Кошарка, Србија и Евробаскет: Светислав Пешић, кошаркашки стваралац и ауторитет који осваја трофеје

„Бог и батина."

Ако питате Дина Рађу, легендарног југословенског и хрватског репрезентативца и члана кошаркашке Куће славних, ове две речи довољне су да се опише Светислав Пешић као кошаркашки тренер и селектор.

„Где год је отишао имао је успеха, његов квалитет је трајан, а филозофија кошарке постојана - oн је тренер којег бих увек узео у своју екипу", каже за ББЦ на српском Рађа, члан Пешићеве југословенске јуниорске генерације, која је 1987. у италијанском Бормију постала шампион света.

Један од најтрофејнијих европских тренера, који је са репрезентацијама Југославије и Немачке био првак Европе, са југословенском селекцијом и светски шампион у Индијанаполису 2002, каријеру је започео у сарајевској Босни 1982.

Тачно четири деценије касније и после десетина освојених трофеја, популарни Кари са репрезентацијом Србије покушава да одигра оно што су многи назвали његовим „Последњим плесом", а циљ му је да тој земљи донесе прво злато после 20 година.

Светислав Пешић је једини активни тренер који је и као играч (КК Босна, 1979) и као тренер (Барселона, 2003) био шампион Европе, једини селектор који је са две различите репрезентације освајао Европско првенство, а у Немачкој га многи сматрају најзаслужнијим човеком за успон кошарке у тој земљи.

Током играчких дана у Сарајеву можда се није могло претпоставити да је пред тадашњим плејмејкером Босне тако трофејна тренерска каријера, али је Богдан Тањевић, његов тадашњи тренер, у Пешићу видео будућег наследника.

„Озбиљност, приступ, рад, дисциплина - такав је био као играч, такав је и данас као тренер.

„Његови резултати су фантастични, то што је он постигао је неупоредиво са другима", каже Тањевић за ББЦ на српском.

'Бог и батина'

Дисциплина је прва реч која саговорницима ББЦ-ја пада на ум на питање да опишу рад са Светиславом Пешићем.

Дино Рађа је са њим радио на почетку своје играчке, а Пешићеве тренерске каријере.

Врхунац сарадње је било Првенство света за јуниоре у италијанском граду Бормију, где су југословенски кошаркаши предвођени Владом Дивцем, Александром Ђорђевићем, Тонијем Кукочем и Рађом постали шампиони планете.

За Рађу је популарни Кари тада био „бог и батина, ауторитет у сваком погледу и тренер са великим знањем", а то је остао до данас, каже легенда југословенске и хрватске кошарке.

„Наравно да то нисмо знали као клинци, али касније кад дођеш до неког искуства, схватиш ко је ко.

„Био нам је као отац, знао је када треба да затегне, а када да попусти и пусти клинце да се играју, кад треба да нас контролише", присећа се Дино Рађа 35 година касније успеха из Бормија.

До тог, али и каснијих успеха у трофејним каријерама, југословенски репрезентативци стигли су трчећи на припремама на планини Игман у Босни уз 250 степеника, који су један од симбола те генерације и сигнал играчима да је много зноја потребно пролити да би се успело.

„То је био део сазревања", рекао је Пешић у интервјуу за ББЦ 2019. године.

„Учили су не само како се игра врхунска кошарка, него и како се тренира. Били су млади, али у правим годинама како би поднели све напоре.

„Нико не воли да ради степенице, али то је пут до победе... Сви би волели да побеђују и освајају трофеје, али мало је оних који су спремни да дају максимум у припремама и на тренингу", објаснио је српски тренер.

Пешић је после јуниорске репрезентације Југославије преузео сениорску селекцију Немачке, касније је предводио берлинску Албу и Келн, да би врхунац каријере доживео почетком 21. века на клупи репрезентације тадашње Савезне Републике Југославије.

Многи и данас памте непроспаване ноћи уз телевизијски пренос из Индијанаполиса 2002, када су Плави, како је био надимак југословенског тима, преко Америке у четвртфиналу и Аргентине у финалу постали прваци света.

