Нирвана, Металика, Pearl Jam, Guns N’Roses: Година 1991. као последња рокенрол ренесанса

Година је 1991. Заливски рат у Ираку бесни, а Југославија је пред вратима крвавог сукоба који ће је заувек уништити.

Две године пошто је „ветар промена" (Wind of Change) о којем је писала и певала група Скорпионс одувао комунизам и Берлински зид, државе источног блока окрећу се слободном тржишту и либералној демократији.

Милион људи широм света користи нову технологију за проналажење и размену информација - интернет, а најгледанији филм у биоскопима је Терминатор 2.

Певач групе Квин Фреди Мерјкури је прва велика звезда која је преминула је од АИДС-а.

Музичким листама владају поп диве: Витни Хјустон, Мараја Кери и Џенет Џексон.

Трећи канал тадашње телевизије Београд сваке вечери у седам преносио је топ листу популарног светског музичког канала Dial МТV, која се састојала од пет највећих хитова тог дана по избору публике.

Међу зашећереним поп песмицама намењеним тинејџерској публици, на листи се те јесени појављује спот који је многима запао за око.

Младић с гитаром и масном плавом косом до рамена, са шишкама преко лица, обучен у браон-зелену пругасту мајицу и поцепане фармерке, наступа у замраченој сали за физичко уз пратњу навијачица, пред публиком која ће се до краја видео клипа потпуно препустити младалачком бунту.

„Вау, шта је ово," помислио је сценариста Коста Пешевски, у том тренутку тринаестогодишњак који открива панк.

Момак који урла је Курт Кобејн, бенд је Нирвана, а сингл Smells Like Teen Spirit најављује албум Nevermind, који ће темељно уздрмати тадашњи поредак на рок сцени.

Иако у том тренутку открива наслеђе панка „које се преносило с колена на колено", Коста објашњава да се одмах везао „за музику која се ствара у том тренутку, а Нирвана је донела симбиозу различитих жанрова која сам пратио."

„Ту смо, забавите нас"

Иако је из данашње перспективе најутицајније издање те деценије, албум Nevermind, објављен 24. септембра 1991. јесте само једна од плоча која је својом жестином и енергијом угрозила до тада доминатни поп звук на топ листама, као и на рафовима продавница музичких издања.

Низ је започела група Металика, која је 12. августа 1991. објавила пети албум, званично назван по имену групе, а међу љубитељима познат као „црни албум".

Дотадашњи шампиони треш метала, у првој недељи су продали 600.000 плоча и четири седмице су провели на првом месту Билбордове листе албума.

Њихови конкуренти Guns N'Roses храбро су објавили дупли албум Use Your Illusion 17. септембра 1991. и до сада је продато 35 милиона примерака овог издања.

Pearl Jam, бенд из Сијетла, града у коме је рођен гранџ звук, објавио је деби албум Ten 27. августа 1991.

А љубитељи фанка и панка, лосанђелеска група Red Hot Chilli Peppers ће објавити најбољи албум по мишљењу критике Blood, Sugar, Sex, Magik на исти дан кад и Нирвана Nevermind.

Оваква златна серија албума у периоду од шест недеља делује невероватно из данашње перспективе, али налет креативност није неочекиван, ако се погледају шири друштвени односи, објашњава Драган Амброзић, уредник програма у Дому омладине Београда и у том тренутку уредник магазина Ритам.

После осам година изразито материјалистичке политике америчког председника Роналда Регана, у оквиру које су смањени порези, али и државни расходи и улагања, дошло је до „замора људског материјала", сматра он.

„Млади су схватили да немају перспективу, а рокенрол је имао прилику да вероватно последњи пут буде гласноговорник неке генерације," каже Амброзић за ББЦ на српском.

Његове колеге из часописа Ритам пратиле су активности америчке независне музичке етикете Суб Поп за коју су издавали бендови попут Mudhoney, Afghan Whigs и касније Nirvana.

Нирванину песму Sliver с првог албума Bleach пустио је у једној емисији на радију Б92, уз најаву да је то „музика будућности", сећа се уз смех.

Жесток, а ипак мелодичан звук и стихови о одрастању и неснађености у свету освојили су публику и ван граница Америке.

У јануару 1992. Nevermind је доспео на прво месту Билбордове листе албума, а до данас је продато више од 30 милиона примерака ове плоче.

На листи 500 најбољих албума свих времена магазина Ролинг Стоун, објављеној 2020. године, Нирванин Nevermind заузима шесто место, а чак 29 издања из 1991. године је заступљено у овом избору.

Поред албума Nevermind, ту су издања група попут Pearl Jam (Ten), Primal Scream (Screamadelica), Massive Attack (Blue Lines), A Tribe Called Quest (Low End Theory).

