„Као да је неко притиснуо паузу на живот": Како су израелски удари преобразили живахну либанску престоницу

„Насмешимо се да бисмо изгледали боље на сликама када их праве", шали се Марван, главни конобар хотела у Бејруту.

Он и његове колеге зуре у небо, покушавајући да примете израелски извиђачки дрон који им зуји изнад глава.

Ни музика која свира у позадини ни песма птица не могу да утишају његово дубоко брујање.

Звучи као да је неко оставио упаљен фен или мотоцикл који прави кругове по облацима.

Марванов хотел није у области где је снажно прусуство Хезболаха, моћне либанске војно-политичке групе.

Он је у Ашрафијеу, богатој хришћанској четврти коју Израел није гађао у претходним ратовима.

Ту сам и ја смештена.

Два дана касније, два израелска пројектила грме изнад Ашрафијеа.

Чујем децу и одрасле у четврти како вриште.

Људи трче на балконе или отварају прозоре у покушају да схвате шта се управо десило.

У року од неколико секунди, експлозија потреса улице оивичене дрворедима.

Сви у мојој згради окрећу се ка Дахијеу, јужном предграђу Бејрута, упоришту Хезболаха, а које је делимично видљиво из Ашрафијеа.

Али убрзо схватамо да је удар погодио област која се налази на пет минута вожње од нас.

Локални медији јављају да је мета био Вафик Сафа, високи официр за безбедност Хезболаха, који је и зет недавно убијеног лидера Хасана Насралаха.

Сафа је наводно преживео.

Зграда која је погођена била је пуна људи који су недавно избегли у Бејрут.

Израелска војска није издала никакво упозорење пред напад и страдало је најмање 22 људи.

Био је то најсмртоноснији напад до сада.

„Ох, мој Боже. Шта би било да смо пролазили улицом?", узвикује комшија.

„Том улицом идем на посао."

„Које су гаранције да следећи пут неће погодити зграду у нашој улици, ако имају неку мету?", пита други.

Ова скорашња пометња у Либану започела је 17. и 18. септембра, кад је у таласима експлозија пејџера погинуло најмање 32 људи, док је више од 5.000 рањено, и борци Хезболаха и цивили.

Многи су изгубили очи и(ли) руке.

Ваздушни напади су се појачали на југу, као и у јужном предграђу Бејрута, у којима су страдали високи команданти Хезболаха, међу њима и Насралах.

Тридесетог септембра, Израел је извршио копнену инвазију на Либан.

Званичници тврде да је последњих недеља у бомбардовању Израела погинуло 1.600 људи.

Видела сам многе од удара са моје терасе.

Протекле три недеље деловале су као да их је неко „премотао унапред даљинским управљачем", каже ми конобар Марван.

„Још нисмо стигли да сваримо шта се тачно десило."

Разговарала сам са њим много пута у последњих 12 месеци откако су се појачале сукоби Хезболаха и Израела.

Он живи овде читав живот и сведочио је свим ратовима две стране.

Али одувек је био оптимиста и никад није веровао да ће ова рунда борби ескалирати у рат.

„Повлачим све оно што сам вам говорио", каже ми он сада.

„Нисам желео у то да поверујем, али ми смо у рату."

Бејрут се потпуно променио. То је јасно видљиво.

Улице су претрпане аутомобилима, од којих су неки остављени насред булевара.

Стотине људи који су побегли од израелске инвазије на југу земље склонили су се у предграђима престонице, скривајући се по школама у „безбеднијим" насељима.

Многи од њих су приморани да спавају на улици.

На ауто-путу ка аеродрому и југу, на билбордима се види лице Хасана Насралаха, убијеног вође Хезболаха.

Људи који су за Хезболах и против њега говоре ми да ово делују надреално.

У другим областима, плакати на којима је претходно писало „Либан не жели рат", сада је порука: „Молите се за Либан".

Чувени градски Трг мученика, уобичајено место протеста и масовних божићних прослава, претворио се у град шатора.

Породице се тискају испод скелета гвоздене Божићне јелке.

Око исечене стиснуте песнице постављене изнад трга после протеста омладине 2019. године налазе се ћебад, душеци и шатори направљени од свега што су људи могли да нађу.

Још сличних призора је иза сваког ћошка.

Приручни домови протежу се од трга све до мора.

Већина овдашњих породица су сиријске избеглице, које су поново биле расељене и којима је забрањен приступ склоништима ограниченим само за либанске држављане.

Али многе либанске породице такође су остале без крова над главом.

Само километар даље, 26-годишња Надин покушава да скрене себи мисли на неколико сати.

Она је једна од врло ретких муштерија у „Алијиним књигама", књижари и бару у бејрутској четврти Гемајзе.

„Не осећам се више безбедно", каже ми она.

„Стално чујемо експлозије ноћу.

„Упорно се питам: шта ако нас бомбардују овде? Шта ако буду гађали кола испред нас?".

Дуго су становници Бејрута веровали да ће сукоби остати ограничени на погранична села под контролом Хезболаха у јужном Либану.

Насралах, који је предводио моћну шиитску политичку и војну организацију, рекао је да не жели да поведе земљу у рат, и да је фронт против Израела искључиво подршка Палестинцима у Гази.

