Олимпијске игре у Паризу 2024: Брејкинг, преко филмова, видео касета и спотова, до балканских улица

По врелом летњем сунцу на градском базену група ознојених тинејџера изводи несвакидашње плесне потезе уз музику са разгласа привлачећи пажњу забезекнутих Зајечараца.

Посматрају људи из воде, гледам и ја на сувом, како лете руке и ноге док изводе ветрењаче и скакућу у стојећем положају, вероватно несвесни чињенице да исписују нове странице локалне историје, али и уличног плеса који ће ускоро запљуснути земљу.

Било је то почетком овог миленијума, када је брејкденс стигао у овај град на истоку Србије.

Играло се свуда - од дискотека и сала, преко мермерног улаза у средњу школу, до различитих догађаја и главног зајечарског трга.

А тамо сличне слике чуђења, али и одушевљења.

„После гостовања у Београду, договорили смо се да направимо улични шоу код нас, да видимо како ће овде да реагују. Било је супер, велики круг.

„Али најсмешнија сцена, долази госпођа и пита нас - одакле сте?", осмехујући се прича Александар Мицић, самоуки пионир зајечарског брејкденса, за ББЦ на српском.

Са закашњењем од једне деценије, брејкинг је из њујоршког Бронкса у Југославију стигао у првој половини 1980-их, путем филмова, најпре на улице Љубљане, а онда готово истовремено и Београда и Загреба.

Као један од четири елемената хип-хоп (суп)културе, развијао се, стасавао и, како у свету, тако и на Балкану створио једну снажну заједницу.

„Морам да се захвалим плесу због којег сам видео свет и који ми је дао све у животу.

„У најбољим годинама сам освојио све што сам могао, био сам светски и европски првак и више пута тренер првацима, то је оно што ме вуче и никад нећу престати", говори Само Полутак Кос, један од првих брејкера у Словенији и Југославији, за ББЦ на српском.

Љубљана, Београд, Загреб 1984.

Нема прецизних података, али верује се да је прва станица за брејкинг у Југославији била Љубљана.

Тамо га је донео покојни словеначки плесач Томаж Амброж, који је 1983. под утицајем филма Флешденс организовао прве курсеве брејкденса у овој југословенској републици.

Наредне године је посетио немачко првенство у овом плесу, снимио га и тако добио додатни материјал за вежбање у плесном клубу Казина.

Те 1984. у београдске биоскопе стижу и филмови Бит Стрит и Брејкденс (Breakin'), захваљујући којима ће се многи омладинци заинтересовати за овај улични плес.

После пројекције околни паркови, тргови и улице би се претварали у борилишта где су играло уз скинуте покрете из филма.

Једни од првих београдских брејкера били су чланови пионирског српског реп састава Робин Худ - Слободан Кузмановски Киза, Петар Мулц и Горан Жабренац Жабац.

Филмови су били извор информација и за прве брејкере из Загреба, где је 1984. одржан први бетл, плесна борба две екипе, а снимљена је и прва реклама.

На првим тренинзима брејкденса у Љубљани, био је и тада осмогодишњи Само Полутак Кос који каже да је за експанзију овог плеса у Словенији одговоран и домаћи филм „Полетје у шкољки" (Лето у шкољки) из 1985.

„Наредне године је био врх, покојни редитељ Туго Штиглиц jе направио рекламу о брејкингу и плесовима, тако да је читава Словенија почела да игра", говори 49-годишњи пионир балканског и светског брејкденса.

Погледајте видео: Како се оцењује брејкинг

Повратак брејкинга у Србију

На брејкинг сцени Србије, али и других бивших југословенских република, 1990-их је наступило затишје.

Старији играчи су ђускали и даље, али је интересовање опало - и тако све до краја деценије када је нови талас запљуснуо Београд.

Тада је у оквиру Белденс плесног клуба у Београду 1999. покренута школа брејкденса из које су настале две екипе - Breakdance Squad са Вождовца и Breakzone Crew из центра.

„Били смо као Звезда и Партизан - БЗЦ против БДС и тако неколико година", говори Анђелко Павловић, београдски брејкер, за ББЦ на српском.

Вежбало се по плочницима тржних центара и трговима, а покрете су скидали гледајући спотове на кабловским каналима ВИВА и МТВ, а касније и домаће Кошаве.

„Један другар их је стално звао да пуштају In Da Arena од Flyings Steps-а (немачка група) по 10 пута дневно да би могао да стигне да сними и да ђуска", прича Павловић осмехујући се.

Почетком миленијума, вирус брејкинга је захватио Србију.

Сцена је расла, јачала и ширила се, па су екипе ницале од Зајечара и Бора, преко Крагујевца, до Новог Сада.

Неке од најзначајнијих екипа које ће оставити трага на домаћи брејкинг наредне две деценије су Recognize, Students of Rhythm и Floortodox из Београда, Boogie company и Unbreakable Crew из Новог Сада, Break Foot-Steps из Зајечара и Flow Jamz Crew из Смедерева.

