Белорусија, Лукашенко, Украјина и Русија: Зашто белоруски борци за слободу имају проблема у избеглиштву

Руско-украјински рат је унео радикалне промене у животе Белоруса који су избегли из земље после репресије 2020. године, како у Украјину, тако и у земље Европске уније.

За њих су настали проблеми с властима и послом у новим земљама, сусрели су се са свакодневном агресијом.

Уверени су да је разлог у томе што је белоруски председник Александар Лукашенко подржао руску инвазију на Украјину, а европске власти су престале да виде разлику између његове политике и активиста који су од њега побегли.

„Због таквих као што сам ја је почео рат"

Белоруска боркиња за људска права Анисија Козљук је 24. јуна дошла возом из Лавова, са запада Украјине, у главни град Кијев.

При изласку из воза проверили су јој пасош.

После пет минута дошли су полицајци, одвели је станицу, а затим у миграциони центар.

Тамо су је обавестили да је дужна да напусти Украјину у року од 10 дана.

„Када сам замолила да ми се додели адвокат како бих поднела документацију за политички азил у канцеларију је ушао мушкарац", испричала је Анисија Козљук за ББЦ.

„Почео је да виче на мене, оптужујући да је због таквих као што сам ја почео рат, што са територије Белорусије лете ракете."

Козљук је радила у центру за људска права „Пролеће".

Због бриге за личну безбедност напустила је Белорусију августа 2021. године и од тада живи у Украјини, ради у организацији за борбу за људска права Free Belarus centre (Центар слободна Белорусија) и упоредо се бави волонтирањем.

Њен легални боравак у Украјини је истекао.

Како тврди, то се десило зато што миграциона служба није примала документа неко време после почетка руске инвазије.

Притом, на страници службе на Фејсбуку пише да се онима који закасне да предају докумената ништа неће десити, јер истек боравка није уследио њиховом кривицом, наводи Козљук.

„Била сам уверена да ћу моћи да објасним властити случај. Уплашила сам се онда кад сам схватила да мене нико не слуша", каже она.

Козљук није једина Белорускиња која је побегла од репресије 2020. године и која је била близу тога да опет постане избеглица.

Белоруска држављанка Карина Потемкина је такође била умало депортована из Украјине.

Рок њеног законског боравка у земљи се завршио, а миграциона служба је одбила да прими документа за боравишну дозволу.

Она је и добитник признања за волонтерску делатност у Бучи, у Кијевској области, где је чистила рушевине и указивала помоћ локалном становништву, али ово није уверило особље миграционе службе.

„Била сам убеђена да ми се на територији Украјине неће десити ништа лоше", објавила је на Фејсбуку Потемкина.

„Рат ме је затекао у Бучи и донела сам одлуку да помогнем овој држави. Али сада имам печат о принудној депортацији."

Карини Потемкиној је успело да остане у Украјини захваљујући публицитету и захтеву Раде (Савету посланика) Буче миграционој служби.

За Анисију Козљук све се успешно завршило тек након што су борци за људска права и канцеларија вође белоруске опозиције Светлане Тихановске интервенисали.

ББЦ је упознат и са случајевима у којима су Белоруси морали да напусте територију Украјине и касније им није било дозвољено да се врате.

Како примећује Козљук, обични грађани Белорусије који су избегли због репресије 2020. године се и даље суочавају с тим ризиком.

„Нарочита пажња је усмерена на грађане агресорских држава. То је нормално за Украјину која је под ратним стањем", каже она.

„Међутим, у неким структурама сви Белоруси су подједнако криви, док у другима запослени немају времена и стрпљења да одреде шта за Украјину чини овај или онај Белорус и да ли га треба депортовати."

Упркос тешкоћама при добијању докумената Анисија Козљук каже да се сусрела са огромном подршком од стране самих Украјинаца.

„Кажу да су пратили развој моје приче и да им је важно да њихова држава не депортује људе који у својој отаџбини могу бити жртве репресије" - каже она.

„Ниједном нисам била осуђена само зато што сам из Белорусије.

