Кристофер Хил и Балкан: Каква сећања га вежу за Београд, а шта његов долазак може донети региону

Пуних 60 година откако се као дечак једног хладног јануарског дана суочио са демонстрацијама и негодовањем према Американцима, искусни дипломата Кристофер Хил се враћа на исто место - у Београд.

Амерички Сенат потврдио је 11. марта да је Хил нови амбасадор у Србији, објављено је на Твитер налогу Демократске већине у Сенату САД.

Професионалац са дипломатским генима и факултетски професор, деценијама је упознавао брдовити Балкан.

Присуствовао је сахрани председника социјалистичке Југославије Јосипа Броза Тита 1980. јер је у Београду и започео каријеру.

Четрнаест година касније постао је члан тима неконвенционалног дипломате Ричарда Холбрука током мировних преговора за престанак рата у Босни који ће довести до потписивања Дејтонског споразума.

Кључну балканску ролу одиграће 1998. и 1999. током преговора југословенских власти и Албанаца са Косова који су желели независност и потоњег неуспешног самита у Рамбујеу после ког је уследило НАТО бомбардовање Југославије.

Хил је у Рамбујеу био шеф међународне групе преговарача - Контакт групе - у којој су били и руски представник Борис Мајорски и европски Волфганг Петрич.

Мигавац и Патрис Лумумба

Док је као син америчког дипломате ишао у међународну школу на београдском Топчидеру, на путу до куће забављао би се разгледајући чађави снег југословенске престонице и лоптасту ручку за мигавац на ђачком аутобусу са сивим пластичним седиштима.

Међутим, тог зимског дана 1961. до детаља описаног у његовим мемоарима Outpost: A Diplomat at Work, по доласку из школе затекао је разбијене прозоре на кући у којој је његова породица становала.

Зидови су били исписани графитима „Јенкији, идите кући", „Лумумба" и „нешто што се завршавало са ЦИА", што он није разумео.

Кућа је деловала као да у њој одавно нико не живи, а на улазу га је сачекала мајка с братом у рукама и смирено му поручила: „Крис, данас нема играња напољу".

Тог 17. јануара у средњој Африци убијен је први изабрани премијер независног Конга Патрис Лумумба.

Америчка обавештајна агенција ЦИА испланирала је и извела убиство, а касније је утврђено да је удела имао и британски МИ6.

Иако о њему као ученик трећег разреда није пуно знао, Југославија као покретач Несврстаних подржавала је Лумумбу, те је још горе тог дана нападнута белгијска амбасада у Београду, јер је Конго био белгијска колонија.

Први повратак

Хил се у Југославију вратио јула 1978. мање од годину дана откако је почео да ради у америчком министарству спољних послова - Стејт департменту.

У мемоарима духовито описује колико се живот дипломате у ствари разликује од холивудског приказа америчког амбасадора - човека који седи за масивним дрвеним столом који краси црвено-плава заставица и поручује:

„Не можемо вам помоћи."

Пише како му је све било потаман кад се у Београду сместио у мали двособни стан иза амбасаде.

„Није било знакова мрављих колонија и за мене, као бившег добровољца Мировних трупа, све је деловало савршено, осим огромног француског лежаја у маленој спаваћој соби.

„Без много помпе, запослени у амбасади су га однели следећег дана када су схватили да не припада Апартману 22, већ амбасадорској резиденцији", написао је.

На новом радном месту, пружила му се прилика да пече занат од Лоренса Иглбергера, америчког амбасадора у Југославији од 1977. до 1980. године, касније државног секретара и једног од кључних људи за извоз аутомобила југо у Америку.

Његов ментор у то време, на заласку Титове владавине, „ткао је мрежу односа" како Југославија не би кренула у погрешном смеру.

Совјетски Савез је тад већ извршио инвазију на Авганистан, што је у Титовој Југославији, која се још 1948. политички дистанцирала од Москве, било предмет подсмеха.

„Данас у Авганистану, сутра у вашем стану", говорило се.

Овај виц Хил је записао на српском, иако му је књига на енглеском.

Шест месеци пре првог доласка учио је српско-хрватски, усавршавајући га током боравка у Југославији.

Жена у белом - на сахрани

Хил у мемоарима бележи и сцену са Титове сахране када је, иако је Иглбергер саветовао да дође председник Џими Картер, из Вашингтона стигла делегација - потпредседник Волтер Мондејл и Картерова мајка Лилијен.

Била је обучена у бело, а збуњеним запосленима у амбасади објаснила је „да се тако ради у Индији, где је раније боравила".

„Можда је то било тачно за Индију, али у Београду људи носе црно.

