Балкан и књижевност: Владан Десница - од захтевног писца школске лектире до одбаченог великана југословенске литературе

Читајући „Прољеће Ивана Галеба" као лектиру, генерације ученика у Југославији дуго су се мучиле са упечатљивом имагинацијом и сложеним психолошким стањима која су обележила приповедање Владана Деснице, књижевника који је писао мудро и говорио полако.

Пред почетак рата и распада Југославије 1990-их, његово ремек-дело избачено је из обавезног школског програма бивших југословенских република и никада није враћено.

Чини се да су морале да прођу деценије како би се схватила оригиналност који је делима донео и оставио овај књижевник српског порекла, који се родио и живео у Хрватској.

Када би га питали да ли је српски или хрватски писац, одговарао је да је југословенски.

„Његов ангажман у књижевности није 'идеолошки' него 'хуманистички'. Он није писао лепу књижевност, него је веровао у онакву књижевност која ће помоћи човеку да буде више то што треба да буде - човек", каже Владан Бајчета, научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, за ББЦ на српском.

Књижевност у крви

Владан Десница је рођен у Задру 17. септембра 1905. године.

Отац му је био из угледне српске породице која је имала важну улогу у културном и политичком животу Далмације 19. и 20. века, док је мајка била хрватског порекла из Боке которске у Црној Гори.

За разлику од многих писаца тог времена који су одрастали у сиромаштву, Десница се развијао у угледној породици интелектуалаца.

Једном приликом је и сам писао о томе:

„Литература, историја и филозофија, али у првом реду литература, некако је било 'ин патримонио' код мене у породици, и од најранијих сам година на то упућен.

„Била је уобичајена тема разговора за породичном вечером."

Студирао је право и филозофију у Загребу и Паризу, а по завршетку студија 1930. године, запослио се у очевој адвокатској канцеларији у Задру.

Уређивао је и часопис „Магазин северне Далмације" који је излазио једанпут годишње.

После Другог светског рата одлази у Загреб, где је радио као шеф правног одсека Министарства финансија, све до 1950. године када излази његов први роман „Зимско љетовање".

„Тата је тада дао оставку, што је било незамисливо у то време", каже његова ћерка Наташа Десница Жерјавић за ББЦ на српском.

„Имао је осећај да има још толико тога да напише и каже, и није могао више да ради дању и пише ноћу.

„Ми смо се чудили како је мама то поднела и имала храбрости, јер су имали нас четворо.

„Међутим, касније смо сазнали да је управо мама утицала на ту његову одлуку. Она му је била највећа подршка да ствара оно за шта је рођен."

Музика од књижевности

„Зимско љетовање" је први роман после Другог светског рата који је раскинуо са поетиком социјалистичког реализма.

„Како се појавио у књижевности, био је прст у оку онима који су сматрали да су они позвани да пишу партизанске вестерне, где се зна ко су добри, а ко лоши момци.

„Десница је отишао у далматинско залеђе, у село, и бавио се избеглицама из града.

„Заправо, писао је о људима који су дошли у негостољубиву средину", каже Владан Бајчета.

Он сматра да је „Зимско љетовање" роман прекретница у односу на оно о чему се писало између 1945. и 1950. године и „то је тачка у књижевности када се ствари мењају".

Његов други роман „Прољећа Ивана Галеба", објављен 1957. који је Десница писао више од двадесет година, био је кулминација његових стваралачких могућности и једно од најбољих књижевних дела у послератној Југославији, сматра Бајчета.

Срж романа су присећања главног лика Ивана Галеба, музичара, за време његовог боравка у болници између два пролећа.

У овој аутоанализи писац износи читав живот главног јунака, од детињства до боравка у болници.

„То је једна музика од књижевности. Дело у којем нема естетски мртвих места.

„Ту је свака реченица прочитана по десет, двадесет пута", каже Бајчета који је великом писцу посветио монографију „Non omnis moriar: о поезији и смрти у опусу Владана Деснице".

Тренутно приређује и Десничина сабрана дела, комплет од девет књига, у издању Народне библиотеке Србије, која ће обухватити и необјављена дела из пишчеве оставштине.

„Ове године су издате прве три књиге на ћирилици, а на 120. годишњицу пишчевог рођења 2025. године могли бисмо да довршимо цео пројекат", сматра Бајчета.

У Народној библиотеци Србије, 2021. године одржан је концерт „Музика Ивана Галеба".

