Русија и Украјина: Како руски рат мења детињство у Украјини

Руски рат је трансформисао све у Харкову, па и детињство.

Пројектили се испаљују на други највећи украјински град са друге стране руске границе која је толико близу да имају на располагању свега неколико секунди да их зауставе.

Ако су уперени у Харков велике су шансе да ће погодити мету - а мале шансе да ће се на време стићи до склоништа.

Школске зграде и вртићи су затворени скоро две године из безбедносних разлога, а игралишта зврје празна.

И сада, како се потпуни рат ближи трећој години, делови живота у Харкову селе се под земљу.

Дубоко доле, у метроу, специјално изграђене учионице стоје паралелно уз перон на пет станица.

Локалне власти су пре неколико месеци почеле да нуде школске часове испод градских улица.

Управо су додале и предшколску наставу викендима.

Никина прича

За шестогодишњу Нику Бондаренко, то је прилика да се поново дружи са другом децом.

После две године учења онлајн, она скакуће до локалне станице метроа у јарко ружичастим гуменим чизмама.

Редовно пролази поред избомбардованих рушевина војних канцеларија уништених на почетку инвазије, прекопута њене куће.

Свуда унаоколо има још сломљеног стакла и зграда избушених шрапнелима.

Али чим Ника уђе у воз на путу до часа, њена мајка може да престане да се брине.

„Родитељи могу да буду сигурни да се ништа неће десити њиховом детету, а дете може да настави колико толико нормалан живот", објашњава Олга Бондаренко.

„Непријатељ не може да допре до нас овде."

Она каже да је Ники много недостајао вртић.

„То је јако важно. Иначе дете не буде у прилици да виђа другу децу, зато што друге деце нема на улицама, а све време се чују сирене за ваздушну опасност."

Харков сада нуди скоро 700 места у вртићима под земљом, за децу старости до шест година.

Најмање трипут толико деце похађа часове у школама на истом месту.

Нека су изгубила родитеље у борбама или живела у областима под тешком паљбом и потребна им је додатна подршка психолога који су на располагању поред наставника.

Оног дана кад смо их посетили, чује се музика, врло је живо и има много смеха.

Једна предшколска група деце се обукла у униформе лекара и медицинских сестара; друге певају и граде зграде од пластичних цигала.

Покушаји нормалности

Особље је уложило све што је могло у то да ствари изгледају што нормалније.

На зидовима поред јарко обојених слика цвећа и огромних гусеница, висе плакати са упозорењима на опасности од мина.

Али кад се огласе сирене за ваздушну опасност упозоравајући на надолазеће пројектиле, нико не мора да се склања.

Породица Бондаренко је побегла из града на почетку рата, док су се руске трупе трудиле да заузму Харков и гранатирање је било непрестано.

Хиљаде породица живело је у метроу тада.

Кад су тог септембра руске снаге биле потиснуте, град је поново почео лакше да дише и Олга и њена деца су се вратили кући.

Њен муж је у војсци, а боравак у Харкову је значио да су му сви ближе.

Кад питам Никину сестру да ли се плаши ваздушних напада, Викторија одмахује главом.

„Сирене значе да би ракета могла да падне али и да не падне. Шансе су 50-50 одсто. Само морате да верујете да ће све бити у реду."

Она има 11 година.

Погледајте ранији видео из Харкова и живота у метроу:

Планови

Највећи проблем Харкова је његова локација, јер је руска граница удаљена само 40 километара.

„Потребни су нам савремени системи противваздушне одбране. Ако пројектили падају сада, то значи да их немамо довољно", каже градоначелник Игор Терехов.

Али чак и најсавременији западни системи имали би проблема на тако блиској удаљености.

Интензитет ваздушних напада се појачао од децембра и школа у метроу је почела да се пуни децом.

И тако је град почео да гради више сталних подземних установа.

