Даниел Мате у интервјуу за ББЦ: „Историја не почиње од нас, али свако носи део бремена"

Ко о чему - баба о уштипцима.

На крају једномесечног путовања по Европи, током којег је посетио и балканске крајеве, Даниел Мате, син чувеног канадског лекара Габора Матеа, каже да су ратови деведесетих година на простору бивше Југославије „брзо испливавали у готово сваком разговору".

Прича удобно смештен на троседу једног београдског ресторана, док му тик изнад главе виси натпис Југославија - за локал чисто естетски, али за овај разговор симболичан детаљ.

Живот после трауме једна је од тема најновије књиге његовог оца „Мит о нормалном: Траума, болест и излечење у токсичној култури" (The Myth of Normal: Trauma, Illness, and Healing in a Toxic Culturе), где је Мате млађи сарађивао на писању.

„Историја не почиње од нас, данашњих генерација, али свако носи део бремена и има задатак да с њим изађе на крај", меко и милозвучно каже Мате, такође композитор и кантаутор, за ББЦ на српском.

А то је, како сматра, нарочито важно ако је историја саткана од ратних епизода и колективних траума.

Мате примећује да су на Балкану, где се последњи рат завршио пре две деценије, ожиљци и даље „лако уочљиви".

Књига The Myth of Normal: Trauma, Illness, and Healing in a Toxic Culturе објављена је у септембру 2022. године на енглеском језику и за сада није преведена на српски.

Погледајте видео: О колективној трауми у друштву које памти рат

Путовање Балканом: Очигледност бола

Између децембра и јануара, Мате је провео четири недеље путујући Европом, између осталог и земљама бивше Југославије - од Београда, преко Новог Сада и Загреба до Љубљане.

Изнајмио је аутомобил и сео за волан, преваливши стотине километара кроз брда и равнице у којима је пре три деценије почело вишегодишње крвопролиће.

„Тема ратова деведесетих би се, пре или касније, појавила у сваком разговору.

„Догађаји тих година су тик испод површине, бол је тик испод површине, али код људи видим и одлучност да пронађу најбољи могући начин да се са тим носе", каже Мате.

Застаје на тренутак и отпија гутљај минералне воде, као да купује време не би ли пажљиво формулисао мисли које му се врзмају по глави.

„А чини ми се и да су свесни да, после толико времена, то више није довољно.

„Увиђају да им је потребно излечење, али не знају како да стигну до њега", додаје.

Београд му се, каже, чини градом „људи који су много претурили преко леђа".

Због тога га подсећа на Будимпешту, главни град Мађарске, са којим има „важну и врло личну повезницу".

Његов отац Габор Мате рођен је у том граду 1944. године, пред крај Другог светског рата, у породици мађарских Јевреја, чији су поједини чланови погинули су у нацистичком логору Аушвиц.

Габор Мате је, са оцем и мајком који су преживели, педесетих година прошлог века емигрирао у канадски град Ванкувер.

Тамо далеко, на северноамеричком тлу, пре четрдесетак година родио се Даниел, који данас живи у Њујорку.

Ко је Габор Мате, Даниелов отац

Канадски лекар, стручњак за лечење болести зависности и трауме.

Аутор је неколико бестселера, који су преведени на многе језике.

Прославио се радом на темама менталног здравља са пацијентима који злоупотребљавају наркотике у центру Ванкувера, који има статистику највеће злоупотребе дрога у Северној Америци.

За рад му је 2018. године додељен Канадски ред, највећа грађанска почаст ове земље.

Извор: ББЦ

'Вирус трауме'

Преношење колективне трауме Мате упоређује са „ширењем вируса".

„Као што стрес прелази с човека на човека, тако и траума прелази с генерације на генерацију", објашњава.

Каже да је и сам имао прилику да то искуси, одрастајући са оцем који је прве месеце живота провео под нацистичком окупацијом, а детињство у атмосфери опустошености послератне Мађарске.

„Од најранијих дана, нервни систем мог оца је био престрављен, што га је обележило за цео живот, формирајући читав низ ограничења и образаца.

„А када се оженио и добио дете, ја сам растао са човеком који је све то преживео, упијао његову енергију и осећања - тако се траума преноси", прича.

Мате подсећа да је људска историја пуна великих, трауматизујућих догађаја, који су утицали на читаве народе.

„Од северноамеричких староседелаца, преко Јевреја за време Другог светског рата, па све до људи на Балкану, који су нешто скорије преживели распад Југославије", каже.

Сматра да је бесмислено правити градације људске трауме и патње.

„Свака траума заслужује дужно поштовање, не треба их упоређивати.

