Од бројања модрица до отказа у последњи час: Које проблеме имају родитељи, а које дадиље

Када помисли на тражење дадиље, Ивану Николић из Београда „прође блага језа".

Њену ћерку су од четврте до осме године године чувале бебиситерке, а једино је са првом, која је била са дететом до поласка у школу, имала, каже, „предивно искуство".

„Неке су радиле по две-три недеље, неке по пар месеци.

„Само кажу да од сутра више неће долазити и нађете се у ситуацији да преко ноћи морате да пронађете решење", каже.

До прве дадиље је дошла преко препоруке, а када је она пронашла други посао, Ивана се окренула огласима на друштвеним мрежама.

„Чување мале деце која не иду у вртић и даље је системски неуређено, а проналажење поуздане дадиље, чини ми се још теже.

„Данас 'на црно' може да ради ко год хоће, без икакве контроле и одговорности", каже психолошкиња Јасмина Михњак са родитељског портала „Свет за нас" за ББЦ на српском.

Иаку се услуге дадиље, чија цена може да буде и већа од 1.000 динара по сату, за поједине луксуз, неким породицама су неопходне.

„Родитељи раде послове чије се смене не уклапају у радно време вртића.

„Нека деца су често болешљива или уопште не могу да иду у вртић из здравствених разлога", каже Марина Аћимовић, педагошкиња и координаторка београдског Беби сервиса, чији рад субвенционише локална самоуправа и који је једини градски сервис у Србији за чување деце.

За разлику од Хрватске, која од 2013. има Закон о дадиљама, који уређује ко и на који начин може да се бави овим послом, у Србији не постоје слични прописи, што отежава и положај жена које чувају децу.

„Као дадиља, нисте видљиви за систем - немате здравствено, социјално, боловање", каже Биљана Новаковић, једна од оснивачица Удружења дадиља Србије „Вида".

Пошто су чести усмени договори, ни дадиљама није лако да пронађу поуздане родитеље који ће испунити договорено, додаје.

Ко су дадиље?

Стотине огласа на друштвеним мрежама и сајтовима са пословима нуде чување деце - од бруцошкиња којима би то било прво радно искуство, до дадиља које нуде препоруке претходних послодаваца.

За неке од жена то је једини, за друге додатни посао, а поједине дадиље чувају децу пошто су отишле у пензију, попут 77-годишње Десанке Јанковић.

„Волим да бринем о деци, моји унуци су већ велики, а овако, уз децу, и ја се подмладим", каже.

У домове долази само препоруком, и верује да је родитељи бирају јер је „старија и искуснија, а има и енергије да буде са децом".

„Било је и лоших искустава, али то је део живота.

„Најлакше је договорити се око цене. Много је важније да родитељи знају шта хоће", каже.

Захтеви родитеља могу да буду нереални, верује Биљана Новаковић.

Иако углавном није имала лоших искустава, каже да се од појединих колегиница тражило да се деца не испрљају.

„Колегиница је зато од сопствених пара куповала детету одећу у којој га је изводила у парк да не би испрљало оно што су му родитељи обукли.

„Дешавало се и да мајке ујутру и увече броје модрице да би провериле да ли се дете ударило док су га чувале", каже.

Посебан проблем данас за дадиље јесу очекивања да у време док дете спава кувају за целу породицу, и да сређују кућу.

„Потребно је да се дадиље профилишу као занимање, да се зна које тачно послове обављају, да се едукују, да не може то да буде свако", додаје Новаковић, која је радила као дадиља десетак година, а сада се бави другим послом.

Док је ћерка била мала, Ивана Николић је очекивала од дадиље да јој да да једе, да изађу напоље, да се играју, можда нешто науче.

„Нисам била једна од мама које су забрањивале било шта.

„Прва девојка која је чувала ћерку скоро четири године била је сјајна и за њу смо били веома везани.

„Када је ћерка кренула у школу, и даље ми је било важно да једе, и да та особа преконтролише њен домаћи и објасни јој ако јој нешто није јасно", каже.

Додаје да је ту било проблема јер дадиља није била вична објашњавању школских задатака.

Колико кошта чување деце?

Сат времена чувања детета у Београду је од 500 до преко 1.000 динара, може се видети на једном од сајтова са огласима.

Ивана каже да су од тражења бебиситерке одустали јер је „постало финансијски неодрживо".

Биљана Новаковић мисли да је „танка линија како да сви буду задовољни".