Камерна, класична музика за клавир, виолину, соло-песме за сопран, мецосопран и тенор, комади су написани у романтичарском стилу, на италијанском и на српско-хрватском језику.

Ту је музику, што су је из заоставштине дали потомци, компоновао сам Владан Десница, назвавши је по властитом најпознатијем лику.

„Игра прољећа и смрти"

„Прољећа Ивана Галеба" оживело на сцени Театра ВеРРди из Задра.

Јурај Арас, глумац Позоришта лутака Задар и продуцент овог театра, поставио је монолог „Десница: Игра прољећа и смрти" на позорницу 2015. године.

Годину дана касније, представа је изведена у Центру за културну деконтаминацију у Београду.

„На стваралаштво Владана Деснице неретко се гледало са аспекта његове националности.

„Чак и десно оријентисан део становништва овог књижевника сматра хрватским писцем, иако је Србин.

„А мали број људи покушава да докаже његову везу са четницима, и то научним радом", каже Арас за ББц на српском.

Док у његовом родном Задру постоји Улица Владана Деснице, у Београду је пре две године преименована Лошињска улица, која је носила име по хрватском острву, и данас се зове по писцу.

Међутим, на родној кући писца у хрватском приморском граду не постоји мермерна плоча која би указала да је ту живео.

После премијере представе 2015. године, Јурај Арас је извео перформанс постављања пластичне плоче која је на тој кући стајала два месеца.

Када су је комунални редари скинули, градске власти су обећале да поставити праву мермерну плочу, али до данас то није учињено.

Богато наследство у Кули Стојана Јанковића

Ислам Грчки је село надомак Задра у које се Владан Десница повлачио како би стварао и писао.

Мало место од неколико стотина становника, некадашње османско утврђење, поред кога се налази и Ислам Латински.

До 18. века све је то био Ислам, а онда је подељен на део села у којем живи православно и део са становништвом католичке вероисповести.

Ту је и и православна црква Светог Георгија из 1675. године у којој је писац сахрањен, као и Кула Стојана Јанковића у којој је провео детињство.

По женској линији, Десница је био потомак једног од највећих јунака тих крајева, Стојана Јанковића, вође котарских ускока у 17. веку.

А кула, заправо породична кућа фамилије Јанковић - Десница, спаљена је током рата у Хрватској 1991-1995. године.

„После акције хрватске војске Олуја, односили су камен, скидали врата и прозоре са овог културног добра.

„Међутим, књиге и остале драгоцености су спашене током рата", прича Наташа Десница Жерјавић, пензионисана професорка фонетике на Филозофском факултету у Загребу.

Вредна дела сачувао је Милорад Савић, који је био кустос и оснивач музеју у Бенковцу.

Он је пре масленичке акције дошао камионом и покупио књиге и колекцију икона које је пренео у каштел у Бенковцу.

„Иконе су пренете потом у музеј Патријаршије у Београду, а књиге је господин Савић чувао у сандуцима за муницију у сопственом подруму", каже Жерјавић.

Имовина је из Србије враћена породици 2015. године, када је пренета у просторије конзерваторског завода у Шибенику, одакле се данас постепено преноси у Кулу Стојана Јанковића, која је осим породичне куће и музеј.

На том месту се већ тринаесту годину заредом одржава традиционална летња културна манифестација "Дани Куле".

„Покушавамо да преуредимо овај простор и представимо како је тата живео у детињству, а како у Загребу", каже Десница Жерјавић.

На другом спрату се уређује библиотека и његова радна соба, идентична оној у Загребу.

Испод терасе куле, у старој кухињи коју је Владан Десница уредио као музејску просторију, изложени су предмети и посуђе овог краја у време пишчевог детињства, али и предмети из доба Венецијанске Републике, као и током доминације Турака.

Док је живео у Загребу, у Ислам Грчки је долазио како би промишљао, посматрао људе, градио идеје.

Када би имао већ целу књигу у глави, написао би је за неколико дана.

Књига настаје даље од писаћег стола

У радијском интервју 1961. године, новинар Радио Београда Никола Дреновац питао је Десницу како се пробијао као млад писац.

Иако је до тада Десница већ написао већ неколико романа, збирку приповетки, психолошку драму, нашалио се на рачун књижевних критичара.

„Ја никада нисам био млад писац, а пробијао се нисам никако, вероватно зато што се тако нешто треба научити док си млад.

„Када сам објавио прве озбиљне књижевне радове, критичари су констатовали да сам зрео и формиран писац.

