Босна и Херцеговина: Где је Мостар 20 година после новог уједињења

Kада се историчар Драган Марковина вратио у Мостар, град његовог детињства, затекао је место „које није личило на себе", али не само због разорних трагова рата у Босни и Херцеговини почетком 1990-их.

„Оно што ме је одгојило у идеолошком, животном смислу, оно што је град исијавао, било је нестало", прича Марковина за ББЦ на српском.

Уместо „југословенског, црвеног града, који је ту особеност са поносом истицао", наишао је на јасно исцртану поделу која се пружала дуж централног булевара, некадашње прве линије фронта, тако да једну страну заузимају већински хрватске, а другу бошњачке општине.

И после успостављања мира 1995, две заједнице су остале подељене - деца су учила по одвојеним програмима, јавна предузећа бринула само о „својима", а ту су и два фудбалска клуба, Вележ и Зрињски.

У покушају да превазиђе поделе, Педи Ешдаун, тадашњи међународни представник за Босну са високим овлашћењима, одлучује да град добије нови Статут како би га „ујединио".

Нова правила су ступила на снагу 15. марта 2004, и, иако је прошло 20 година, Штефица Галић мисли да је „град и даље подељен".

„Не видите зид, али се непрестано удара главом о њега", каже новинарка и фотографкиња.

Мостар је данас „и јединствен и подељен", сматра Марковина.

„Иако је данашњи Мостар далеко од онога што је био пре рата, остао је једина суштински вишенационална средина.

„За данашњу БиХ то је невероватно лепо и другачије."

Много новог и понешто старо

Марковина се годинама ломио око повратка у родни град.

Када би у њега долазио у годинама после рата, у подсвести је мислио на сукоб и рушевине.

„Иако су туда пролазили аутомобили и шетачи, када то видите, било је немогуће не мислити о рату", говори Марковина.

„Све што је дошло са ратом - национализам и идеја да је све претходно било лаж, сметало ми је идеолошки, јер сам ја некритички одгојен у духу да нација није битна, поред родитеља који су били из мешовитих бракова".

Последњи југословенски попис 1991. показао је да је у Мостару живело по око 43.000 Бошњака и Хрвата, скоро 24.000 Срба и 12.768 оних који су се изјашњавали као Југословени.

На последњем попису из 2013, етничка слика је другачија - 51.000 Хрвата, око 46.000 Бошњака, и 4.421 Србин.

Југословена је било 83.

Рат у Мостару првобитно се распламсао између Хрвата и Бошњака, са једне, и Срба, уз подршку тадашње југословенске војске, са друге стране.

Убрзо се некадашња заједничка војска повлачи, али отпочињу борбе хрватске и бошњачке стране.

У гранатирањима Хрватског већа одбране, током јесени 1993, погођен је најпознатији симбол града, Стари мост.

Мост је обновљен, али још је много трагова рата на улицама града.

Током три и по године рата, у граду је страдало више од 2.500 људи.

Пре него што се вратио 2019, Марковина је повремено долазио у Мостар, али није могао да заноћи дуже од два дана због велике „нервозе".

„Био сам пар месеци у рату и то је било довољно да знам шта је звук гранате, и да имам довољно сећање да знам шта је искуство рата.

„А онда сам схватио да је једини начин да трауму изнесем тај да се суочим. Дуго сам себе терао, али ми је драго што сам се вратио", говори.

Сада каже да је и у Мостару, „као и свакој другој урбаној средини, нешто преживело, и да постоји много више континуитета" него што је мислио.

Свакодневни живот и послови приморавају људе да иду из једне у другу страну - у једном делу је полиција, у другом пореско, тржни центри.

„У источном делу граду, који је османски са мало социјализма, живе Бошњаци.

„Западни део, који се перципира као хрватски, јесте аустроугарски и социјалистички, и у њему живи и пар хиљада Хрвата и пар хиљада Срба.

„Наравно да свако зна шта би било добро да не прича у одређеном делу града, али мимо тога, нико вас жив неће погледати", каже Марковина.

'Млади се не познају'

Штефица Галић живи у Мостару од 2013. године.

Дошла је из Љубушког, где је заједно са супругом Недељком Галићем, спасила многе Бошњаке од логора.

Ова 60-годишњакиња за себе каже да је „Југословенка која воли све људе без обзира на нацију".

Иако у Мостару нема озбиљних међунационалних инцидената, поделе су и даље ту, каже.

Гимназију у центру, некада на првој линији фронта, зове „школа апартхејд".

На једном спрату ђаци уче по босанском образовном програму, на другом по хрватском, док је на трећем амeрички интернационални колеџ.

„Деца су раздвојена, немају заједничких активности, не друже се. Ако су упили оно што су им говорили, а нису радознали да би преко зида погледали шта се дешава на другој страни, постају будући партијски војници".

