Хан Сунг-Ок: Да ли је Јужна Кореја изневерила ову севернокорејску избеглицу

Хан Сунг-Ок (42) је деловала одлучно да пробере скоро све зелене салате на пијачној тезги. Окренула је сваки лист и проучила га док се њен шестогодишњи син верао по оближњој огради.

Продавачица поврћа у јужном предграђу Сеула изнервирано ју је посматрала. Била је то једна избирљива муштерија а није чак ни купила много поврћа - само један или два артикла за онолико мало колико је могла да плати. Овом приликом била је то зелена салата за 500 вона (око 0,40 долара).

Изговоривши свега неколико речи, Хан је предала новац и отишла са сином.

Само неколико недеља касније, обоје су били мртви.

Побегавши од несташице хране у родној Северној Кореји и сањајући о новом животу, сматра се да су Хан и њен син умрли од глади у једном од најбогатијих градова у Азији. Њихова тела лежала су неоткривена два месеца све док неко није дошао да очита водомер и приметио грозан мирис.

Мајка и син су пронађени једно крај другог на поду. Једина храна у њиховом сићушном изнајмљеном стану била је кесица млевене чили папричице.

„Да је само тражила..."

Једна од последњих људи која ју је видела живу била је продавачица поврћа на улици испред стамбеног блока. Видела ју је у пролеће - отприлике у исто време кад полиција каже да је Хан подигла са банковног рачуна последњих 3.858 вона (3,20 долара).

„Кад се тога сетим, прође ме језа", рекла је она. „Испрва сам је мрзела зато што је тако избирљива, али сад кад боље размислим, страшно је жалим."

„Да је само лепо тражила, дала бих јој мало зелене салате."

Она је једна од многих наших саговорника који често изговарају реченице које почињу са „да је само". Да су само власти приметиле њену муку. Да је само влада учинила више да помогне избеглицама. Да је само затражила помоћ.

Њихове језиве смрти изазвале су згражавање, бес и велику количину преиспитивања.

Путовање Хан до слободе као избеглице из Северне Кореје требало је да је учини изузетном, али у овом граду од 10 милиона људи, чинило се да је она остала потпуно невидљива. Познавало ју је врло мало људи. Они који јесу, кажу да је говорила врло мало и да је ходала около малтене се кријући под капом и избегавајући сваки контакт очима.

Али овај град сада зна за њу.

Њена фотографија постављена је међу цвеће и поклоне у приручном светилишту у Гвангхвамуну у центру Сеула. Десетине ожалошћених извикују њено име преко разгласа, мада ју је мало њих лично познавало.

„Просто нема никаквог смисла после толиких недаћа и изазова стићи у Јужну Кореју само да би се ту умрло од глади. Срце ми се слама", рекла нам је једна избеглица која ју је оплакивала пред светилиштем. „Кад сам први пут чула вест, била је сувише апсурдна да у њу поверујете."

„Ово не сме да се деси у Јужној Кореји. Зашто нико није знао за то док нису умрли?"

Али чини се да је један од разлога зашто нико није знао зато што је Хан желела да остане скривена.

Смех са мрачном страном

Бекство из Северне Кореје уме да делује готово немогуће. Више људи покушало је ове године да се попне на Монт Еверест него да побегне из ове осиромашене земље. Чак и ако успете да се пробијете поред војника и страже на граници, избеглице чека путовање од више хиљада километара кроз Кину. Њихов циљ је да стигну до амбасаде Јужне Кореје у некој трећој земљи. Обично на Тајланду, у Камбоџи или Вијетнаму.

Али пролазак кроз Кину представља велик ризик. Ако буду ухваћени, шаљу их назад у Северну Кореју и чека их доживотна тешка робија у једном од озлоглашених гулага. Женске избеглице које дају новац поквареним посредницима надајући се да ће им ови помоћи умеју да заврше у заробљеништву, продате као невесте или сексуалне раднице.

У случају Хан, тешко је потврдити како је и када тачно она напустила Северну Кореју. Двоје избеглица који тврде да су причали с њом мисле да је била продата Кинезу као невеста и да је са њим имала сина. Нисмо успели да потврдимо ово сведочанство.

