Балкан, историја и језик: Ђура Даничић је укротио народни језик у модерне граматике

Иако га историја памти као Ђуру Даничића, један од најзначајнијих филолога на Балкану, рођен је као Ђорђе Поповић, што данас мало ко зна.

Прво велико научно дело написао је са само 22 године, а његово име и рад нераскидиво су повезани са реформом српског језика Вука Стефановића Караџића.

Њихови пословни и приватни животи били су испреплетани, а и један и други су заслужни да се народни језик прогласи основом књижевног.

„Пишући о Вуковом језику, ћирилици и правопису, Даничић је бранио његову реформу и аргументовано истицао многе предности језика који је потом ушао у основицу стандардног српског језика.

„Његова расправа допринела је бржој победи Вукових идеја", каже Јована Иваниш из Института за српски језик Српске академије наука и уметности за ББЦ.

Осим тога, оставио је значајан траг и у хрватском језикословљу.

Приликом оснивања Југословенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ) у Загребу 1866. године, дошао је да буде секретар, а и окончао је живот у овом граду деценију и по касније током израде капиталног пројекта - Рјечник хрватскога или српскога језика.

Овај Србин је у Загреб позван као врхунски филолог, „може се рећи да је припадао у ондашњим оквирима на светском нивоу водећим филолозима", каже Марио Грчевић, професор Факултета за хрватске студије, за ББЦ.

„Без обзира што има ствари које нису биле најбоље, због тога како је започео Рјечник му се и данас у Загребу одаје признање и сагледава позитивно, јер је знање и велику енергију уложио у стварање и данас врховне културно-научне институције - Хрватске академије знаности и уметности", каже Грчевић, који је истраживао Даничићев рад у хрватским оквирима.

У другој половини 19. века, Загреб је био део Хабзбуршке монархије, на чијем челу је био цар Фрања Јосиф.

Иницијативу да се тамо оснује ЈАЗУ, која ће касније постати ХАЗУ, покренуо је бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а названа је јужнословенском у жељи да помогне научном и културном уздизању и других јужнословенских народа, међу којима и Бугара.

Ко је био Ђура Даничић?

Рођен је 4. априла 1825. као Ђорђе Поповић. Био је једно од петоро деце у свештеничкој породици у Новом Саду, данас главном граду Војводине, која је тада била део Аустроугарске.

Школовао се у родном граду и Пожуну, данашњој Братислави, углавном на мађарском, немачком и латинском језику.

Српски народни језик учио је у породици и из Вукових народних песама, које му је отац редовно набављао, наводи се у биографији на сајту Новог Сада.

У Пожуну је стекао знање и словачког, пољског, чешког и руског језика и већ тада почиње да преводи.

После завршене гимназије, уписује студије права у Пешти 1844.

Наредне године одлази у Беч где под утицајем Вука Караџића почиње да се бави српским и другим словенским језицима.

Код Вука се упознаје са многим угледним савременицима - Бранком Радичевићем, Љубомиром Ненадовићем, кнезом Михаилом Обреновићем, као и Петром Петровићем Његошем.

Среће се и са знаменитим Хрватима попут Ивана Мажуранића.

У мноштву мушкараца издваја се и врло учена ћерка Вука Караџића Мина, у коју је, како каже Драгица Кричковић, из Основне школе „Ђура Даничић" у Новом Саду, био заљубљен.

„Сем љубави према језику, писму, народу и његовом изворном стиху, традицији, у грудима му је буктала и она најснажнија искра према жени која је била и остала најпознатија као Вукова кћи Мина.

„У свој тој љубавној лудости, није био сам, заједно су је волели, ту недостижну, далеку, а њиховом срцу, блиску жену - Бранко Радичевић и Ђура Даничић - свако на свом пољу изузетан поета и научник", каже наставница у писаном одговору за ББЦ на српском.

Док јој је Радичевић писао стихове, није познато да ли је Даничић продобио њену наклоност.

Даничић наредне године напушта права и посвећује се лексикологији, а признати слависта Фран Миклошић му постаје учитељ.

Носи га вихор друштва у ком се нашао.

Док се Европа спремала за бурне догађаје и револуције средином 19. века, Словени унутар Хабзбуршке монархије су се бавили махом духовном и језичком револуцијом.

