Плес у Србији: „Када заиграте на улици, гледају вас у чуду", приче мушких плесача

Док просторијом одзвања латиноамеричка музика, мушкарац и жена заносно плешу.

Окупљени одушевљено зуре, а има и оних који покушавају да имитирају уигране покрете плесног пара.

Он је Дејан, а она се зове Сања и пуних 18 година су инструктори салсе, једног од латиноамеричких плесова који је последњих година све популарнији у Србији.

Мушких инструктора је све више, али се плес и даље посматра као женска активност.

Дејан Стошић тврди да ће предрасуде према мушким плесачима увек постојати јер нам плес културолошки није близак, иако је фолклор део наше традиције, али не на начин као што је „танго у Аргентини или салса на Куби".

„Код њих је је уобичајено да људи плешу по улицама, део је њиховог националног идентитета, а када се код нас заигра на улици, гледају вас у чуду, питајући се шта није у реду са вама, поготово ако сте мушкарац", додаје он за ББЦ на српском.

Ово није карактеристично само за Србију.

У Америци је 2021. више од 73 одсто било плесачица, док је број мушких играча био три пута мањи.

Само годину дана раније, у јеку пандемије вируса корона, статистика је била знатно другачија: број жена и мушкараца у плесу био је готово идентичан.

Истраживање аустралијске спортске комисије показује да плес није у првих десет организованих ваншколских активности код дечака, док је код девојчица у самом врху.

Плесни кораци у зимски јакнама

Дејан Стошић је из Ниша, највећег града на југу Србије, и кренуо је на часове плеса пре тачно три деценије.

Уписала га је мајка када је имао седам година.

Часови плеса су тада били ретки, а прескупи.

Деца су се углавном бавила спортом, најчешће кошарком или фудбалом, присећа се он.

Биле су деведесете и време хиперинфлације.

Тих година водио се крвави рат у бившој Југославији, а Србија, тада део Савезне Републике Југославије, била је под међународним санкцијама.

„И даље ми није јасно како су родитељи плаћали те часове, никада их нисам питао, а мало се и плашим одговора", говори Стошић.

Часови су се одржавали у обдаништима, просторијама месних заједница или у школама.

Школске сале су зими махом биле без грејања, те су кораке увежбавали у зимским јакнама, припремајући се за такмичења.

Тренинге су имали и у холу Дома војске, где су се приказивали филмови.

„Пројекције су биле од пола осам, а ми бисмо се скупљали пола сата раније, правили паузу док људи не уђу у салу, па настављали док траје филм.

„Ви сте тада дете и нисте свесни каква је ситуација. Дружите се и то вам је једино битно", описује прве плесне године.

Сећа се да му је фрак прошверцовао породични пријатељ из Лондона, док се за материјал хаљине његове плесне партнерке ишло до Прешева, места на крајњем југу државе.

Тих година, плесом су се бавили и дечаци и девојчице, а међу њима нико није размишљао да ли је то женска или мушка активност.

Ипак, прве предрасуде и неразумевање јављају се у његовим пубертетским годинама.

„Била је велика стигматизација вршњака и друштва, називају те разним погрдним именима и уопште није било пријатно", говори овај вишегодишњи инструктор плеса.

Неколико пута је желео да одустане, али је подршка родитеља била мотивација да настави да плеше.

„Када сам са собом разграничио шта је битно, престао сам да се обазирем на коментаре и било је много лакше", додаје.

Дејан 2005. године завршава такмичарску каријеру и одлучује да се посвети студијама.

Уписује Факултет за спорт и физичко васпитање, а плес, како каже, ставља у други план.

Али, не задуго.

'Да ли би ишао са мном на салсу?'

У том периоду, 300 километара даље, у главном граду Србије, Зоран Бошковић, студент у двадесетим годинама, тек улази у плесни свет.

„Читав живот сам желео да научим да плешем, али никада нисам ни покушао.

„Пријатељица ме је упитала да ли бих ишао са њом на салсу и без дилеме сам пристао", присећа се Бошковић за ББЦ на српском.

После првог часа, имао је само једно питање: када је следећи?

„То је променило мој живот.

„Нисам знао кораке, али ми се допао приступ и музика, осетио сам да тамо припадам и да желим тиме да се бавим", додаје.

У његовој групи је било 20 жена и четири пута мање мушкараца, а друштво је, прича он, било много затвореније.

Зоран је годину и по дана редовно тренирао салсу и препуштао се далеким карипским и кубанским звуковима, о чему је усхићено говорио пријатељима.

Било је у почетку смеха и неразумевања, али су му се неки другови убрзо и придружили.

У његовој родној Црној Гори, поједини су се питали какав је то плес којим се бави.

„Неки људи конзервативнијег погледа веровали су да ми можемо да играмо само народне игре, фолклор.

„Тек када смо кренули по фестивалима и такмичењима да освајамо награде, више су се заинтересовали и желели су да сазнају о ком плесу је реч", додаје овај програмер.