Енергија за чупање из депресије

И док се бендови попут Nirvane и Pearl Jam баве егзистенцијалним проблемима човека, због чега новонастали правац гранџ многи сматрају депресивном музиком, почетак деценије обележио је и енергични хард рок звук.

Металика је до тада владала хеви метал сценом, али још није имала успеха код шире публике.

Јадранка Јанковић је као новинарка јапанског часописa Viva Rock имала прилику да преслуша пети албум овог бенда на метал фестивалу Касл Донингтон 1991.

„Кад сам чула албум, поготову песму Nothing Else Matters, било ми је јасно направили паметни заокрет, што им ортодоксни фанови нису опростили, јер су се комерцијализовали," сећа се она тог тренутка.

Сличну прекретницу, коју назива „изузетном храбрим потезом", направили су Guns N Roses, објавивши дупли албум Use Your Illusion, који је најавио сингл You Could Be Mine, такође искоришћен у филму Терминатор 2: Судњи дан са Арнолдом Шварценегером у главном улози.

„Никад није једноставно објавити дупли албум, јер се ту такмичите сами са собом."

„На леп начин су оба бенда раскрстила с осамдесетим и ишчупали су нас из депресије коју је донео гранџ," каже Јадранка Јанковић.

Иако се магазин Ритам бавио алтернативним роком, Амброзић Металикин „црни албум" назива „величанственим издањем" које су чланови редакције слушали током јесени 1991.

Иако Guns N'Roses нису били бенд по укусу већег броја сарадника Ритма, Амброзић их описује као „занимљиву појаву".

„Они су били гласноговорници беле омладине у Америци од када су се појавили и инсистирао сам у редакцији да се они третирају максимално озбиљно," каже он.

Погледајте видео: Гитарски рифови од Босне и Херцеговине до врха

Утицај на млађе генерације

Од свих бендова, који су били активни деведесетих, Нирвана је оставила највећи траг међу публиком и критиком.

Ивана Миљковић, која свира синтисајзер у бенду Кои Кои, рођена је 1993, годину дана пре самоубиства Курта Кобејна.

„Кад чујем Нирванину музику, најежим се," каже ова музичарка за ББЦ на српском.

У њеној кући је музика била стално присутна и кад би куповала албума на берзи испред Студентског културног центра, увек би се појавио неко ко би јој препоручио шта да слуша а бендове из деведесетих откривала је преко старијег брата.

„Он је почео да слуша Еминема, па је тако стигао и до Нирване" објашњава Ивана.

Музика с почетка деведесетих, по њој, обележила је многе генерације - од оних рођених пре 1980. до деце која су свет угледала у 21. веку.

Ипак, као албуме из 1991. који су највише утицали на то да се данас бави музиком, она наводи Loveless групе My Bloody Valentine и Нова изненађења за нова покољења Дисциплине кичме.

Иако је од бендова из деведесетих најдуже слушао Pearl Jam, Марко Радојковић из организације Кишобран, сматра Нирвану најбољом групом те декаде.

Рођен је 1987. и себе описује као припадника „последње генерације која није интернетизована и откривала је музику захваљујући часописима и препорукама старијих рођака".

„Млад сам да бих то слушао у тренутку кад је тај албум објављен, али осећам Нирвану као нешто моје", каже он за ББЦ на српском.

Кишобран организује журке од 2008. и на њима се највише пушта актуелна музика, али увек се провуку и хитови из претходних деценија.

Чини му се да је у претходих пет година дошло до смене генерација и да данашњу младу публику не интересује музика која није савремена.

„Нирвану пустим једном годишњем и тачно видим како неко реагује, јер је то његова песма, а неко реагује јер зна да би требало тако да реагује."

Прелазак из једне деценије у другу увек је доносио жанровску промену на сцени популарне музике, подсећа Коста Пешевски, наводећи примере панка и новог романтизма с почетка осамдесетих, алтернативног рока и хеви метала на почетку деведесетих.

Ипак, чини му се да је савремена музика одбацила жанровске одреднице.

„Некако ми се чини да нема доминантног жанра сад, популарна музика после 2010. се претворила у кашу," тврди он.

Музика је и даље узбудљива, тврди Драган Амброзић, али је изгубила друштвену улогу, коју је имала на почетку деведесетих.

Пре појаве интернета био је потребан велики труд да би музичари привукли пажњу медија и зато они који би то успели, тврди он, постајали би гласноговорници неке друштвене групе, а публика би њихову музику доживљавала као део идентитета.

„Зашто би неко ко има 15, 16, 17 година, трпео да неко говори уместо њега?

„Младе генерације немају потребу да неко буде њихова замена," закључује он.

Погледајте видео о документарцу о Ејми Вајнхаус

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]