„Тако је у реци људи која се полако кретала степеницама Скупштине ка Титовом одру, наша делегација, или бар један њен члан штрчао", пише Хил.

Кад је добио посао у Тирани 1989. питали га „Зашто, где си погрешио?"

После Југославије Хил је радио у Оперативном центру, који описује „као очи и уши" Стејт департмента, да би 1983. отишао у Пољску.

Тада је већ имао супругу, сина и ћерку на путу.

На Балкан се враћа 1989. када му је понуђено да оде у Албанију.

Колеге у Вашингтону су га тада питали пола у шали, пола у збиљи зашто - „где је погрешио", али је он сматрао то професионалним изазовом јер се та земља тек отварала из тоталитарне власти.

У хотелској соби, која је представљала амбасаду у Тирани, међу првима позвала га је Мајка Тереза, часна сестра албанског порекла и добитница Нобелове награде за мир.

Тада је бринула о сирочићима у Тирани и желела је да му се захвали за америчку помоћ, али док је није срео, није био сигуран да је то она.

„Научио сам да ме овде ништа не изненађује", записао је Хил у књизи.

За албанског вођу Енвера Хоџу пише у мемоарима да је од земље начинио „Северну Кореју Европе", а деценију и по касније, Хил ће водити преговоре шест страна о правој Северној Кореји.

Од 2003. Русија, Кина, Јапан, Северна Кореја, Јужна Кореја и Америка водили су разговоре о демонтажи севернокорејског нуклеарног програма.

Ричард Холбрук и даљински

Хила многи на Балкану памте по сарадњи са Ричардом Холбруком.

Холбрук, специјални амерички изасланик за Балкан, био је дипломата неформалног кова и широм региона изазивао опречне реакције својим директним приступом чак и најосетљивијим питањима.

Како Хил пише у мемоарима, упознали су се у септембру 1994.

Холбрук је Хила позвао на разговор и, гледајући вести, понудио му посао у новом огранку европског бироа Стејт департмента.

Кад је одслушао све што га је у вестима занимало, утишао је телевизор и, држећи и даље даљински управљач, окренуо се ка млађем колеги.

„Никад пре нико није уперио даљински у мене", oписује Хил сцену у којој је уживао.

Због Холбруковог необичног начина опхођења, Хил се питао да ли ће тако преко ноћи и остати без посла, али му је те сумње одагнао отац.

„Мислим да нећеш, не делује ми (Холбрук) као човек који воли да призна грешку", рекао му је лаконски, те се млађи Хил запитао да ли је реч о комплименту.

Један од првих задатака било им је питање рата на простору Југославије и годину дана касније потписан је Дејтонски споразум којим је формално окончан рат у Босни.

Хил је касније са Холбруком учествовао у многим разговорима са тадашњим председником Слободаном Милошевићем, посебно о Косову.

'Непристрасан, мајстор комуникације'

Хидајет Хисени, искусни политичар са Косова, срео је Хила прошле године после више од две деценије у Сеулу на Међународној федерацији мира.

Америчког дипломату упознао је током преговора у Рамбујеу.

Хил и Жак Ханцингер, његов колега француски амбасадор у Скопљу били су главни тандем и промотери мировног процеса у „који је зауставио рат и створио претпоставке за процес изградње мира", каже Хисени, члан приштинске делегације, за ББЦ.

У то време Кристофер Хил формално је био на месту америчког амбасадора у Македонији.

„Амбасадор Хил је доказан и познат као прави дипломата - образован, интелигентан, спретан, вредан, енергичан, принципијелан и непристрасан.

„Укратко, он је мајстор комуникације, дијалога и посредовања, изградње мира и очувања мира, а земљама на Балкану управо је то потребно", каже Хисени.

Са Хилом, додаје, није лако разговарати.

„Он је суздржан и води рачуна о свему што каже, као прави дипломата", истиче Хисени.

Дипломатске лекције Хил је учио и код куће - од оца.

Од њега је усвојио савет и да никад не треба ствари форсирати, записао је у књизи. „Ако нешто не ради, постоји разлог за то".

Потребно је сазнати разлог зашто нешто успе или не, разумео је и из сопственог искуства.

Могуће да је ту лекцију Хил примењивао и током досад најважнијег дела његове каријере за Балкан.

Водио је преговоре током једног од последњих сукоба на територији бивше Југославије - између безбедносних снага режима тадашњег председника Југославије и косовских Албанаца у борби за независност тада јужне српске покрајине.

То се сматра последњим дипломатским покушајем заустављања оружаних сукоба на Косову.

Завршни чин те драме одигран је у француском градићу Рамбује у фебруару 1999.

