Јужна Кореја: Од трауме од обуке - нови животи за пребеге из Северне Кореје

На око два сата вожње од јужнокорејске престонице Сеула, у руралном окружењу пошумљених брда и пиринчаних поља, налази се комплекс зграда које делују као да не припадају овде.

Надносећи се над околни сеоски крајолик, ове вишеспратне грађевине окружене су високом оградом и капијом са чуварима.

Комплекс је изолован, обезбеђен и завучен.

Делом центар за обуку, делом медицинска установа, делом центар за реедукацију, овамо се шаљу пребези из Северне Кореје на три месеца кад стигну у Јужну Кореју.

Име му је Ханавон, или пуним именом, Центар подршке за насељење севернокорејских избеглица.

Број Северних Корејаца који доврше тешко и опасно путовање у Јужну Кореју - ризикујући могућу смрт ако их ухвате - да би побегли од сиромаштва и репресије значајно је опао последњих година.

Пре око деценије, сваке године их је стизало око 3.000.

Та цифра је опала на око 1.000 у годинама које су уследиле, а потом и испод 100 током пандемије, кад је Северна Кореја потпуно затворила границе.

Упркос томе, Јужна Кореја је потврдила своју решеност не само да остави Ханавон отвореним, већ и да прошири установе.

Влада у Сеулу верује да како у Северној Кореји контрола због ковида буде попуштала, тако ће више њених људи моћи да побегне.

Ако дође до тога, Ханавон ће се поново напунити.

Министар за уједињење Квон Јанг-Се рекао је да Јужна Кореја мора да се припреми да прихвати те нове придошлице.

„Морамо да размишљамо о пребезима не као о туђинцима, већ као о комшијама чије је родно место на Северу", изјавио је он.

Са живом оградом, цвећем и негованим дрвећем, Ханован је деловао приступачно на летњем сунцу у понедељак, кад је влада Јужне Кореје дозволила новинарима ретки увид унутар саме установе.

Спроведени смо кроз центар за обуку, где се пребезима из Северне Кореје нуде 22 курса, да постану фризери, козметичари, пекари и кројачи.

Једна просторија намештена је тако да изгледа као козметички салон, где пребези уче деликатну вештину маникирања.

Они користе моделе руку да вежбају наношење лака, полирање и турпијање.

Предивни мириси кувања испуњавају ваздух; до нас су допиру са часа кулинарства из суседне просторије.

Циљ других курсева је да помогну Северним Корејцима да се навикну на живот у земљи која је, што се тиче технологије, деценијама испред места са ког су дошли.

Једна учионица је уређена као продавница високотехнолошке опреме.

Изложени су таблети, паметни телефони и компјутери.

За то време, спрат друге зграде изгледа као савремена болница.

Постоји мало болничко одељење, собе за прегледе и лекари који ходају около у белим докторским мантилима.

Овде се не задовољавају само физичке потребе Севернокорејаца; многи стижу са озбиљним психолошким проблемима којима је потребна хитна нега.

Доктор Џеон Џин-Јонг је психијатар који ради у Ханавону.

Он је чуо страшне приче о траумама Севернокојераца који су прошли кроз ову установу.

Он каже да су они морали да се носе са стресом од бекства и сталним страхом да ће бити ухваћени и враћени пре него што стигну до Јужне Кореје.

Многи се муче да се изборе са осећајем кривице зато што су за собом у Северној Кореји оставили родбину коју можда никад више неће видети.

Неки се суочавају са предрасудама у Јужној Кореји и одлучују да крију чињеницу да су са Севера.

„Један од мојих пацијената је једном јео у ресторану кад се на телевизији појавила вест да је Северна Кореја лансирала пројектил", каже доктор Џеон.

„Постало му је веома неугодно, тако да је брзо завршио са јелом и напустио ресторан. Бринуо се шта ће људи мислити ако сазнају да је са Севера."

У интервјуу са новинарима, три жене које су пребегле и тренутно се налазе у Ханавону дале су наговештај тешкоћа са којима покушавају да се изборе.

Оне су се плашиле се да открију своја права имена и представљене су као А, Б и Ц.

Једна жена је говорила скривена иза застора.

Све три стигле су у Јужну Кореју након што су прво побегле у Кину, где су им животи били бољи него у Северној Кореји - али и даље препуни неизвесности и опасности.

Жена Б је рекла да није могла да дође до кинеске личне карте, што је значило да не може да иде у болницу, добије кредитну картицу или чак путује возом.

Жена Ц је рекла да је била плаћена половину просечне наднице за кинеског радника зато што није била у положају да тражи више.

Оне су описале и све тешњу мрежу кинеске присмотре која их је присилила да потраже уточиште у Северној Кореји.

„Кад сам први пут одлучила да пребегнем нисам се плашила ничега зато што сам била сама", каже жена А.

„Али онда сам у Кини добила дете и схватила сам да немам решен правни статус."

Све три жене су говориле о својим надањима - и страховањима - за будућност.

Једна је рекла да се брине чак и око плаћања пореза.

Неко ко зна кроз шта све оне пролазе је Ким Сунг Хуи, која је завршила обуку у Ханавону пре нешто више од деценије и сада води властиту фирму за прављење пиринчаног вина које је популарно у Северној Кореји.

У Северној Кореји, Ким је речено да ће је Јужнокорејци испрва прихватити - али да ће је потом мучити и убити.

„Тек када сам завршила курс у Ханавону коначно сам схватила да сам безбедна", каже она.

Ким каже да ће права едукација за оне у Ханавону започети тек кад напусте ту установу.

„Прву ноћ проведену напољу добро памте сви пребези. Осетила сам огромно олакшање што сам коначно у Јужној Кореји. Загрлила сам ћерку и заплакала - не зато што сам била тужна или усамљена - већ зато што смо преживеле", каже ова четрдесетдеветогодишњакиња.

У тим првим недељама напољу, Ким се сећа љубазности јужнокорејских волонтера који су јој помогли да се прилагоди на нов живот.

Они су били присутни да је дочекају кад је први пут крочила у нови дом, показали су јој све локалне продавнице и чак су јој платили прву вожњу таксијем.

Она је још у контакту са некима од њих.

Они који су и даље у Ханавону надају се сличном успеху.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]