„Штавише, претпоставке попут Моја траума је већа од твоје могу да буду не само штетне, него и опасне и да послуже као оправдање за ново насиље", додаје Мате.

А када се мрачни догађаји одигравају на историјској позорници, траума се дешава и сваком појединачно.

Како би то објаснио, Мате се одлучује за фудбалску метафору.

„Траума није фаул на утакмици, него повреда ноге - тера да се одвојимо од делова себе који су повређени, зато што је болно када 'газимо' ходајући с њима", додаје.

Живот с траумом - приче које причамо себи

Како би изашли на крај са траумом, „људи измишљају приче које причају сами себи, сопственој деци и читавим друштвима", каже Мате.

Додаје да се, као поука таквих прича, неретко јавља идеја да „само најјачи опстају".

„На друштвеном нивоу, може да се појави уверење да је народ био лака жртва и да то више никада не сме себи да дозволи.

„А онда се тај став користи као оправдање за нови круг насиља - у страху да никада више не буду злостављани и убијани, људи постају злостављачи и џелати", појашњава Мате.

Тако настају токсичне културе, које опстају захваљујући страху, репресији и сили, каже.

У таквим културама, идеологија „игра посебно важну улогу".

„А то је да потхрани страх и убеди људе да се сложе с атмосфером мржње, и потисну природну потребу да се против ње побуне", додаје.

Како такви наративи постају део свакодневице, емпатија за људска бића из 'супротног табора' остаје по страни.

Погледајте видео: Силовања током рата у Босни и Херцеговини

Кривица и покајање

Када друштво уђе у процес суочавања са прошлошћу, код неких људи може да се јави осећај кривице, каже Мате.

„Али, то осећање није нарочито корисно", сматра.

Како додаје, „важније је да појединци и државе препознају одговорност за учињено зло".

„Али то не значи да сами себе бичујемо по леђима - људи могу да се заглаве у томе, мислећи да нешто постижу, а заправо не стижу нигде", појашњава.

Прави пут је, сматра, „пут покајања".

„Ако повредим човека и увидим да сам га повредио, могу да се покајем и променим понашање", каже.

Примећује да се на колективном плану, дешава се слична ствар као и на индивидуалном.

„Када се инсистира на колективној кривици, појављују се људи који се против тога буне - на пример, десничарском реториком.

„Тако добијамо поносне беле Американце, поносне Србе и поносне Хрвате - њихов понос заснива се на одбацивању осећаја кривице, који је сам по себи непријатан", каже.

Мате има разумевања за „емотивни импулс човека да се одупре кривици за оно што лично није урадио".

„Није поента да се људи осећају кривим, већ да осуде оно што се догодило и да се покају", додаје.

Кључ је, каже, у колективној одговорности.

„А то је одговорност не само за бол који сам проузроковао другима, већ и за бол који носим."

Превазилажење трауме

Мате подсећа да, одрастајући у Канади, није директно ни искусио рат, ни велике политичке кризе или трагичне догађаје - ништа слично ономе што су људи на Балкану преживели крајем прошлог века.

„Међутим, моје јеврејско порекло ме је научило понешто о томе шта значи наследити одређени наратив", додаје.

Каже да након тектонских догађаја, као што су ратови, масовна убиства и распад државе, наслеђени наративи неретко звуче као „праве хорор приче".

Није лако носити се са таквим бременом, сматра.

„Ако сте одрасли у делу света где се догодио рат којег се не сећате, родитељи су вам сигурно пренели део сопственог терета - ви сте само примаоци", објашњава.

А добра вест је да нико није осуђен да такво бреме носи цели живот.

„Не треба се заглављивати у причама о прошлости.

„Излечење је могуће - почиње од тога да себи кажеш: Носим ову бол, неповерење и страх, жао ми је због свих који су тиме били погођени, и бирам да кренем даље", сматра.

Мате је уверен да млађе генерације имају снагу да прекину циклус преношења трауматских искустава и токсичних наратива.

„Ако слушате два контрадикторна наратива, са две супротстављене стране, и примећујете раскол, значи да нисте у њему и сигурно има још људи који се осећају као и ви", каже.

Генерације које су наследиле колективну трауму имају прилику да осмисле „неку нову причу".

„Излечење друштва се дешава у појединцу - свако од нас је одговоран за себе.

„Надам се да то не доживљавате као терет и кривицу, већ као узбудљиву прилику, која ће вас испунити захвалношћу", каже Мате, с благим изразом на лицу и осмехом у крајичцима усана.

Погледајте видео: Александар Хемон - од одрастања у Југославији до Матрикса

Пратите нас на Фејсбуку, ТвитеруиВајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]