Тад већ увелико траје Вукова борба за увођење народног језика као стандардног српског, коју спроводи уз помоћ Словенца Јернеја Копитара.

У то време учен свет и црквени великодстојници међу Србима, пре свих карловачки митрополит Стефан Стратимировић, говорили суе славеносрпским и били велики противници Вукове реформе, наводећи да ће користити „језик говедара".

Вуку су замерали разне ствари - што је узео слово ј из латинице, што је користио ијекавски изговор, али и непристојне речи које су се нашле у речнику.

У тим бурним временима, Ђура Даничић стаје у Вукову одбрану и полемише са писцем Јованом Стеријом Поповићем, под псеудонимом „Млади Србин из Аустрије".

Исмевао је неразумљиви језик који је Стерија користио, преводећи на латински поједине речи „да га српски читалац разуме".

У полемикама се прво потписује симболично као Ђ. Југовић, а затим као Даничић, да се види да подржава Вукове Данице.

Од 1825. Вук је објавио укупно пет ових годишњих часописа, а Даница је у то време био други назив за календар.

Прво велико научно дело написао са 22 године

У престоници Хабзбуршке монархије и центру европских збивања сачекаће тријумф Вукове идеје.

Прво велико научно дело, које је направило прекретницу у реформи српског језика, Рат за српски језик и правопис (1847), објавио је са само 22 године.

Исте године су објављени Вуков превод „Новог завета" на српски, „Песме" Бранка Радичевића и „Горски вијенац" Петра Петровића Његоша.

Ово је био показатељ да је Вукова реформа заиста заживела и 1847. сматра се годином Вукове победе.

Три године касније, 1850. Даничић објављује превод Старог завјета, који се и данас сматра веома успешним.

Један је од седам потписника Бечког књижевног договора, који је требало да формира српскохрватски књижевни језик, односно да уједини и приближи језик српске и хрватске књижевности.

Политика умешала прсте

Језичке реформе ретко могу да прођу без политичара.

У овом случају политика се умешала и то двоструко, наводи професор Марио Грчевић.

Аустријској језичкој политици било је у интересу да уједини људе који говоре блиским језицима, како би они као управитељи „имали мање проблема".

„С друге стране, кроз реформу књижевног језика у Срба се покушао избити утицај из Русије, будући да се ради и православним народима, који је био велики и еминентан", каже он.

Славеносрпски који су користили учени Срби у Сремским Карловцима и остатку Хабзбуршке монархије био је верзија руског црквенословенског језика који није био стандардизован.

„Тај целокупуни утицај који је долазио из Русије у аустријским замислима се хтео сузбити и требало је направити концепцију која је људима прихватљива", каже Грчевић.

У 18. веку Аустријанци су покушавали да забране ћирилицу што је наилазило на осуду и протесте.

Зато је требало наћи другачији модел.

У наредном столећу на сцену ступа Јернеј Копитар који је водио аустријску језичку политику и усмерио Вука Стефановића да ставља народни језик у први план.

„Није њима било стало да Срби добију књижевни језик близак ономе што народ говори, већ да избију руски елемент из књижевног језика елите тог народа.

„Паралелно, радило су на томе да обједине православце у књижевном језику са католицима", истиче Грчевић, који између осталог предаје историју хрватског језика.

У том контексту, не чуди да су хрватски интелектуалци Јосип Штросмајер и Фрања Рачки 1866. позвали Србина Ђуру Даничића да сарађују.

„Они позивају великосрпског идеолога, што је он до тада био, не зато што је био злочест човек већ зато што је то био дискурс у круговима у којима се он кретао", рекао је Грчевић.

Великосрпска идеологија у језику означава схватање да је читаво штокавско наречје српско, од чега Даничић касније одустаје и у наслову Рјечника су и српски и хрватски језик.

Пре доласка у Загреб, Даничић је већ имао запажену каријеру у Србији.

Из Беча 1856. долази у Београд, где је постављен за библиотекара Народне библиотеке.

Од 1857. до 1861. обавља и дужност секретара Друштва српске словесности, чији је један од кључних задатак било усавршавање језика.

Током тих година изабран је за професора теорије и историје књижевности, и филологије на београдском Лицеју који ће касније прерасти у Велику школу.