„Но ипак, сваки мој нови рад, добијао је часни назив - првенац. Ја сам вам у неку руку специјалиста за првенце, као да је то мој неки књижевни род.

„Тако ја имам свој романсијерски првенац, свој стиховни првенац, свој новелистички првенац, свој драмски првенац и тако даље.

„А то са собом повлачи, да свако може да ми даје савете, лекције и упуте. То вам је као нека трагична фаталност", одговорио је Десница.

Писао је и поезију, али како је и сам говорио то је била споредна бранша.

Објавио је око тридесет песама које су по његовим речима биле само скица или полазна тачка за већу разреду и дубљу анализу неког значајнијег дела.

Многи његови стихови ушли су у последња поглавља Ивана Галеба.

Нико од његових наследника није се усудио да пише док је Десница био жив.

„Тата је био велики писац, тако да нико од нас није желео да буде средњи писац. Ми смо носили тај терет његове величине", каже Наташа Десница Жерјавић.

Једино његова најстарија ћерка Олга Шкарић данас у својој осмој деценији пише белетристику.

Његов син, покојни Урош Десница, у једном тексту је описао очеву технику писања.

„Припремна фаза настајала је у врло дугим и често самотним шетњама. Тешко је рећи колико дуго је за поједини текст трајала ова фаза, али мислим врло дуго, месецима. па и годинама.

„Затим би писање прве верзије те 'јединице' (новеле, песме или једног поглавља романа) настајало у једном даху, практички без прекида, спавања, па углавном без јела, уз безбројне кафе и још бројније цигарете.

„Наставак процеса, у завршни производ или такозвано брушење, трајало је јако дуго, па и с вишемесечним, некад и вишегодишњим одлагањима, све док не би био потпуно задовољан учињеним.

„Онда би Владан сам куцао на писаћој машини или диктирао типкачици текст из главе. Врло често је та типкачица била његова супруга Ксенија."

Његова ћерка Наташа каже да се дешавало да на појединим промоцијама Десничиних дела модератор почне да чита неку реченицу, али би га писац прекинуо и наставио да изговара из главе.

Знао је сва своја дела напамет, додаје.

Српски и хрватски писац

У новим читанкама за основну школу у Хрватској, у којима се српски језик учи као изборни предмет, не постоји ниједан текст Владана Деснице.

„У старим читанкама за осми разред у програму је била приповетка Посјета. То је био уџбеник који је издала Просвета у Загребу, из 1998. године", каже за ББЦ на српском наставница Радмила Куга из основне школе у Доњем Лапцу у Лици.

Међутим, како каже, наставници имају слободу да бирају писце и песнике и који нису у наставном програму.

„Ја са децом сваке године обрађујем неку његову приповетку.

„Углавном то радимо у септембру, на годишњицу његовог рођендана, када се и одржавају Десничини сусрети.

„Имамо и плакат у учионици посвећен Владану Десници", каже Куга.

Сматра да овај писац припада српској књижевности због тога што је српског порекла, али и хрватској, јер је стварао у Хрватској.

Овом књижевнику често је постављано питање да ли се осећа као хрватски или као српски писац.

Постоји кореспонденција из 1961. године између њега и Матице Хрватске, када му се надлежни обраћају са овим питањем и молбом да се изјасни да ли је хрватски или српски писац.

Тада се покретала едиција Хрватске књижевности у 120 књига.

Међутим, остао је доследан рекавши да се сматра југословенским писцем.

Али, ако та категорија не постоји, како је рекао, онда нема разлога да се његова књига нађе у тој едицији.

Његова књига је ипак објављена.

Десничини сусрети и награда за писце

Непосредно пред крвави рат и распад Југославије, у тадашњој Социјалистичкој Републици Хрватској, 1989. године је на предлог Одбора Југословенске академије наука и уметности за координацију проучавања историје и културе српског народа, утемељен је програм научних истраживања Десничини сусрети.

Сваке године се на рођендан Владана Деснице одржава манифестација Десничини сусрети.

У Београду су први пут су одржани су 2016. године, а у Хрватској су они традиционални.

Народна библиотека Србије, издавач Десничиних сабраних дела, 2021. године установила је и награду за писце која носи пишчево име.

Први лауреат био је Дејан Алексић за роман „Петља", док је прошле године награда за најбољи роман године уручена Горану Петровићу за роман „Иконостас".

То је једина награда у Србији коју писцу додељују писци.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]