'Имамо две леве ноге, али довољно десних'

Попут Дејана, и Зоран се убрзо нашао у улози предавача.

„Мушкарци су углавном били у последњим редовима, ретко су постављали питања и ми смо се трудили да их што више укључујемо у саму активност.

„Углавном се плаше да ће погрешити, да ће их сви гледати јер их је мало", препричава Зоран искуства.

Временом је салса постала мејнстрим плес.

Све више плесних школа се отварало, праћено учесталијим салса журкама.

Тако је у Зорановој школи у једној групи било више мушкараца него жена.

„Иако женама треба мање времена да се опусте, мушкарци дуже остају у плесу, постојанији су", додаје.

Његова колегиница Јелена Белић примећивала је да су мушкарци стидљиво признавали да су дуго желели да крену са учењем.

„У разговору са ученицима и познаницима, провлачило се и да мушкарцима са ових простора салса и сродни правци звуче као 'клапарање у шерпе', а покрети изгледају превише 'женствено'", каже она за ББЦ на српском.

Иако јој се чини да се млађе генерације плесача све мање боје осуде околине и да су знатно отвореније, и даље је више девојака које се одлучују за ову активности.

„Мушкарци у плесу су заштићена врста: на њих се гледа благонаклоно, права су реткост", говори она кроз осмех.

Изговори су, сматра Дејан Стошић, и одраз несигурности, јер је заступљено неписано правило да жене боље плешу.

„Њихово самопоуздање је пољуљано, а томе доприноси и осуђивање људи.

„Један од најчешћих разлога за одустајање који наводе је и да 'имају две леве ноге', али им у шали одговоримо да не брину, јер ми имамо довољно десних", прича шаљиво.

Паралелно са држањем часова, Дејан је више од деценије предавао плес на Факултету за спорт и физичко васпитање у родном Нишу и Лепосавићу, месту на северу Косова.

Поред теорије, било је и практичног полагања.

Училе су се основне фигуре из различитих плесова: од модерних до народних игара.

„Студенти крену са предрасудама, али до краја семестра углавном промене мишљење и ту је највећа драж.

„Неки су по завршетку формалног образовања одлазили на усавршавање, завршавали плесне курсеве и постајали инструктори", говори Стошић.

Према истраживању ББЦ Радија 5, више од три четвртине Британаца никада није плесала или је то ретко чинила.

Трећину испитаника је срамота да се уопште попне на подијум, док се десет одсто њих плаши да ће их осуђивати или исмејавати.

Погледајте како је афробит стигао у земљу излазећег Сунца

'Плес је корачање уз музику'

Николу Милићa из Ниша није било срамота, нити се плашио осуђивања.

Плесни свет открила му је кума.

Предложила му је да јој се прикључи на часовима салсе.

„Нисам знао шта радим, мислио сам да не припадам тамо, али нисам одустао, јер ми се ритам јако допадао", прича Милић 14 година касније за ББЦ на српском.

И у његовој групи је било много више жена - 20, док је плесача било свега седам.

„Предрасуда има и увек ће их бити, што је карактеристично у свим традиционалнијим срединама, попут наше, али увиђам да се полако смањују.

„Никада се нисам обазирао на то, мада нисам имао ни непријатних коментара", каже овај програмер.

Четири године је одлазио на часове и није се задржао само на салси.

Желео је да научи и друге плесове - баћату, танго, валцер, румбу.

Приватне обавезе, али и мали број плесних школа, утицали су да више не тренира салсу.

Ипак, по журкама и свадбама је међу првима који излазе на плесни подијум.

И даље му се дешава да пусти музику и заплеше, сам, у стану.

„Плес је корачање уз музику", цитира једног плесача танга.

Плес је много више од хобија

Зоран Бошковић је због плеса два пута посетио Кубу, научио шпански језик и постао отворенији у комуникацији.

„Немам никакав проблем да јавно говорим и наступам, ако погрешим, само се насмејем.

„Све је то пре салсе био проблем, односно имао сам задршку, али вас плес осмели, поготово када играте друштвене плесове", каже он.

Иако више није инструктор, повремено одлази на журке,

Поред социјализације коју друштвени плесови доносе, Дејан Стошић подсећа да играње побољшава и физичко здравље, посебно моторичке способности.

Многобројна истраживања показују да музика стимулише центре награђивања мозга, док плес активира његове сензорне и моторичке кругове.

Играње побољшава равнотежу, ход и квалитет живота људи са Паркинсоновом болешћу и сродним поремећајима кретања.

Дејан Стошић и даље држи часове.

„Иако сам се бавио и другим активностима, плес се задржао.

„Док играм, препуштам се, не размишљам о другим стварима, осећам се слободно - плес вам мења живот", каже он.

На негативне коментаре више не обраћа пажњу, јер ће их увек бити.

„Битно је да знате зашто плешете, да пратите тај осећај, уживате и препустите се музици", додаје.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]