Али у Сеул је стигла сама, пре 10 година, и сасвим сигурно се није отворила многим другарицама у свом одељењу у центру Ханавон.

Све избеглице морају да прођу основно образовање у трајању од 12 недеља у једном таквом центру, у организацији сеулског Министарства за уједињење, како би се привикли на живот у Јужној Кореји. Ханино одељење било је једно од највећих откако је прорадио центар. Садржало је више од 300 људи. Они су сви знали колико је тешко пробити се кроз Кину.

„Знам да је ишла прво у Кину. Знам зато што чак и кад би се смејала и била ведра, имала је мрачну страну", рекла је једна од њених другарица из одељења.

„Питала сам је шта није у реду, а она је само одмахнула руком."

„Ја сам једна од оних што не инсистирају на приватним стварима, па сам јој само рекла: 'Не знам шта је у питању, али ако изађеш напоље, док год радиш вредно, можеш да живиш добар живот. Јужна Кореја је место на ком добијеш оно за шта радиш. Млада си и лепа си, нећеш имати тежак живот. Шта год да урадиш, немој да те буде срамота и живи високо издигнуте главе."

Чинило се да се Хан испочетка снашла у том новом животу. Власти помогну избеглицама да пронађу субвенционисане станове и она је са шест другарица из одељења била смештена у исти крај, Гванак-гу.

„Била је јако лепа и женствена", рекла је њена другарица из одељења. „Мислим да је друга особа из наше класе после мене која је добила посао. Испочетка је кратко радила у кафетерији на Универзитету у Сеулу. Чак је и тамо, чула сам, оставила добар утисак. Оно чега се сећамо јесте да је била паметна, женствена и мислили смо да је неко ко ће умети да се стара о себи."

„Нисмо очекивали да се ово деси."

Тешко је открити како је, после доброг почетка, Хан завршила без игде ичега. Била је јако повучена.

Двоје пребега из њеног стамбеног комплекса рекло нам је да мисле да је убедила свог кинеског мужа да се преселе у Јужну Кореју. Као породица су се преселили на југ у Тонгјеонг, где он је он радио у бродоградилишту. Имала је другог сина који је рођен са потешкоћама у учењу.

Сматра се да се на крају њен муж вратио у Кину без ње, повевши старијег сина са собом. Она је остала сама, без посла, да се стара о детету са сметњама у развоју.

Њене комшије кажу да јој је страшно недостајао старији син.

Вратила се тамо где је започео њен живот у Јужној Кореји - у субвенционисане стамбене блокове у Гванак-гуу у Сеулу. Затражила је помоћ у месној заједници у октобру прошле године и добијала 100.000 вона (94 долара) сваког месеца за дечји додатак.

Негде у то време чини се да су Хан и њен син пропали кроз рупу у систему социјалне помоћи.

Могла је да тражи много више од универзалног дечјег додатка. Самохраном родитељу сваког месеца следује шест до седам пута већа сума од те. Али за то би јој било потребно решење о разводу, а колико смо схватили она га није имала.

Особље из месне заједнице рекло је да су у априлу посетили њен стан ради годишње провере социјалних примања, али она није била код куће. Нису знали за стање њеног сина. Дуже време није плаћала станарину за свој субвенционисани стан нити режију. У неким другим земљама то би били сигурни знаци узбуне код социјалне службе. Чини се да се то у Јужној Кореји није десило.

Она такође није имала право на помоћ као пребег из Северне Кореје зато што је њен период заштите од пет година истекао.

„Ово је смрт настала услед равнодушности"

Кад се окупила у светилишту у Гвангхвамуну, испред Ханине насмејане слике, заједница избеглица је наставила дебату.

„То је чист апсурд, колико је иронично да Севернокорејка побегне од глади и дође у Јужну Кореју да би ту умрла од глади!"

„Шта је јужнокорејска влада урадила? Ово је смрт настала услед напуштања."

„Ово је смрт настала услед равнодушности."

„Где је систем, где је полиција?"

Међутим, њена бивша другарица из одељења каже да ово није како она жели да њена пријатељица буде запамћена.

