Жене и Србија: Камила Ила Кофлер, жена која је живот посветила фотографисању животиња

Име је судбина (Nomen est omen).

Ова латинска изрека можда је најприкладнији опис кратког, али динамичног живота Камиле Иле Кофлер који је посветила фотографисању животиња.

Сврстава се у пионире анималистичке фотографије, „без размишљања да фотографија постане њена професија, нити животиње њене омиљене жртве", како је једном појаснила.

„Она је сматрала да су животиње попут људи, да имају свој карактер, који треба представити, а тако их је и третирала, што се види на њеним фотографијама.

„Уживала је да ради са њима, буде са њима, некада и више него са људима", каже Прајор Доџ, наследник и власник ауторских права њених фотографија за ББЦ на српском.

Током 43-годишњег живота неколико пута се селила, а на том путу застала је кратко и у Београд, где је студирала вајарство на Уметничкој школи.

Поред неколико фотографија и новинских исечака, других записао о том периоду живота нема, иако је радила са великим уметницима тог доба.

Доласком у Париз, улази у свет фотографије, коме остаје верна до краја живота.

„Она је умела да ухвати сваки израз животиња, потез и гримасу, потпуно посвећена послу, оплеменивши фотографијама дечије књиге о животињама.

„Када је 1954. објављена њена књига Два мала медведа, проглашена је највећом фотографкињом животиња", каже Лоренс Ле Гин, која је докторирала у области фотолитературе, у писаном одговору за ББЦ на српском.

Камила Ила Кофлер преминула је 1955. године у Индији, са фото-апаратом у руци, покушавајући да објективом ухвати трку воловских запрега.

„Нема државе коју могу назвати сопственим домом, али срећом животиње не питају којој нацији припадамо", умела је да каже.

На лепом плавом Дунаву

Камила Кофлер рођена је у Бечу 1911. у тадашњем хабзбуршком царству, као једино дете Маргите Лајпник, родом из Сиска, данашње Хрватске, и румунског аристократе мађарског порекла Макса Хајнриха Кофлера, наводи се у водичу кроз изложбу њених фотографија у Београду.

Родитељи су јој се брзо развели, а она остаје да живи са мајком.

Са осам година уписује немачку школу у Будимпешти, где похађа и курс вајарства.

Мајка јој долази у Београд и отвара салон за уређење ентеријера Лепи дом, који ће у једном тренутку бити у згради данашње Академије наука и уметности (САНУ), у највећој пешачкој зони главног града Србије, објашњава Бојана Поповић из Музеја примењених уметности у Београду.

„Она се на врхунцу каријере, око 1930. године, усељава у ове просторије и тамо продаје модеран намештај углавном имућним муштеријама.

„Између осталог, продавала је и фотографије животиња у великим рамовима које ће Камила касније стварати у Паризу", додаје Поповић за ББЦ на српском.

О боравку Камиле Кофлер у Будимпешти, главном граду Мађарске, недовољно се зна.

На једној од неколико сачуваних црно-белих фотографија из 1926. она позира у вајарском атељеу, у тамној хаљини кратко подшишане косе, поред скулптуре у настајању.

Те исте године уписује Уметничку школу у Београду, тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) настављајући лекције о скулптури.

„Она је у Београду махом живела код рођака, јер се често свађала са мајком,

„Можда тада највише и долази до изражаја њена љубав према животињама, јер је често умела да доводи се луталице у тај стан, изазивајући љутњу укућана, али је настављала по свом", прича Доџ.

Девојка са крчагом

Тих година, део наставничког кадра београдске уметничке школе био је и Петар Палавичини, који ће знатно утицати на развој младе Камиле Кофлер, указује Јасмина Јованов, историчарка уметности из Новог Сада.

Кофлер ће, додаје она, имати прилике да ради у његовом атељеу, где упознаје значајније личности тог доба.

Петар Палавичини постаће један од најпознатијих југословенских и српских вајара.

„На сликама из школе она је стално у прљавом мантилу, прљавих руку од глине, увек у раду и у покретима.

„Стекла сам утисак да је одлучна особа, пријемчиво лице које плени пријатним изразом, увек окружена људима", говори историчарка уметности у пензији.

Из тог периода сачувана је и њена чланска карта за тениски клуб.

Године 1929. добија задатак да уради серију рељефа за стубове једног београдског биоскопа.

Занимљиво је, указује Јованов, да је за потребе тог посла управо животиње користила као кључне мотиве.

Доласком у Београд, сазнаје да њено име на српском језику означава двогрбу животињу - камилу, те одлучује да створи псеудоним Ила, по ком ће остати препознатљива до краја живота.

Неколико пожутелих фотографија чувају сећање на њене скулптуре настале у периоду између 1929. и 1930. године.