У четврти Индустријални, испод спортских терена тешко оштећених у ваздушним нападима, читава нова школа полако поприма облик.

Учионице ће бити похрањене пет метара испод површине са капацитетом од 900 ученика у две смене.

За сада је то само дугуљаста шкољка са грађевинским радницима који варе, малтеришу и куцају чекићима где год да се окренете.

Шеф градилишта ми каже да је пре инвазије његова фирма изградила луксузни нови зоолошки врт и реновирала централни парк.

„А сада радимо ово", слеже он раменима.

Подсећа ме на нуклеарне бункере грађене у совјетским фабрикама током Хладног рата.

„Заиста не желим да идемо под земљу. Ово је принудна безбедносна мера", објашњава градоначелник током инспекције градилишта.

Школа ће бити спремна крајем марта, мада то делује као оптимистична процена.

Градоначелник након тога планира сличну грађевину у свакој четврти.

То је велика инвестиција.

„Пројектили који се најчешће користе за разарање нашег града путују 40 секунди довде", истиче Терехов - недовољно да се евакуише нормална школа.

„Овај рат ће се окончати кад ми победимо. Али у међувремену деца имају права да уче. И зато градимо такве школе."

Погледајте видео о Украјинки која је побегла од рата и породила се у Котору:

Маринина прича

Недуго пре него што смо допутовали у Харков, баражна ватра пројектила погодила је стамбени блок у граду.

Страдало је једанаесторо људи.

Један пројектил погодио је зграду Марине Овчаренко, уништивши читаву задњу страну са свим њеним становима.

Осамнестогодишњакиња и њени родитељи напустили су дом само два минута пре тога.

Марина каже да је видела пројектиле како долећу.

Ударни талас ју је оборио са ногу, али није била повређена.

Тинејџерка и даље не може да верује да је жива кад је толико њених комшија страдало, а међу њима и једно дете.

Копајући по рушевинама властитог стана, Марина је проналазила личне ствари.

Пронашла је сопствену крштеницу.

Њена мајка је пронашла кофер са вечерњим хаљинама.

Неким чудом, породица се још смешка.

„Имамо једно друго, живи смо - нисмо повређени!", каже Анастасија, привлачећи ћерку у загрљај.

„То је чудо."

Дан након што су ударили пројектили, Маринин отац се попео на рушевину зграде и поставио украјинску заставу на кров.

„Ми смо ту и настављамо даље, шта год да нам Русија уради. Могу да нас побију, али ми ћемо и даље стајати", објашњава Марина.

„Ми само гурамо даље."

Наставници

На другом крају града, у школи у метроу, Олга Бондаренко говори много о отпору и отпорности.

Сви овај град називају несаломивим.

„У Харкову, кад крене ваздушни напад, мало будете по стресом, обришете сузе и наставите даље. Тако живе сви овде", каже ова мајка двоје деце.

Али разлика између живота и смрти овде може да представља тренутак-два или метар-два.

Олга има ноћне море о томе како је заточена испод рушевина куће са децом.

„Веома се плашим тога. Имам нападе панике о томе како се налазим испод рушевина."

Суштина подземних школа је у прилагођавању - и у преживљавању.

„Наравно да је необично, али шта друго можете? Ми желимо да наша деца одрасту у нашој земљи. У Украјини", каже ми Наталија Билохрисченко.

Она води секретаријат за предшколске установе у градској управи и каже да су наставници „скакали од среће" што се враћају на посао.

„Очи су им сијале. Недостајала су им деца."

Одједном, Наталија почиње да плаче.

„Кад завлада мир, дођите да нас посетите и видећете наше нормалне вртиће", каже ми она кроз сузе.

„Све је то веома тужно… Али је у реду. Све ће бити у реду."

Додатно истраживање и извештавање: Хана Чорнус, Пол Прадијер и Анастасија Левченко.

Погледајте и овај видео о условима у којима живе поједина украјинска деца:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]