Годину дана раније, Пешић је са истом екипом дошао до титуле првака Европе у Истанбулу, а 2003. је са Барселоном дошао до трофеја Евролиге, најбољег клупског такмичења на континенту.

Неколико година касније, Марко Кешељ је пролазио кроз исто оно што је генерација Дивца, Рађе, Ђорђевића и Кукоча крајем осамдесетих - дрил који одваја будуће шампионе од свих осталих.

Први пут су се путеви Пешића и Кешеља укрстили у шпанској Ђирони 2006, а две године потом и у Црвеној звезди.

„Са њим стварно није лака сарадња, како год то деловало са стране.

„Тражи се чврста дисциплина, зна да подвикне и притисне, али на крају схватиш да је то било за добро екипе и твоје добро", прича Кешељ, данас посланик Српске напредне странке у Народној скупштини Србије, за ББЦ на српском.

„Али, има и неки посебан шарм и увек ти на крају сезоне остане у позитивном сећању - са њим кроз каријеру имам много анегдота, баш је знао да уђе у свлачионицу и направи атмосферу", додаје он.

Погледајте причу о индивидуалним успесима српских кошаркаша:

Тренер стваралац који осваја трофеје

Многи кошаркашки стручњаци сматрају да се тренери деле на такмичаре и ствараоце, односно оне који освајају трофеје и оне који помажу играчима, пре свега младим, да постану бољи.

Светислав Пешић је освојио много титула, али су кроз његове руке прошле десетине младих играча, који су касније правили успешне каријере у Европи и америчкој НБА лиги.

Један од оних који су после рада са српским тренером напредовали је и Марко Кешељ, бивши кошаркаш и репрезентативац Србије.

После сарадње у Ђирони, поново су били заједно у Црвеној звезди.

Пешић је, каже Кешељ, био „јако важан" за његово сазревање и навикавање на „сурови професионализам" после дотадашњег такмичења у јуниорској конкуренцији.

„Те године у Ђирони смо освојили ФИБА Еврокуп, треће по снази такмичење у Европи, а и много младих играча је тада много напредовало - Марк Гасол, Виктор Сада, Фернандо Сан Еметерио, који су сви касније били шпански репрезентативци", сећа се бивши кошаркаш.

Касније му је у Црвеној звезди, како каже, Пешић помогао да се још више афирмише, што му је донело место у репрезентацији Србије и прелазак у грчки Олимпијакос, са којим је 2012. постао и шампион Европе.

Кешељ наводи и пример Немање Бјелице, дугогодишњег српског репрезентативца и НБА кошаркаша, на кога је српски тренер имао „огроман утицај" и потврдио је да је рад са младима његов „посебан квалитет".

„Ко зна како би текла његова каријера да није било Пешића и те године у Звезди", пита се Марко Кешељ.

Дино Рађа је у још ранијем добу почео да ради са Пешићем, за којег каже да је „један од најбитних људи у развоју његове каријере", током које је освајао најважније трофеје на клупском и репрезентативном нивоу и заиграо у НБА лиги.

„Кад имаш 17 или 18 година, па цело лето проведеш са њим у репрезентацији - сећам се тог доба када сам био у процесу стварања и нисам још постао играч, сећам се колико се и како тренирало код Карија и колико сам научио.

„Он је уз Божу (Маљковића), Дуду (Ивковића) и Славка Трнинића најбољи тренер са којим сам радио", каже Рађа.

Пешићева врлина да истовремено прави резултате и формира младе играче дошла је као плод југословенске школе кошарке и принципа који су се следили у сарајевској Босни, сматра Богдан Тањевић.

„То је један од путева до резултата - промовишеш младе играче, даш им прилику и тако их обавежеш да ти врате, па играју више за тебе, него за председника клуба, навијаче или новинаре.

„Пешић то све време ради на изванредан начин, а ти играчи стално показују да је његов избор био одличан", додаје он.

Ко је Светислав Пешић?