Кључна личност у Рамбујеу

Иако су југословенска и делегација косовских Албанаца боравиле у истом дворцу, на различитим спратовима додуше, оне званично нису међусобно комуницирале.

Све је ишло преко Хила као специјалног америчког изасланика за Косово.

Бриџит Кендал је извештавала из Рамбујеа као ББЦ дописница за спољну политику.

Писала како је шармантни француски градић изненада - у романтично доба године око Дана заљубљених - постао стециште педесетак новинара са Балкана.

Пошто су највише времена проводили у кафићима - један од њих звали су у шали незванични прес центар.

Како је у то време мобилни телефон био бог и једини начин да се сазна о чему делегације причају иза зидина замка, за добар сигнал новинари су шетали и по киши и по снегу да ухвате бољи сигнал.

Тих дана сећа се кроз маглу, каже Кендал у писаном одговору за ББЦ на српском.

„Све што могу да кажем јесте да је нама репортерима у Рамбујеу било јасно да је Кристофер Хил био кључна личност у преговорима између две супротстављене стране, с обзиром на то колико детаљно познаје регион и колико је упознат са главним учесницима, као и на то каквим дипломатским вештинама барата.

„Када би долазио да нам да изјаве, увек би то биле прецизне и корисне информације, те смо одмеравали сваку његову реч", наводи Кендал, која се после три деценије дуге новинарске каријере на ББЦ-ју посветила академском раду.

Од 2016. је деканка Питерхаус колеџа, најстаријег при Универзитету у Кембриџу. Кендал је прва жена на том месту од 13. века.

„Ипак, као што знате, упркос Хиловим вештинама и вештинама осталих, преговори у Рамбујеу су пропали, дипломатија није успела да постигне мировно решење и уместо тога Западне силе војно су интервенисале у нападима НАТО-а против Београда који су без преседана", напомиње Кендал.

Дан по завршетку преговора без договора, отпочело је НАТО бомбардовање СР Југославије.

Према званичним објашњењима Алијансе, војна акција која је трајала 78 дана, покренута је да би се зауставила хуманитарна катастрофа и прогон Албанаца на Косову које су спроводиле српска полиција и југословенска војска.

Из Рамбујеа у Београд

Живадин Јовановић, од 1998. до 2000. југословенски министар спољних послова, разговарао је са Хилом током трајања преговора, иако није био део делегације.

„Може бити интересантно, Кристофер Хил је за време Рамбујеа два пута долазио у Београд, напуштао ту позорницу у Рамбујеу", наводи он.

Једном га је он примио, једном Милошевић.

„Хил је хтео превише, мислим, то Југославија не би могла да прихвати, јер то није могла ниједна суверена земља да прихвати.

„Хтео је да Милошевић дође у Рамбује и да се са њим преговара и да он нареди делегацији како да поступи, а тамо је већ био председник Србије Милан Милутиновић који је имао сва овлашћења да одлучује", наводи Јовановић.

Преговори у Рамбујеу вођени су од 6. до 23. фебруара у дворцу Рамбује крај Париза, настављени у Паризу од 15. до 23. марта 1999. године.

„Циљ тих преговора није било проналажење решења, то је више била алиби дипломатија на делу која је требало да оправда извођење раније планираног напада НАТО на Југославију.

„У октобру 1998. било је јасно да је НАТО планирао напад, али су савезници из Европе сматрали да још нису исцрпљена сва мирољубива средства решавања проблема и, као одговор на то, Американци су иницирали преговоре у Рамбујеу", сматра Јовановић.

Разговори су завршени без споразума.

„Кристофер Хил је био беспоговорни руководилац, менаџер тих такозваних преговора који се никада нису ни одржали, јер никада није било сусрета двеју делегација.

„Била је на делу шатл дипломатија, при чему је једна страна износила ставове Кристоферу Хилу и међународној групи преговарача, а они преносили другој страни и примали ставове друге стране", каже Јовановић.

Како каже, Србија је желела директне преговоре, али је „Хил децидирано тврдио да то Албанци не желе, већ да желе само преко њега" да разговарају.

„То је значило да Американци, односно Хил задржавају монопол над тумачењем ставова једне и друге стране", додаје он.

Преговори пре Рамбујеа

Хил је у Рамбујеу већ био добро познат свим странама у преговорима.

Већ од лета 1998. његов тим је водио разговоре који је требало да воде ка решењу.

Хилов тим је долазио у Београд и Приштину, где је Албанце у то време представљао Ибрахим Ругова - и тад на сцену ступа шатл дипломатија.

Разговарало се о елементима самоуправе Албанаца на Косову.

„Са Хилом смо дошли до елемената самоуправе, који су добили и форму докумената Хил1, Хил2, Хил3.

