Убиства под цветним месецом: Како су ликвидације Осејџ Индијанаца замало избрисане из америчке историје

„Неће се ни сећати", каже лик којег глуми Роберт Де Ниро у филму „Убиства под цветним месецом" Мартина Скорсезеа.

Као Вилијам Хејл, краљ сточара из Оклахоме 1920-тих година, он се заварава да ће Осејџ народ заборавити десетине њихових чланова који су систематски убијани јер су постали богати након проналаска нафте на њиховој територији.

Али овај цитат из филма служи и као подсетник да их добар део света јесте заборавио, све док ови догађаји нису постали мејнстрим у динамичном и студиозном бестселеру Дејвида Грена из 2017. „Убиства под цветним месецом: Убиства у народу Осејџ и рађање ФБИ-а", који је и инспирисао филм.

Грен за ББЦ о периоду када је писао књигу каже да је најчешћи коментар који је добијао био: „Не могу да поверујем да никада нисам чуо за ово".

„Мислим да је то одраз те силе која је у основи и довела до ових злочина, а њено право име је предрасуда", наводи он.

Ова убиства и њихово скоро па брисање из историје задиру у само срце америчке културе.

„Америчка демократија се издигла из отимања имовине америчких Индијанаца", написао је Нед Блекхоук, историчар са универзитета Јејл, у недавно објављеној књизи The Rediscovery of America: Native Peoples and the Unmaking of US History.

„Научници су недавно афричко-америчко ропство сместили у центар процеса стварања Америке, али мало њих америчке Индијанце види у том светлу", написао је он.

Његов рад је и део тренда који има за циљ да те неправде поново успостави као кључни део америчке историје.

Упозорење: Текст садржи спојлере за филм Убиства под цветним месецом

У средишту Убистава под цветним месецом - и књиге и филма - налази се Моли Буркхарт (Лили Гледстоун), скромна, нафтом богата припадница народа Осејџ чија је породица нарочито била на удару.

Једна њена сестра је била убијена, другој је спаљена кућа, док је њихова мајка по свему судећи била отрована.

Касније и сама Моли постаје мистериозно и тешко болесна.

Њена истинита прича нуди драматичан пример атмосфере и културе која је омогућила да се такозвана „владавина терора" уопште и догоди, а да затим буде и ћушнута под тепих.

Образац отимања имовине који је почео са Колумбом, настављен је и у наредних неколико стотина година.

Америчка влада је у 19. веку отерала Осејџ Индијанце са њихове земље у Канзасу, па су се они преселили у Оклахому и у 20. веку на тој територији пронашли нафту која их је учинила невероватно богатим.

Они су у то време по глави становника били најбогатији народ на целом свету.

Чак и тада је америчка влада многе припаднике домородачких народа проглашавала 'некомпетентним', што се обично односило на то колико индијанске крви носе у себи.

Старатељи, најчешће корумпирани, постављани су на позиције са којих су могли да надгледају и ограничавају 'некомпетентне' чак и у томе како троше сопствени новац.

У првом делу Скорсезеовог филма можемо да видимо Моли која се среће са старатељем, иако је и сама екстремно интелигентна и способна.

Слично књизи, и филм је необичан јер бележи и Молину снажну, личну причу, као и културалне предрасуде које су и изродиле ове злочине.

За разлику од књиге, која се одвија као нека детективска прича, филм већ у својој раној фази открива идентитет убица, а у оба случаја ту су и спојлери.

Раних 1920-их година, Вилијам Хејл је био моћник у округу Осејџ, човек који се бавио подмићивањем и који је Индијанце сматрао нижим бићима, иако се представљао као њихов пријатељ и доброчинитељ.

Хејл охрабрује његовог подједнако похлепног нећака, ветерана из Првог светског рата, Ернеста Буркхарта (Леонардо Дикаприо) да ожени Моли.

Гледаоци су намерно остављени да нагађају да ли је Ернест заиста воли, да ли жели да је ожени због новца или се ради о некаквој комбинацији ова два мотива.

Ово питање полако, али сигурно, мори и саму Моли.

Скорсезеов филм користи лажне архивске снимке и описује збуњеност и огорчење којим бело друштво гледа на богате Осејџ Индијанце које возе шофери, као и Индијанке у бундама и са накитом.

Сама Моли носи традиционално ћебе као капут и живи једноставним животом иако има огромну кућу и послугу.

Гренова књига цитира текст из Харперовог месечног магазина из 1920. године под називом „Ло, богати Индијанац" који се бави необичном појавом 'црвених милионера'.