„Не желим да изазивам рапсраву, упирући прстом ко је крив. Треба само да се окупимо као један и закунемо се да нећемо дозволити да се ово понови. Срце ме боли због тога како је све ово испало, како људи ово искоришћавају за своје разне циљеве."

Какве лекције могу да се извуку?

Последњи извештаји које смо примили о Хан од комшија говоре да је била расејана и нервозна. Ни налик оној ведрој жени која је пре 10 година стигла у центар Ханавон.

Ни у једном тренутку Хан није затражила помоћ. Али да ли је помоћ требало сама да стигне до ње?

Нега менталног здравља избеглица из Северне Кореје једна је од области која би могла да доживи побољшање, према тврдњама пребега и психијатара. Већина пребега је претрпела бројна кршења људских права и трауме, од екстремне глади, сексуалног напада, сведочења јавним погубљењима, до страха од трговаца робљем у Кини.

Стопа психолошких траума виша је код оних који су пропутовали Кину, према студији корејске Националне комисије за људска права.

Доктор Јун Јин-Јонг из Националног центра за ментално здравље рекао је да је уобичајено за избеглицe да пате од анксиозности, депресије и пост-трауматског стресног поремећаја. Али због тога што је стигма у вези са менталним здрављем толика на Северу, многи нису свесни да имају проблем или да им је помоћ доступна.

Свако ко пати од менталне болести у Северној Кореји шаље се у болницу у планинама звану Број 49. Већина се никад не врати одатле. Вероватно је разумљиво што Севернокорејци не знају да им је психијатријска помоћ доступна.

„Потребне су нам службе које су пријатељски настројене према пребезима и да усмеравамо пребеге ка проналажењу тих служби", рекао је доктор Јун.

„Избеглице имају нижу стопу приступачности у вези са проблемима са менталним здрављем од Јужнокорејаца зато што гаје предрасуде према менталном здрављу. Значи, треба да наставимо да оглашавамо подршку у вези са менталним здрављем за пребеге како би они могли да добију помоћ."

Према анкети о смештању избеглица из Северне Кореје у Јужној Кореји, око 15 одсто њих признаје да има суицидалне мисли. То је око 10 одсто више од јужнокорејског просека. Већина каже да су економске недаће главни разлог зашто осећају да не могу да се носе са животом.

Такође, у Северној Кореји постоји већи осећај заједништва. Речено нам да је северно од границе, Хану и њеном сину не би било допуштено да се изолују у њиховом стану.

Џозеф Парк, који је такође избегао из Северне Кореје пре 15 година, одлучио је да води кафетерије у Сеулу које ће неговати заједницу пребега. Он верује да шокантне смрти Хан и њеног сина нису изазвали недостатак владине политике, већ да за њих могу делимично да се окриве одређени аспекти јужнокорејске културе.

„Јужна Кореја је друштво у ком можете живети без икаквих односа. У Северној Кореји су вам потребни односи да бисте преживели", рекао нам је он.

„Мислим да то чини велику разлику. У Јужној Кореји можете да преживите а да немате однос са првим комшијом. Али у Северној Кореји су вам потребни односи са вашим комшијом, а и систем вас присиљава да имате те односе."

„На пример, у Севернокорејским школама, ако неко не дође на час, учитељ шаље све другове из одељења до куће ђака који се није појавио. И тако, природно, нико не сме да изостане. У Северној Кореји не би било могуће да неко нестане на тај начин на месец дана."

Хиљаде Севернокорејаца живе изузетно успешним и испуњеним животима на Југу. Али то од њих захтева да се промене и прилагоде начинима живота њихових комшија. Пребези су изјавили за бројне студије да су присиљени да се осећају другачије и да се суочавају са дискриминацијом.

Резултати обдукције Хан и њеног сина очекују се ускоро, али јужнокорејско Министарство за уједињење већ истражује случај Хан у нади да ће из њега моћи да се извуку неке лекције.

Оно што је очигледно је да се они са Севера и Југа често осећају раздвојено - чак и када живе у истом граду.

Можда би Ханина прича могла да натера на размишљање све грађане Сеула.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]