Ту је остао до 1865, када, због сукоба са бирократским административним властима прелази у поштанско одељење.

Колико су језичке истовремено и политичке играрије показује и то што је Даничића током боравка у Загребу финансијски помагала Јулија Хуњади, према истраживањима професора Грчевића.

Ова грофица из мађарске племићке породице је 1853. постала српска кнегиња удајом за Михаила Обреновића.

Према Грчевићу, она је радила за мађарске, а вероватно и за бечке интересе.

Са Даничићем се упознала још у младости, када јој је он давао часове српског језика.

Шта је језички допринос Ђуре Даничића?

Каа је реч о самом језику, готово да нема области којом се Даничић није бавио.

Писао је научне радове из историје језика, лексикографије, акцентологије, синтаксе, а истраживао је и објављивао стару српску књижевност.

„Први граматички опис српског језика, онаквог каквог данас познајемо и користимо, написао је Ђура Даничић у Малој српској граматици, 1850. године.

„Даничићева дела Мала српска граматика и Облици српског језика послужили су много година касније српским нормативистима при изради нормативних граматика српског језика", наводи Иваниш.

Рад на речницима је важан део Даничићеве биографије.

Вуку Караџићу је помагао у припреми другог издања Српског рјечника, као и на изради Рјечника из књижевних старина српских.

„Рјечник из књижевних старина српских описао је лексику из српске прошлости, а Рјечник хрватскога или српскога језика, замишљен као речник у коме треба обрадити сву лексику српских и хрватских писаних споменика од 12. века до данас, представља једно од најзначајнијих дела из области историјске лексикографије", наводи Иваниш.

Можда најважнији допринос Даничићев је у области српских акцената, где је увео правила и четири врсте акцената који се и данас користе.

Један од примера реформе језика видљив је у латиничном писму.

Док је у ћирилици у потпуности спроведено начело да сваки глас има посебни знак у латиници, то није случај.

Место двоструких латиничних љ, њ, ђ, џ, Ђуро Даничић је 1878. увео посебне знаке, али је у употреби остало само ђ, уместо дотадашњег дј.

Ангажман у Загребу

У Хрватској му се понекад замера што је из речника изоставио кајкавску књижевност.

Даничић у Загребу није био стратег, него извођач радова, истиче Марио Грчевић са Свеучилишта у Загребу, додајући да у озбиљним научним радовима нема таквих замерки.

„Госту у Загребу је било дато да спроведе нешто што се желело.

„Недостатак Академијиног речника да је у одређеној мери кајкавски елемент могао бити јаче заступљен, није Даничићева кривица, цело језикословље друге половине 19. века у томе је учествовало", каже Грчевић.

Сами Хрвати кајкавци, (који уместо речи шта или што користе кај), напустили су кајкавско наречје као књижевни језик у Загребу, додаје професор.

Око Даничића се оформила филолошка школа хрватских „вуковаца", следбеника Вукове језичке идеје, који су прихватили фонетски правопис, одбацујући морфолошки правопис.

На пример, више није било правилно писати подпредседник, да се чува корен речи или морфеме, већ се уважавају гласовне промене, у овом случају једначење сугласника по звучности и настаје потпредседник.

На позив Владе Србије 1873. Даничић се враћа у Београд да на Великој школи предаје народни језик.

Ту остаје до 1877, када поново, по одобрењу, одлази у Загреб да ради на историјском Рјечнику српскога или хрватскога језика.

Ударивши темеље за израду тог веома важног дела, умире 1882.

О дану смрти наводи се неколико датума, због разлике у календару 4. новембар, 5. новембар, 17. новембар.

Посмртни остаци су му на Новом гробљу у Београду.

Колико га се данас сећамо?

Његово име носе многе школе и установе у Србији.

Једна од њих је новосадска основна школа, основана 1960. године, у којој као професорка српског језика ради Драгица Кричковић.

Дан школе им је рођендан Ђуре Даничића и редовно имају приредбе њему у част, али и спортске дане и ликовне колоније, како би генерације сачувале значај овог језичког научника који им може послужити као путоказ.

„Мисао Ђуре Даничића да се рат не добија само на бојном пољу, већ на сваком корисном раду, подстицајна је сваког новог дана и деци и њиховим учитељима", каже надахнуто Кричковић.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]