Самоуки брејкери са истока Србије

И Зајечарци су прве брејкинг кораке скидали са музичких спотова страних електро-денс група емитованих на кабловској телевизији.

„Допали су ми се ти фасцинантни покрети, хтео сам да пробам. И кренуло је", говори Александар Мицић, тада ученик трећег разреда средње школе.

Убрзо је научене покрете показао другу са којим је 2001. направио зајечарску брејкинг групу - Break Foot-Steps.

Училе су их „видео касете са снимцима брејкера" јер „није имао ко да им покаже", а тренирало се и до шест сати дневно.

Први наступ пред публиком имали су на журци на зајечарском базену, да би у наредних пола деценије постојања, играли по разним локалним дискотекама, трговима и догађајима широм Тимочке крајине, па и једној позоришној представи.

„Нисмо имали никакве услове, тренирали смо испред средње школе на мермеру, без струњача.

„Mало се закачиш и одмах модрица, крварење, али се онда навикнеш и очеличиш", додаје Мицић.

Од тридесетак људи колико је било на врхунцу, група је временом спала на шест слова, док је данас Александар једини брејкер у Зајечару - и шире.

„Одржавам се и тренирам, мешам мало са борилачким вештинама, психички и мотивационо је много тешко, али нешто ме је вукло и рекао сам - идем до краја па шта буде", додаје.

Олимпијске игре и скромни учинци

Брејкинг је уврштен међу нове олимпијске спортове на овогодишњим Играма у Паризу, али нема учесника из земаља бивше Југославије.

„Сви брејкери чекају да виде шта ће се дешавати и како ће то бити представљено", каже ми Само Полутак Кос, у брејкинг круговима познатији као ОГ Самсон, у телефонском разговору из Париза.

Словеначки ветеран је тамо пратио егзибиционе и презентационе борбе, а у суботу ће подржати двојицу чланова њихове међународне екипе Formless corp у борби за медаљу - Џеј Атак из Аустралије и Хиро 10 из Јапана.

Полутак Кос каже да Словенија тренутно има најбоље плесаче на простору бивше Југославије, а један од разлога је и могућност „путовања на међународна такмичења".

Интересовање постоји и код девојчица.

„Мислим да је најбитнија ствар подршка родитеља и жеља самог такмичара", објашњава Словенац који брејкује више од четири деценије, а тренира друге од 1989.

За разлику од Словеније, па и Хрватске, у Србији је ситуација знатно лошија.

„Има нас тренутно двадесетак у целој земљи, а некад је један град имао толико брејкера", истиче Павловић.

Међу највеће међународне успехе домаћих брејкера убраја четврто место његове екипе Authentic Style Crew на Old School Resurrection догађају у Словенији 2006. и наступ Мирослава Балога Гуфија из Новог Сада и Немање Михајловића Падреа из Бијељине из екипе Yugoslavian BBoys у полуфиналу Outbreak фестивала у Словачкој 2012.

Yugoslavian Bboys је брејкерска екипа која окупља играче са простора бивше државе, из Загреба, Осијека, Трбовља, Новог Сада и других места.

Највећи групни успех зајечарских брејкера је 15. пласман на Светском првенству у немачком граду Бремену, на јесен 2004, а индивидуални пето место за Александра Мицића у Калишу, у Пољској.

У једном тренутку је оформљена и Брејкинг заједница Србије, као кровна организација која ће окупљати све домаће екипе и брејкере, али се пре неколико година угасила.

Последњих годину дана у Београд се доселило неколико руских брејкера што је „мало освежило сцену", али недовољно.

„Прети нам да се за пар година угасимо скроз", каже Павловић.

Преостали ентузијасти и даље путују на такмичења, а овдашња публика их често може видети и у Кнез Михаиловој улици у центру Београда како изводе различите трикове и акробације у њиховој уличној представи.

Лајфстајл без кога се не може

Музика трешти са кошаркашког игралишта средњошколског центра, а нас десетак основаца поређало се на прозорима и гледамо неколико година старије суграђане како се ломе на бетонском терену.

Нешто даље, на улазу у медицинску и техничку школу, на клизавом, мермерном патосу, такође сам имао прилику да видим којекакве вратоломије неколицине брејкера, а о реп догађајима у Зајечару да не говорим.

По повратку са кошаркашког тренинга, у ходнику гимназије први пут сам гледао и како се пар момака из иностранства, у посети рођацима на истоку Србије, врти на глави попут хеликоптера.

Ове сцене су током година како у граду „пива, Тимока и Гитаријаде", тако и у другим местима широм Србије, нестале, али је остало другарство, лепе успомене и љубав према брејкингу.

Павловић не одустаје, каже да је сада већ „више од пола живота у томе - и да хоће, не може да престане".

„Фамилија ме и дан данас куди: 'Боље да си енергију уложио на цртање и сликање за шта си талентован'.

„Али шта ћу, никад ме то није радило као брејкинг."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]