Отац немачке кошарке: Даш тим Пешићу и имаш репрезентацију'

Садашњи српски селектор често је ишао путевима којима се ређе иде, па је после титуле јуниорског првака света 1987. и рада у сарајевској Босни отишао у Немачку, земљу која тада није била кошаркашка сила.

За само шест година успео је да донесе немачкој репрезентацији прву медаљу са великих такмичења - освојио је злато на Европском првенству 1993.

На питање да ли је Пешић најбитнији човек за развој немачке кошарке, Богдан Тањевић каже да се то без дилеме може тврдити.

„Сећам се да сам видео један одличан наслов у немачким новинама када фудбалској репрезентацији није ишло добро - написали су 'то је бар једноставно, даш тим Пешићу и имамо репрезентацију'", прича уз осмех 75-годишњи тренер.

„Ето, толико је он битан у једној таквој земљи, која је пример у свему у Европи", додаје Тањевић.

И радом у немачким клубовима Пешић је оставио дубок траг, који се данас најбоље огледа на примеру Бајерна из Минхена.

О популарности Светислава Пешића у Немачкој говори и фотографија коју су многу делили на друштвеним мрежама 2014. уочи почетка Светског првенства у фудбалу, спорту који Немци прате далеко више него кошарку.

Петорица фудбалера минхенског Бајерна носили су мајице са Пешићевим ликом пошто је српски тренер кошаркашкој секцији баварског клуба донео прву титулу после више од пола века.

Поред Бајерна, седам година провео је и у берлинској Алби (1993-2000), са којом је четири пута узастопно био првак Немачке.

Контроверзне одлуке: Од Радмановићеве банане до прецртавања Теодосића

Неколико недеља пред старт Европског првенства Светислав Пешић одлучио је да Милоша Теодосића, плејмејкера и дојучерашњег капитена репрезентације не уврсти у тим који ће у Берлину покушати да се домогне првог злата после 20 година.

Многима се то није допало, било је и оних који су тај потез сматрали исправним.

Ова одлука помало је изненадила и Марка Кешеља, који је са Теодосићем делио свлачионицу у репрезентацији Србије и грчком Олимпијакосу.

„Није ми драго што се то десило, поготово не на начин који се догодило, јер сматрам да је Милош дао много нашој кошарци и заслужио другачији крај репрезентативне каријере.

„Али, тренери неки пут морају да донесу непопуларне одлуке, Пешић је тако одлучио и преузео притисак и одговорност у случају лошег резултата - верујем да је имао неки разлог, а за човека са толико искуства нема тајни у кошарци", каже Кешељ.

Сада већ чувено одстрањивање Владимира Радмановића из тима који се неколико дана касније попео на победничко постоље у Индијанаполису 2002. због тога што је јео банану на тајмауту многима је и 20 година касније једна од првих асоцијација на трофејног стручњака.

Југославија је касније у финалу победила Аргентину, вратила се на светски трон, али је Александар Смиљанић као замена добио златну медаљу уместо Радмановића.

Две деценије касније, Пешић је гостујући у подкасту Јао Миле признао да се тиме „не поноси" и да му је жао, али да стоји иза одлуке.

И пре шампионата света у Америци било је различитих мишљења о тиму који је селектор одлучио да поведе у Индијанаполис.

У екипи није било места за Влада Шћепановића, који је годину дана раније био један од најзапаженијих кошаркаша Југославије на Европском првенству у Турској, као ни Мирослава Берића, који је учествовао у свим великим успесима репрезентације после укидања међународних санкција 1995.

Златне медаље на Европском и Светском првенству демантовале су све оне који су преиспитивали те одлуке.

Као и у случају Милоша Теодосића, Пешић је био „убеђен да ће екипа боље да функционише" без играча које је одстранио или их није уврстио у тим, без обазирања на мишљење других, каже Богдан Тањевић.

„Ако ти размишљаш о последицама и полазиш од тога да нећеш направити резултат, онда то и не урадиш.

„Увек сам на страни тренера, а да не говорим кад је Пешић у питању - имам апсолутно поверење у сваку његову одлуку на терену, у бирању тима и припреми", тврди трофејни тренер.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]