„Родитељи гледају да им буде приступачно, а дадиље да могу да преживе", каже.

Нешто је јефтиније ако се ангажују преко градског Беби сервиса - где је месец дана чувања детета по осам сати дневно радним данима око 60.000 динара.

Овај сервис окупља око 100 дадиља, које пролазе низ провера и обука, а како су потребе у двомилионском граду много веће, постоје листе чекања.

Уговори се склапају и са њима и са родитељима.

„Када родитељи добију нашу бебиситерку, они је 'не пуштају', јер су поуздане.

„Имамо много породица, а мало бебиситерки. Да их имамо пет пута више, за овај град би то било мало", каже Аћимовић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Да ли су вртићи довољни?

Иако се деца могу уписати у вртић са шест месеци, многе установе немају услова за чување најранијег узраста.

Да би се формирала група у јаслицама за децу до годину дана, потребно је да има седморо пријављених, као и да се испуне услови припреме оброка.

Деца углавном полазе у вртић пошто напуне годину дана, и то углавном у септембру, када има и највише слободних места јер тада предшколска група креће у школу.

„Идеално је да родитељи буду уз дете до друге године јер пре нема потребе за колективом.

„Јаслице јесу одговор на потребе родитеља, али тада брига о малом детету мора да буде у строго контролисаним условима", каже Михњак.

У Србији постоје 463 предшколске установе, у које је током 2021. године ишло мало више од 220.000 деце, показују подаци Републичког завода за статистику.

Те године је преко норме било уписано више од 9.000 деце док је око 6.000 остало неуписано јер није било места, пре свега у државним вртићима.

Деца за које нема места у државним вртићима, уписују се у приватне, чију цену субвенционише локална самоуправа.

У Београду су државни вртићи бесплатни последњих годину дана, док је за приватне најављено да ће град субвенционисати износ од 33.000 динара.

Јасмина Михњак каже да су и у Новом Саду државни вртићи бесплатни, док се „приватни и са субвенцијама доплаћују", што је „дискриминација".

Како је у Хрватској?

Дадиље у Хрватској раде у складу за домаћим прописима и могу чувати децу у сопственом дому, изнајмљеном простору или у стану родитеља, објашњава Весница Рашић, потпредседница Управног одбора Хрватског удружења дадиља.

Ако се о деци брину ван родитељског дома, морају да задовоље одређене просторне услове, а једна дадиља може истовремено да се стара о највише шесторо деце.

„Родитељи их најчешће бирају јер се ради о малим групама, радни сати су флексибилни и окружење је више породично, деца се ређе разбољевају, у истој групи могу да буду и браћа и сестре", каже Рашић.

И поред Закона о дадиљама, и у Хрватској постоји „сива зона" рада, јер веома мали број жена ради у дому родитеља, а већина у сопственом или изнајмљеном простору, где свако дете мора да има минимум четири квадратна метра простора за себе.

„На сивом тржишту углавном раде дадиље које родитељи ангажују за рад у њиховом дому. Често их не пријаве", објашњава.

У овој земљи активно је око 220 сервиса за чување деце.

„Доста њих има листе чекања с обзиром да је број места за децу од годину до две дана у вртићима ограничен.

„Верујемо да има места за отварање нових обрта (сервиса), особито у већим градовима", наводи.

Она је раније испричала да месечно деветочасовно чување деце кошта од 500 до 1.000 евра и више, ако родитељи имају посебне захтеве у погледу радног искуства и обавеза.

Када би поново морала да тражи дадиљу, Ивана Николић каже да се не би ослањала на огласе на интернету.

Много веће поверење би јој улили званични сервиси за чување деце тако да се јасно знају и права и обавезе бебиситерки.

„Да би таква услуга била доступна родитељима, неопходно је да је Град или држава бар делом суфинансирају", каже Јасмина Михњак.

Држава и послодавци би требало да имају више слуха за потребе родитеља јер „ниједан не би смео да буде препуштен сам себи у ситуацији у којој мора да се врати на посао, а нема адекватно решење за чување детета", додаје.

Биљана Новаковић каже да је Удружење основала њена колегиница Тања Вујановић како би олакшала комуникацију дадиља и породица и да би се дадиља профилисала као занимање.

Циљ је и да се приватно чување деце уреди тако да и родитељи и дадиље добију сигурност.

Без уговора, нико нема обавезу према вама, а ни ви немате обавезу према некоме, закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]