су тада „добро преценили чињеницу да играју у Београду", сматра Жарко Паспаљ.

„Потцењена је и ситуација и моменат, мислило се да ћемо проћи чим играмо у Београду, а ипак мораш да победиш на терену - ми смо декласирани у најважнијој утакмици и потпуно заслужено се нисмо пласирали", закључује Паспаљ.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]