„Онда је на неком вишем нивоу - америчком стратешком нивоу, направљен заокрет и Американци су напустили Ругову, а прешли на ОВК", изјавио је раније за ББЦ Никола Шаиновић, представник српске делегације у Рамбујеу.

У други план су потиснути договори са Хилом, „јер су се Американци определили за милитантно крило Албанаца", Ослободилачку војску Косова, тврди Шаиновић.

„Тада у Београд долази Ричард Холбрук и на дневном реду је прича о бомбардовању", рекао је.

Ко је Кристофер Хил?

Извор: Званична биографија

Осмехивао се мање од осталих

Као важан детаљ Хилове биографије, поред искуства са терена, Живадин Јовановић истиче и познавање историје Балкана.

„Хил је професионални дипломата, штедљив на речима, не прича много.

„Пажљив је слушалац, али ипак даје предност ономе што се чини, а не ономе што се прича", каже Јовановић.

Хил је професионалац који је увек озбиљно приступао послу и „вероватно се мање осмехивао од осталих", додаје.

Упркос увреженом мишљењу да западне дипломате долазе у мање државе да „нешто траже или нареде", Јовановић каже да је сваки разговор са Хилом протицао у охрабрујућем тону.

„И представници суперсиле нађу начина да неког на нешто храбре, никад то није грубо.

„То се увија у неке јако пријемчиве изразе, као што су охрабрење, апеловање, очекивање, али то у суштини значи 'ми тражимо то и то' или кажу 'било би добро', али то не мења суштину, а суштина је диктат", описује Јовановић, министар у време Милошевића.

Шта значи сад његов долазак?

Бриџит Кендал, иако више не прати помно дешавања у региону, каже да именовање Хила за амбасадора „мора бити охрабрујући сигнал, имајући у виду његову импресивну дипломатску каријеру".

Сличног става је и политичар и бивши новинар из Приштине Хидајет Хисени.

Именовање Хила за амбасадора у Београду је „добра и обећавајућа вест", каже он.

„Његов повратак на Балкан доказује повећану посвећеност америчке администрације овом неуралгичном делу Европе у време спољних и унутрашњих тенденција дестабилизације малих балканских земаља.

„Зато се његов долазак може сматрати правим решењем на правом месту и у право време", сматра Хисени.

Професионалац који је четири пута био амбасадор и радио у служби три америчка председника у српску престоницу стиже из пензије.

Из активне дипломатске службе повукао се пре више од деценије.

Радио је као професор, а 2020. године предавао је на Факултету за међународне односе и јавне послове Колумбија универзитета.

Живадин Јовановић као врло неуобичајено истиче то што Хил у Србију „долази из пензије".

„Поверава му се тако значајна дужност у Београду и мислим да иза тога стоји жеља да се из пензије извуче и Клинтонова политика која је била политика диктата и доминације, не само на Балкану, већ супремације и у Европи", каже Јовановић.

Бил Клинтон био је 42. амерички председник у периоду од 1993. до 2001. године.

Петрич: Веома јака најава

Волфганг Петрич, специјални европски изасланик на преговорима у Рамбујеу, каже да може само да претпостави шта именовање Хила значи у контексту америчке политике према Западном Балкану.

„Ово је веома јака најава, јер се шаље један од најмоћнијих и најискуснијих америчких дипломата у Београд", оцењује он.

То надилази односе двеју земаља, сматра, посебно ако се зна да је недавно Београд у Вашингтон послао Марка Ђурића, блиског сарадника председника Вучића.

„Кад се саберу те две ствари, сматрам да то значи да и Вашингтон и Београд желе да раде заједно и направе помак најпре по питању Косова", каже Петрич у телефонском разговору за ББЦ.

Како је Кристофер Хил добро упознат и са приликама у Босни и Херцеговини која и даље има бројна нерешена питања, могуће да ће му то бити један од наредних задатака, оцењује Петрич.

Хил и Петрич су не само колеге, већ и пријатељи - још од 1998. године.

„У контакту смо од тада, у међувремену је постао мој јако добар пријатељ.

„Није налик Холбруку, много више је заинтересован за решења која су прихватљива за све", каже Петрич.

Уверен је да иза његовог именовања стоји план Вашингтона да подржи Европску унију која руководи дијалогом Београда и Приштине.

Како ће се тај процес наставити, да ли у садашњем формату или организовањем конференције где ће делегације бити заједно на једном месту, зависи од Брисела и Мирослава Лајчака, додаје.

„ЕУ има карте у рукама, наставак преговора о приступању са Србијом и визна либерализација за Приштину.

„Али јасно је искусни дипломата, попут Хила, може бити невероватно користан за тај процес", каже Петрич.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]