Музика: ЦБГБ, оронули њујоршки клуб из 1970-их који је изродио нову еру рока

Данас слављен као један од најживљих културних епицентара на планети, раних седамдесетих Њујорк је био веома другачији град.

Концертни простори за алтернативну музику били су оскудни пре него у изобиљу.

Максов Канзас Сити био је обавезно место за процвалу глем рок сцену, организовао је концерте само за етаблиране звезде са дискографским уговорима, оставивши младим музичким надама веома ограничен број места за свирке.

Дејвид Боуви, Марк Болан, Енди Ворхол и Луд Рид били су његови чести гости.

Мерсер Артс Центар био је витално плодно тле за сазревање бендова као што су Њујорк Долс, али је 1973. године пропао, оставивши још мање опција за нову генерацију бендова.

„У то време није било рок клубова.

„Са Пети смо углавном свирали по фолк клубовима или необичним локалима, као што су ресторани. Није било простора за бенд са ставом", каже Лени Кеј, дугогодишњи гитариста Пети Смит, за ББЦ Културу.

Али један нови клуб ће им пружити баш то: ЦБГБ.

Смештена у четврти Бовери на Доњем Менхетну у Њујорку, област је више била синоним за заједницу бескућника и криминал него што је била узаврела мека за револуционарну музику и бујајући контракултурни покрет.

„Иако се ЦБГБ налазио у самом срцу Менхетна, деловао је као неки други универзум.

„То је практично била сиротињска градска четврт. На улицама није било никог сем обесправљених, тако да је деловало као савршено место да ту почне нешто да се дешава. А и јесте се дешавало", прича Кеј.

Убрзо пошто се отворио, у децембру 1973. године, припадници прото-панк арт-рок групе Телевижн (Television) случајно су пронашли овај простор и распитали се да ли би могли да свирају у њему.

Власник, Хили Кристал, здепасти брадоња који је промовисао музику још од шездесетих, имао је само један услов за сваки бенд који је желео да свира у његовом новом локалу: може само оригинална музика - без обрада.

И тако је, пре 50 година, у пролеће 1974. године, Телевижн почео тамо редовно да свира.

Ускоро су им се придружили и други, учврстивши брзо репутацију дома нове рок сцене - дома који ће, без знања малог круга пријатеља који су ту свраћали, ускоро променити будућност алтернативне музике.

Какво је то место било?

Изнутра је било више као оронули бирцуз него као гламурозна концертна сала.

Имао је малу бину, a касније је подигнута већа код билијарског стола.

На поду је често могао да се нађе псећи измет Кристаловог пса Џонатана, познатог по томе да се слободно кретао по клубу.

„Био је веома пропао, али од самог старта је то имало смисла", каже Ејмос По, филмаџија, који је снимао све бендове који су ту наступали и касније.

Године 1976, објавио је филм о њима под насловом Празна генерација.

„Није личио ни на један простор који сте видели пре тога", додаје По.

Клуб се налазио испод хостела са гарсоњерама којег су волели бескућници и није било неуобичајено да морате да избегавате флаше које падају са прозора кад би људи стали испред да попричају између два наступа и удахну мало свежег ваздуха.

Било је то од самог почетка далеко од гламурозне дестинације.

„Било је пуно људи које бих назвала професионалним алкохоличарима.

„Ишла сам да гледам први концерт Телевижна и био је врло слабо посећен. Били су то углавном пријатељи и други људи који су желели да оснују бенд", каже Роберта Бејли, за ББЦ Културу.

Она је радила на улазу у клуб и фотографисала бендове који су тамо свирали у раним годинама.

Иако су се гласине о новом месту брзо рашириле међу малим бројем бендова који су тражили место на којем би могли да свирају, оно је неко време остало свет за себе.

„ЦБГБ је био тајна отприлике две године.

„Испрва је подсећало на атмосферу у кабареу у којем се седи - све је било врло боемски. Није било мајица са именима бендова, није било панкера, није било погоа. Све је то дошло много касније. Људи су само седели за столовима са упаљеним свећама и климали главама на Телевижн", каже Блонди Клем Берк, бубњар групе за ББЦ културу.

Иако ће клуб касније постати синоним за панк, његови музички корени били су много шири.

Простор је испочетка планирао да пушта кантри, блуз и блуграс (отуд и име ЦБГБ), али прихвативши разноврсну гомилу експерименталне деце која су обећала да ће довести пријатеље који ће трошити новац за шанком, убрзо је постао нешто сасвим друго.

„Сви бендови су се разликовали међу собом.

„Том Верлејн из Телевижнa једном је рекао да је сваки бенд био као засебна идеја. Касније ће све стрпати под етикету панка, али то је више био сензибилитет него музички стил. Постао је невероватни инкубатор за силне креативне идеје и мислим да је један од главних разлога зашто се десило што се десило био тај што je дуго остављен на миру да нађе себe", каже Кеј.

Музички распон

Оно што је израсло је сцена око једног броја бендова који су били повезани посредно, преко сензибилитета и другарства више него преко било каквог одређеног жанра.

Блонди је постао кућни поп бенд, Телевижн је почео да усавршава беспрекоран и непоновљиви стил гитарске музике, Пети Смит је спојила поезију са гаражним роком шездесетих, а Токинг Хедс (Talking Heads) су свирали необичан, ћошкасти арт-рок.

