Русија и Украјина: Камен спотицања на руском путу у Донбасу

Тело је остало да лежи тамо где је прво пао - сам, на леђима, под слабим септембарским сунцем.

Погинуо је око поднева 24. септембра, током вишечасовног жестоког гранатирања града Бахмута у источној украјинској области Донбас.

Наишли смо на њега случајно - касније смо сазнали да се звао Андреј Јаблонски и да је имао 52 године.

Жена у црвеном капуту вриштала је од бола недалеко од њега, док се скривала у оближњем довратку. Била је то Андрејева сестра.

„Како да помогнем брату", запомагала је.

Нису могли да га склоне више од сат времена зато што баражна ватра није попуштала.

Андреј је читав живот провео спасавајући друге.

Радио је као шофер кола хитне помоћи и страдао је недалеко од своје станице - тело му је пробушио шрапнел.

Његово име сада је додато на списак жртава руске војске у Бахмуту.

Последњих месеци је у непријатељском гранатирању страдало више од 70 цивила, према локалном гувернеру Павлу Кириленку.

Вероватно смо чули гранату која је убила Андрија.

Сатима тога јутра центар града је одјекивао звиждуцима и заглушујућом вриском долазећих граната руских снага, као и потмулим ударцима одлазећих хитаца Украјинаца.

Артиљеријски двобој одвијао се свуда око нас - одговори су били толико брзи да је било тешко пратити размену.

„Личи на бадминтон", прокоментарисао је један украјински колега.

Десетак цивила шћућурило се уза зид, сагињући се и трзајући, док је једна експлозија следила другу.

Најдражу имовину нагурали су у путне торбе које су им биле крај ногу.

Чекали су да их једночлани тим за евакуацију извуче из града.

Пре почетка руске инвазије у фебруару, Бахмут је био дом за око 70.000 људи, познат по рудницима соли и производњи пенушавог вина.

Сада је разорен и углавном беживотан.

Ирина - четрдесетосомогодишњакиња у дречаво жутој јакни - нервозно мотри на четрнаестогодишњи ћерку Јелисавету - која као да је утонула у дукс са капуљачом.

Мајка и ћерка се понекад трзну истовремено на звуке битке. Иначе се тинејџерка забавља транспортером за кућног љубимца.

Ирина невољно напушта родно место ради сигурности детета.

„Веома је тешко", рекла ми је, „веома је тегобно. Да нема рата, не бих отишла одавде.

„Најважније је сачувати ћеркин живот. Носимо и нашу мачку са собом, која се управо омацила, да бисмо се сви спасли."

И хоће ли моћи да се врати једног дана?

„Желим да се вратим у Бахмут", одговара она.

„Наше оружане снаге ће вратити територије и све ће бити у реду."

Ова изјава истовремено је молитва и дубоко уверење за многе Украјинце.

Више од шест месеци од почетка инвазије, зацртани циљ Русије - који је недавно поновио председник Путин - успостављање је контроле над читавим Донбасом.

Бахмут представља камен спотицања на том путу.

Руским снагама би овде добро дошла победа након понижавајућих пораза на североистоку Украјине.

За сада, украјинске трупе их одбијају на источним ободу стратешког града.

Како год да се заврши битка за Бахмут, Ирина и Јелисавета имају пречих брига - како преживети до краја дана.

Оне ужурбано сакупљају ствари и утоварају их у комби, који вози волонтер Сергеј Иванов.

Овај тридесетдеветодишњак - који носи шлем и наочаре за сунце - некада је био бубњар у рок бенду.

Ових дана је део мреже назване „Спас сада" и чини се да се вози на адреналину.

Тетоважа на латинском на његовој руци гласи carpe diem, илити „искористи дан".

Он ради овај посао већ месецима - извлачи цивиле из опасности у фронтовским областима.

Умањује ризик по властити живот у овим дневним мисијама.

„Мислим да је то уобичајено за мене", каже он „уобичајено је за сваког Украјинца.

„Развеселим се кад видим осмехе на њиховим лицима. Волим живот, волим Украјину и волим људе."

И са тим речима, он одлази великом брзином преко неравних споредних путева.

За Ирину и њену ћерку, ово је први стадијум путовања у релативну безбедност главног града Кијева.

Други одлучују да остану у граду, заточеници својих година и сећања, као осамдесетогодишња Лидија са којом се срећемо на другом крају града.

Бруталност рата јој се налази надомак руке.

Њен скромни дом је преко пута загарављене стамбене петоспратнице разрушене у руском ваздушном нападу 15. септембра.

У нападу је страдало петоро цивила, према подацима хитне службе.

Док су претраживали рушевине наредног дана, један од чланова њиховог тима је страдао у бомбардовању.

Лидија седи на клупи испред дома, погрбљена над штапом који јој помаже при ходању.

На себи има неколико џемпера и носи црну вунену капу.

Сузе јој навиру брзо чим почињемо да причамо.

Она жали за Владимиром, мужем са којим је била у браку 60 година, а који је умро недавно од болести, и миром у ком су заједно уживали.

„Седамдесет година није било никаквог рата. Зашто су га започели? За шта се боре? Плаче ми се и дању и ноћу", каже ми она.

„Молим мужа да ме узме. Моја деца су евакуисана. И њима је живот уништен. И мала деца су евакуисана. Сто посто нас муче."

Лидија критикује обе стране, док њене речи потцртава гранатирање.

„Каква ће то само зима бити", уздише она.

„Без гаса, у хладној кући. Радо бих гладовала само кад би престали са гранатирањем."

Док напуштамо Бахмут, дим се и даље издиже после руског ваздушног напада од пре неколико дана на још једну стамбену зграду.

У рушевинама се и даље дими пепео.

У жељи да освоји град, чини се да је Русија спремна потпуно да га уништи.

То је образац у који смо се већ уверили на другим рушевинама у другим украјинским градовима.

Гранатирај, убиј, понови - то је тактика којом се служи руска војска.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]