То се све променило.

У Бејруту, иако удари завршавају углавном у јужним предграђима, где доминира Хезболах, потреси се осећају у читавом граду.

Многи ноћима не спавају.

То утиче на пословања фирми.

„Алијине књиге" је обично живахно место, у којем гостују локални бендови, организују се подкасти и ноћи дегустације вина.

Снимали смо овде извештај непосредно после првог ваздушног напада на Дахије, 30. јула, у којем је погинуо други човек Хезболаха Фуад Шукр.

Јаки звучни удари могли су да се чују изнад наших глава док су израелски ловци пробијали звучни зид.

Али џез бенд је свирао читаву ноћ, а расплесане муштерије су напуниле бар.

Сада је место празно, нема музике и нема плеса.

„Тужно је и фрустрирајуће", каже менаџер бара Чарли Хабер.

„Долазите овамо да поправите расположење, али ћете на крају ипак поново разговарати о овој ситуацији. Сви се питају, шта је следеће?".

Његов локал је био затворен две недеље после Насралахове смрти.

Сада је поново отворен, али затвара у осам увече уместо у поноћ.

Дан за даном, психолошки притисак на запослене и муштерије се погоршава, каже Чарли.

Додаје да објаву на Инстаграму смишља пола дана.

„Не желите да звучите овако: 'Хеј, дођите да уживате и даћемо вам попуст на пиће' у овој ситуацији", објашњава.

Тешко је у овој области пронаћи било које место које је отворено до касно у ноћ.

Лорис, многима омиљени ресторан, никад није затварао пре један сат после поноћи.

Али сада су улице пусте после 19 сати, каже један од власника Џо Аун.

Пре три недеље, овде нисте могли да добијете сто без резервације.

Сада су на једвите јаде заузета два-три стола дневно.

„Свакодневно се мучимо. Седимо сада овде и разговарамо, али за пет минута ћемо можда морати да затворимо и одемо."

Већина запослених у Лорису потиче из јужног предграђа Бејрута или села на југу земље.

„Сваки дан неко од њих чује да му је кућа уништена", каже Џо.

Један запослени, Али, није долазио на посао 15 дана док је покушавао да пронађе место где би одсела његова породица.

Недељама су спавали испод дрвећа маслина на југу.

Џо каже да Лорис покушава да остане отворен да би помогао запосленима да зараде за живот, али није сигуран колико дуго то још може да потраје.

Гориво за агрегате је изузетно скупо.

Видим фрустрацију на његовом лицу.

„Ми смо против рата", каже он.

„Моји запослени су југа, шиити су, али и они су против рата, али нас нико не пита ништа.

„Ми не умемо да радимо ништа друго. Ми морамо да издржимо."

У „Алијиним књигама", и Чарли и Надин су забринути због пораста напетости у заједници.

Ови делови Бејрута су углавном сунитски и хришћански, али нове придошлице су углавном шиити.

„Покушавам да помогнем људима невезано за њихову веру или секту, али чак и у мојој породици постоје поделе због тога.

„Поједини из моје породице помажу и налази смештај само за расељене хришћане", каже она.

На трговима и у уличицама Ашрафијеа и Гемајзе може да се види све више и више застава Либанских снага, хришћанске странке која се оштро опире Хезболаху.

Партија има дуги историјат оружаних сукоба са шиитским муслиманима, као и са муслиманским и палестинским странкама током грађанског рата од пре три деценије.

Надин мисли да је то порука расељеним шиитима који су недавно пристигли, која говори: „Не долазите овамо."

Уз селидбе људи, постоје и страхови да Израел сада може да гађа било коју зграду у било ком крају града у потрази за борцима Хезболаха или припадницима његових савезничких група.

Хезболах тврди да његови највиши официри не бораве на местима додељеним расељеним људима.

Ништа од тога није добро по локалне послове.

Многи у Гемајзеу су већ били тешко погођени експлозијом у луци у Бејруту пре четири године, у којој је страдало 200 људи и уништено више од 700.000 зграда.

Тек су недавно поново почели да стају на ноге.

Упркос финансијској кризи, у крају су почела да ничу нова места, али многа од њих су сада затворена.

Маја Бекхауи Ноун, предузетница и чланица одбора синдиката власника ресторана и барова, процењује да је затворено 85 одсто места која продају храну и пиће у центру Бејрута или су она ограничила радно време.

„Све се десило толико брзо да још нисмо стигли да урадимо статистику, али могу да вам кажем да је око 85 одсто места која продају храну и пиће у центру затворено или ради само један део радног времена."

„Тешко је држати ова места отворена због забаве кад у близини има много људи који спавају без довољно хране и намирница."

Упркос тешкој ситуацији у Бејруту, и даље можете наћи посећене ресторане и барове петнаестак минута вожњом на север.

Али Маја каже да је и то привремено.

„Удари могу да се десе и на другим локацијама. Било је напада на нека места на северу. Нема гаранција да ће и она бити безбедна."

„Као да је неко притиснуо дугме за паузу и сав живот је стао у Бејруту", описује она.

„Сада смо на чекању. Свесни смо рата на југу, он утиче на нас такође. Али нико од нас није очекивао да нам буде толико близу."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]