За то време је Минк Девил тврдио да је у души ритам и блуз бенд, Џони Тандерс и Хартбрејкерси су наставили тамо где су стали Њујорк Долс, а Рамонси су постали модел за савремену панк музику која ће дефинисати клуб.

То је постало место на којем су бендови без уговора проналазили властити звук, док су традиционалнији простори очекивали да су групе већ постигле одређени ниво успеха да би тамо свирале.

„ЦБГБ је био прво место доступно за људе који су се налазили веома ниско на листи.

„Не само да нису имали уговор са дискографском кућом, већ нису имали ни следбенике и у многим случајевима, нису били посебно музички вешти. Било је то као да добијате простор за пробе у ком можете да вежбате пред људима и изградите бенд", каже Бејли.

Кеј такође истиче изузетно важну функцију клуба као места, где су експериментисали неки од најреволуционарнијих бендова тога доба.

„Сви су долазили тамо да прокљуве сами себе", каже он.

„Рамонси би отпрашили сет од двадесет минута, од чега би пет минута одлазило на свађу, демонстративни одлазак, враћање и почињање испочетка, док је свако покушавао да схвати ко би они могли да буду", додаје.

Прилика да се свира недељу за недељом, понекад вече за вече, довела је до тога да су се неке од најкласичнијих алтернативних плоча деценије обликовале управо на тој сцени.

„Свирали смо шест недеља заредом са Телевижн, од четвртка до недеље.

„Пре тога смо свирали једном месечно, као предгрупа за фолк бенд негде у Гринич Вилиџу, али кад смо свирали шест недеља два сета на вече са једним од наших братских бендова то нам је заиста помогло да схватимо куда нас води наша импровизација", присећа се Кеј.

Била је то, додаје, „она врста окружења у којој можете да испробате ко сте, ризикујете и видите у шта ће се све то претворити".

У тренутку кад су завршили, схватили су како ће снимити њихов дебитантски албум Horses.

Друштвена страна клуба je такође била значајна: постао је састајалиште за бројне сродне људе који су могли да размењују идеје, кују планове и започињу креативне пројекте.

„Одједном сте постали део неке екипе.

„До тог тренутка сте били ванземаљац, а онда сте се одједном нашли у нечему, а мислим да је и то било тајна свега. Оно, 'Ох, у реду. Овде сам прихваћен. Нисам неки необични, уврнути лик зато што је ту било и писаца, фотографа, филмаџија, музичара, сликара, вајара, драматурга и песника.'

„Било је толико много великих уметника на једном месту да није могло, а да не експлодира у нешто огромно", присећа се По.

Живот после златног доба

Пред крај деценије велики број тих кључних раних бендова наступаo je у огромним салама, отпочевши дуготрајну каријеру.

У том тренутку се клуб променио јер је ушао у еру коју је више дефинисао хардкор панк.

„Кад је реч панк од малог слова 'п' прерасла у велико слово 'П', атмосфера се променила", присећа се Кеј.

Хардкор панк је био тврђи, бржи и агресивнији, и може се рећи много више мачо од стила музике који му је претходио, тако да је то довело до промене енергије.

„А онда је панк постао одређена дефиниција за оно што бенд треба да буде на сцени.

„Волим кад су жанрови и границе замагљени. Кад нико заправо не зна шта се дешава и зато се нигде не уклапа. А кад се нигде не уклапате, тад смислите нешто јединствено. Суштина златног доба ЦБГБ-а била је управо у томе", каже Кеј.

Poпериода са хардкор панком, клуб се вратио више жанровски флуидној политици, прихватајући разноврсније нове бендове, мада никад није успео да поврати врхунац из средине седамдесетих пре него што се заувек затворио 2006. године.

Кеј је тамо одсвирао још један последњи концерт са Пети Смит у октобру исте године.

„Било је веома емотивно искуство гледати у публику и видети толико много духова из прошлости са те бине на којој сам провео толико много времена.

„Био сам веома дирнут", присећа се он.

Многи људи повезани са ЦБГБ-ом умрли су током година, међу њима и Кристал и више чланова бенда, али за оне који су још са нама а који су провели време међу његовим прљавим, лоше осветљеним, графитима исписаним зидовима, снага успомена није избледела чак ни пола века касније.

„Била је то као рокенрол средња школа", каже Берк.

„Кад сретнете људе из тог времена, моментално вас обузме осећај заједничке историје, међу вама постоји веза која истрајава. Да нисмо били у ЦБГБ-у, Блонди не би остварила успех који смо уживали - то је била одскочна даска за нас.

„Читав нуклеус првог таласа бендова створио је енергију која нам је донела међународну пажњу. Без тог читавог контингента бендова, не бисте имали ни успех неколицине. Сви бендови су подупирали једни друге", додаје.

Кеј се нада да његов дух и даље живи.

„Сигуран сам да сада негде ЦБГБ 21. века пушта корење.

„Са новом генерацијом музичара, сликара и писаца, заиста верујем да је овај клуб помогао да наша култура пође напред, а то је стварно све што човек може да пожели од неког концертног простора", каже он.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]