„То је најтужније јер Мостар никад није био такав, већ је био мултинационални, антифашистички, мултикултурални град", каже.

Дух заједништва сачувале су старије генерације, али нема „тако присних односа", а међу младима има и оних који никада на другу страну нису прешли.

„Постоје и млади који себе зову деца без презимена, они су или из мешаних бракова или једноставно не желе да деле људе.

„Они иду на обе стране, али никад не говоре презиме", тврди она.

Погледајте видео: Мостар, Брус Ли и борилакчке вештине

Све се дели, па и смеће

Нови Статут Мостара предвиђа изборне прописе који треба да гарантују да „ниједан конститутивни народ не може сам да влада Мостаром", рекао је Ешдаун, који је умро 2018.

„Основни циљ Статута био је да створи један, уједињени град Мостар, без територијалних подела, једно Градско веће са једним председником, и да се формира јединствена, мултиетничка градска администрација са једним градоначелником", каже Александер Ротерт, биши заменик директора Јединице за имплементацију Мостар при Канцеларији Високог представника за БиХ.

Ни хрватска ни бошњачка страна нису биле задовољне предлогом.

„Обе стране су морале да одустану од нечега" на крају, каже Александер Ротерт.

Ротерт и његове колеге су „имале само 18 месеци да ураде херкуловски посао" јер се „десет година рата и етничких подела не могу превазићи једним декретом".

„Било је то невероватно успешно достигнуће које је функционисало само зато што је међународна заједница била одлучна и усредсређена да заврши посао, са нама на терену".

Али политичка трвења доводе до блокада и дуплирања институција, а од 2008. није било локалних избора, док од 2012. до 2020. није функционисало градско веће.

Постојала су два водовода, две болнице и више комуналних служби, па је Мостар у једном тренутку почео да дави у смећу.

„Многе градске институције остале су етнички подељене, као што је то био случај са комуналним предузећима за управљање смећем.

„У нормалним околностима, смеће не познаје етничку припадност, али је у Мостару то био случај", каже Ротерт.

Хрватска страна се због изборних прописа жалила Уставном суду, тврдећи да се, зато што у Мостару живи већи број Хрвата, треба водити принципом „један човек, један глас".

Суд је уважио ове аргументе и наложио Парламентарној скупштини БиХ измену државног Изборног закона, а Градском већу Мостара усклађивање Статута Града с Уставом БиХ.

У јуну 2020, бошњачки и хрватски политичари су постигли договор који је довео до избора касније те године.

Нови Статут града још није донет.

Ипак, у претходне две године, градска предузећа су уједињена, па проблема са смећем више нема.

Више се пажње обраћа на проблеме важне за свакодневни живот грађана, каже Марковина.

„Уклонили су нелегалне киоске, почели су да воде рачуна о дрворедима, неко је испред моје зграде очистио канализацију после 30 година која више не плави кад падне киша.

„Али све што није било заштићено као споменик културе је уништено да би се направили шопинг центри и стамбене зграде тако да сада на делу имамо крађу јавног простора".

Марковина каже да је „било је много више оптимизма и наде непосредно после рата."

„Људи су на рат гледали као на неку аномалију, када су дошли неки зли људи који су убијали и отварали логоре, а када је то лудило стало, сад ће се вратити нормални живот.

„Тај оптимизам је прегажен".

Само је мир потребан

У Мостару ће ове године бити одржани локални избори и Салем Марић, председник Градског већа Мостара, каже да његова партија, Странка демократске акције (СДА), очекује да ће „задржати примат најјаче бошњачке странке".

Он је уверен да је Мостар све мање подељен и каже да „грађани живе нормално, комуницирају, раде у оба дела града".

„Поделе које неко жели да види нису толико изражене у Мостару.

„Када имамо нереде навијача и када се говори да је то политичко, то није тачно, јер сте сведоци да и у већим градовима има тих проблема који нису на националној основи", каже.

Марио Кордић, градоначелник Мостара из редова Хрватске демократске заједнице, није одговорио на позиве и поруке новинара ББЦ на српском.

Александер Ротерт сматра да је Мостар „уједињени град", који има „сјајну будућност".

„То је један од најлепших градова у југоисточној Европи са невероватним економским потенцијалом.

„Туризам је у процвату, поново се отвара међународни аеродром. Сада је време да се више малих и средњих предузећа доведе у град", сматра он.

Више од економског напретка, Штефица Галић истиче потребу за миром и толеранцијом.

„Нисмо се излечили ни од рата, а политика нам је таква да нам стално виси над главом да ће можда опет бити рата.

„Грађанима је дојадило. Хтели бисмо одживети оно што нам је остало, јер су нам украли 30 година", каже она.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]