Име Камила Ила Кофлер први пут се појављује на странама српских новина 1930. године.

Разлог томе јесте учествовање на Трећој јесењој изложби сликарских и вајарских радова београдских уметника.

„...треба поменути и сасвим младу вајарку Илу Кофлер, која симпатично дебитује са једном витком Девојком са крчагом", забележиће тадашњи угледни критичар Тодор Манојловић у Српском књижевном гласнику.

Када није била у атељеу, време би проводила на тениском терену, на плажи или на забави у елегантном капуту, са шеширићем, развученог осмеха у друштву људи из света уметности, о чему сведочи неколико старих фотографија, наводи Јованов, позивајући се на доступну архиву и изворе до којих је дошла.

Под рефлекторима града светлости

Београдске улице Ила Кофлер заменила је за булеваре главног града Француске, јер јој је истицала боравишна дозвола.

У Паризу се највише дружила са мађарском емигрантском заједницом, махом јеврејског порекла.

Познанство са Ержи Ландо, једном од ретких жена које су у то време имале фотографски студио, утицаће на даљи ток њене каријере, указује Гордана Крстић Фај, историчарка уметности која 18 година живи у Паризу.

Уз Ландо, Кофлер учи о фотографији, да би се на крају и сама отиснула у те воде, фотографишући кућне љубимце, постепено се удаљавајући од глинених скулптура.

У тим круговима кретала се и мајка Прајора Доџа.

„Она је стигла у град светлости са циљем да освоји свет, мислила је да је то њен град.

„Стварала је жанр какав се до тада није видео у свету фотографије", говори он за ББЦ на српском.

Специјализовани часопис Фотограф записао је да Ила вешто бележи најразноврсније изразе животиња, у разним позама, мрзовољне, веселе или пуне презира, изражавају дубине њихових душа, цитира Крстић Фај одломак из новинског чланка.

„Њу није занимало да прикаже лепоту животиња, већ њихове покрете и позе у којим их људи иначе не могу видети.

„Желела је да ухвати свињи очи, зато што су те животиње махом погнуте главе, такве ствари су је занимале", додаје она за ББЦ на српском.

Прекретница у њеној каријери јесте 1936. када објављује две књиге Пси и Мачке, на основу портфолија сачињеног од 16 портрета ових кућних љубимаца.

„Биле су ограниченог тиража, 100 примерака Мачака и пет пута мање Паса, формата школских свезака.

„Служиле су јој као визит-карте које је давала потенцијалним клијентима на изложбама и другим сусретима", објашњава ова историчарка уметности.

Током десетогодишњег боравка у граду на обали реке Сене имала је неколико самосталних изложби, а о њеним радовима писали су многобројни специјализовани часописи.

Тих година, о њеној успешној фотографској каријери писало се и у Београду.

Под насловом Најбољи фотограф животиња, г-ђа Ила Кофлер, студирала је три године вајарство у Београду новинар Времена 1940. посвећује две стране њеном успеху у Француској,

У Великој јабуци под Кипом слободе

Због јеврејског порекла, пред нацизмом и антисемитизмом, Камила Ила Кофлер напушта европско тло 1941. године.

Бродом из Марсеја, луке на југу Француске иде ка Њујорку, захваљујући спонзорству Музеја модерне уметности (МоМа) настањује се у овом америчком граду.

„У Америци је почела да се бави и комерцијалном фотографијом, јер је почела живот од нуле, па је радила и рекламе.

„Спас је пронашла у сликовницама, а њене фотографије су објављиване у иманентним часописима, што показује да је била цењена и да је остварила велику каријеру", каже Јасна Јованов.

Медијску пажњу на америчком тлу привукла је сасвим случајно.

Покушавајући да ухвати панде на модној ревији у зоолошком врту у Бронксу делу Њујорка, једна од тих црно-белих животиња ју је ујела за бутину о чему је известио Њујорк Тајмс.

То ће јој отворити врата многих издавачких кућа, па ће у годинама које су уследиле објавити неколико илустрованих књига међу којима су и Сви су га видели. Поспани мали лав, Два мала медведа, за коју је сама написала текст, указује Прајор Доџ.

У тој књизи је, каже овај 73-годишњак, објављено више од 2.100 њених фотографија на 13 језика, у 22 издања.

Везе са Европом и Француском никада није прекидала.

После Другог светског рата, у Паризу је такође објављено неколико дечијих књига илустрованих њеним фотографијама.

Велику улогу у томе одиграо Жак Превер, француски песник, који је написао пратећи текст за сликовнице Мали лав (1948) и Животиње (1950), напомиње Крстић Фај која проучава живот Камиле Иле Кофлер у Паризу.