Забележена је још једна слична прича у једном туристичком магазину из 1922. године „Наши плутократски Осејџ Индијанци".

Повећана позорност јавности

И поред омаловажавања, многи белци су женидбом улазили у племе Осејџа, иако су њихови мотиви били злокобни.

Када је америчка влада Осејџ народу доделила парцеле у Оклахоми, припадници племена су задржали права на профит од експлоатације нафте.

То право је могло да буде само наслеђено, не и купљено, тако да је брак са Осејџима због наследства био начин којим су белци долазили до новца зарађеног од експлоатације нафте.

„У овим убиствима је била видна и посебно дијаболична природа злочина јер су се људи венчавали претварајући се да су заљубљени, док су у исто време планирали да вас убију", рекао је Грен за ББЦ.

Док планира убиства у филму, Хејл отворено истиче да Осејџи нису вредни свог новца, а на крају ни сопствених живота.

Хејл у томе није био усамљен.

„Што сам се више бавио овом темом, више сам и схватао да је овде у првом плану култура убијања, али и култура саучесништва", каже Грен.

„Пронашао сам доказе да је било доктора који су преписивали отров. Пронашао сам доказе да су мртвозорници скривали ране од метака.

„Неки од чувара, људи који су били постављени да спроводе закон и људи из правосуђа, такође су били умешани и не само да нису истраживали убиства, већ су понекада можда и сами учествовали у њима.

„А многи су били и саучесници због тога што су ћутали о њиховим сазнањима."

Филм осликава културу беле превласти.

Ту је летимичан поглед на оближњи расни масакр у Тулси 1921, који се одиграо у исто време када и Осејџ убиства и у којем је белачка руља спалила просперитетан црначки крај познат и под именом Црни Вол стрит.

Филм се бави и парадом у главној улици града у којем су живели Брукхартси са члановима Кју клукс клана, који су марширали у кукуљицама непосредно иза групе жена које су носиле транспарент на којем је писало „Индијанке, мајке ветерана".

Била је то директна назнака отворене и укорењене беле супремације у друштву.

Гомилањем убистава, злочини постају све чешћи и алармантнији, тако да је и ФБИ морао да се умеша.

Ускоро прича добија националну димензију.

Када је Хејл био осуђен због једног убиства, Њујорк тајмс је испратио тај догађај, али и сам наслов је био концентрисан на беле криминалце, а не на њихове домородачке жртве.

„Краљ Осејџ Хилса крив за убиство: Хејл, сточар и каубој оптужени за убиство Индијанца", писало је.

Зашто је онда ова експлозивна прича, чак и овако искривљена, била практично избрисана?

Тара Дамрон, програмска директорка White Hair Memorial, који се бави Осејџ историјом, али и сама чланица Осејџ народа, за ББЦ каже да је ово брисање „типично за општи третман Индијанаца, а неучењем историје домородаца и њеним неукључивањем у друштвене токове, сви гласови су били ућуткани".

Аутохтона племена су, каже она, са различитим владама САД имала однос који се одвијао још од времена мировних преговора.

„Оно што се десило са Осејџ народом у то страшно време током наше историје представља америчку историју и ова прича је морала да буде испричана."

Убиства под цветним месецом у оба формата могу да се посматрају и као део већег културног прекрајања.

Америчка влада је 2011. године 380 милиона долара вредном нагодбом окончала 12 година дугачак процес који је Осејџ народ покренуо због злоупотреба племенских фондова.

Приликом читања пресуде, уочена је изјава Министарства унутрашњих послова у којој се каже да је ова нагодба сигнал „посвећености председника Обаме помирењу и оснаживању америчких индијанских нација".

Актуелни званичник Деб Халанд је први секретар кабинета индијанског порекла, што је само још један од сигнала промене.

Неке неправде никада не могу да буду исправљене.

Греново истраживање је открило многа убиства која нису ни била процесуирана и која вероватно никада неће бити решена.

„Многе убице су остале на слободи", каже Грен, јер ФБИ „није успео да разоткрије много дубље и мрачније завере".

Сведоци су данас мртви, а злочини нису били ни регистровани.

„Најчешће не могу да се пронађу доказни материјали који би макар идентификовали починиоце и решили те случајеве", каже Грен.

Ипак, филм и књига нас подсећају да и они могу да изађу на светлост дана и да буду сачувани од заборава. Од тренутка када је књига објављена, Дамрон је приметио повећану јавну свест о убиствима.

„Надам се да су се ставови у нашој култури променили, а њихов утицај ћемо тек имати прилику да видимо", каже она.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]