Да је била природна у окружењу животиња показује и један од малобројних доступних видео записа који се данас чувају у Центру за креативну фотографију на америчком Универзитету у Аризони.

Смешећи се са апаратом у руци, скупљене косе, у радном комбинезону, покушава да забави псе, разговарајући са њима као да говори са човеком.

Умела и је она да се нађе се друге стране објектива, позирајући са сопственим моделима, увек окренута ка њима, не испуштајући из руку верног сарадника - фото-апарат.

Од афричких савана до индијских племића

„Пожелела сам да фотографишем животиње у њиховом природном окружењу и то читава крда и да снимим нешто другачије од портрета изоловане у кавезу", записала је ова уметница.

Жеља јој се остварила.

Тромесечни боравак по афричким саванама (травнатим заједницама између тропских кишних шума и пустиња) резултирао је књигом Животиње Африке.

Широм источног дела овог континента сликала је слонове, мајмуне, хијене и лавове, хватајући их у најразличитијим позама.

Афричку природу заменила је индијском.

„У ствари, мој детињи сан био је да ме махараџа (принц) позове и да видим белог слона, али нисам ни сањала да ће бити довољно да пошаљем књигу принцу и да заузврат добијем позивницу.

„Управо то се догодило, послала сам Животиње Африке махараџи из Мајсора", цитира Прајор Доџ њене реченице записане у дневнику.

У Индији је боравила 12 дана, где се састала и са Џавахарлалом Нехруом, тадашњим премијером Индије, првим после стицања индијске независности од Велике Британије, бележећи објективом његов сусрет са младунцима тигра.

Док је покушавала да услика трку воловских запрега у Баратпуру, у Индији 30. марта 1955. трагично је настрадала.

Њено тело је превезено на имање Мајсори, где је дан касније кремирано, а пепео је посут у оближњу реку.

Током ових путовања направила је више хиљада фотографија које су преточене у фото-репортаже и књиге.

Три (не)могуће жеље

Камила Ила Кофлер се никада није удавала.

„Била је природна и заводљива, паметна, мушкарци су је се плашили, желела је да остане независна и самостална, мада је била у дугим везама", наводи њен законски наследник.

Слагалицу о доброј пријатељици његове маме и сопственој куми градио је на основу прича и разговора које је касније водио са људима блиским Или.

„Упорна, снажна, неустрашива, динамична, отворена жена која је искрено веровала у људе.

„Било је нешто очаравајуће, необјашњиво у њој, говорила је неколико језика", додаје.

Овај музичар и композитор, који данас живи у Америци, имао је пет година када је Ила Кофлер настрадала.

„Она ме је увек фотографисала и има једна последња слика, на којој седим на кревету и гледам у камеру.

„Можда сам несвесно, гледајући ту фотографију, створио успомену о њој, али имам магловиту силуету у глави која стоји иза објектива и позива ме да гледам у њу", каже он.

Доџ и даље чува честитку коју му је ручно написала.

„Пошто улазиш у најбољу годину живота, потруди се да је не протраћиш на досадан посао и девојку за коју се не вреди борити."

Да се име Камиле Иле Кофлер не заборави потрудио се Шарл Радо, њен менаџер, постхумно објављујући књиге, наводи Гордана Крстић Фај.

Томе се, додаје ова историчарка уметности, прикључила и француска издавачка кућа МеМо, која је 2018. објавила реиздање књиге Два мала медведа, а четири године касније и Сви су га видели које се сада могу наћи и у библиотекама.

„О њој се прича у стручним круговима, међу библиотекарима, историчарима - није у потпуности заборављена", додаје Крстић Фај.

Мисији да се сачува њено име прикључио се и Прајор Доџ.

„Ништа друго ми није преостало него да напишем књигу о њој.

„Толико сам јој дуговао, она ми је била кума, наследник сам њених фотографија, објавила је велики број сликовница и књига, али ниједна о њој није објављена, а имала је динамичан, занимљив живот и сматрам да људи треба о томе да чују", објашњава шта га је мотивисало да последњих година проводи по разним библиотекама и архивама.

Камила Ила Кофлер је, додаје, имала једну реалну и две немогуће жеље.

„Желела је да оде у Африку и слика животиње у њиховом природну окружењу, да слика митска бића и да један период буде део животињског света, тако да сваког дана буде другачија животиња.

„'Видела бих свет као и та бића, осећала бих оно што они осећају, посматрала бих свет као и они, водила бих исте битке као и они, а онда би се вратила људском животу, памтећи то искуство' говорила је, а прву жељу је свакако и остварила", додаје овај 73-годишњак.

Погледајте како се Србија мењала кроз фотографије Горанке Матић

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]