„Људи виде да се Белоруси боре на страни Украјине, да довозе товаре хуманитарне помоћи, да се прикључују помоћи Украјини."

„Белоруси су наши најбољи бивши пријатељи"

„Новембра 2020. године дошла сам на представу у Виљнус. Цео град је био украшен [опозиционим] бело-црвено-белим заставама, свуда су били излепљени натписи 'Белоруси су наши најбољи пријатељи.'

„Сада се однос према нама радикално изменио", каже Анастасија Шпаковска.

Шпаковска је водећи вокал белоруске рок групе Naka.

У августу 2020. године почеле су да јој пристижу претње („Људи су ме звали и питали да ли сам уверена да су ми деца безбедна") и одлучила да оде у Украјину, где је напослетку и остала до почетка рата.

Одатле је Шпаковска отишла у Пољску, па затим у Литванију.

Анастасија Шпаковска у Виљнусу, главном граду Литваније, има посао.

Дошла је на позив да наступа у позоришту.

Према њеним речима, нема свако толико среће: Белоруси се стално сусрећу са потешкоћама због држављанства.

„Дођеш у миграциону службу, кажу ти: Из Белорусије сте? С плавим пасошем идите на крај реда, и тако свуда", прича Шпаковска.

„Могу да разумем Украјинце када са суседне, раније братске територије, долеће такво мноштво ракета.

„Међутим, многи у Европи не виде разлику између Лукашенковог режима и онима који су се против тог режима борили, и то је велика мука", каже она.

Виолета Белицка, руководитељка фонда Razam за помоћ белоруским жртвама репресије у Литванији, сматра да је од почетка рата у Украјини грађани Белорусије збиља морали да чекају дуже на документа, али ово се није дешавало услед дискриминације, већ повећања броја избеглица у Литванију, међу којима су били и Украјинци и Руси.

„Често чујемо од Белоруса да овде влада бирократија, да све траје дуго", изјављује Белицка.

„Људи то кажу зато што не познају законе и процедуре. Како ја то видим, управо због тога настаје утисак да се према Белорусима односе са предрасудама."

Но, такође Волета Белицка примећује да случајеви дискриминације могу постојати на нивоу свакодневнице.

„Послодавци чешћу запошљавају Украјинце него Белорусе", каже она.

„То може бити повезано са личним односом према Белорусији или с чињеницом да је за Украјинце јако упрошћена процедура за запошљавање.

„Често чујем од Белоруса да одбијају да им дају стан под закуп 'само зато што су Белоруси'".

Разбијена стакла на колима са белоруским таблицама

Секретар за штампу Центра белоруске солидарности у Пољској Антон Жуков каже да се ситуација за Белорусе у Пољској заоштрила највише на друштвеном нивоу.

„Примили смо стотине жалби, почев од дискриминације у школи, у којима белоруску децу питају зашто је њихова земља напала Украјину, до одбијања банака да отворе рачуне Белорусима", каже Жуков.

„Дешавало се и да на колима са белоруским таблицама разбију прозоре."

Антон Жуков додаје да се Пољска односи најлојалније према Белорусима од свих суседних земаља.

Он тврди да је Белорусима који су долазили из Украјине било најтеже да регулишу свој статус на почетку рата, када је помоћ била усмерена превасходно на украјинске избеглице.

„Белоруси су се нашли у неодређеном положају: већина није имала визе (грађанима Белорусије је потребна шенгенска виза за улазак у Европску Унију), а било им је дозвољено да уђу у земљу на 15 дана уз сагласност команданта граничног прелаза", наводи Жуков.

„Током тог периода су морали да легализују свој боравак: током превирања првих дана рата и огромног налета избеглица није било једноставно то учинити."

Антон Жуков примећује да су Белоруси који су тада дошли из Украјине могли да се „приме" у Пољској тако што би затражили међународну заштиту (то је била једна од малобројних могућности). А то би значило у већини случајева пола године чекања с минималном новчаном помоћи и без могућности запослења.

Многим Белорусима су замрзнути рачуни и чинило се тешким преживети тих шест месеци.

Читаво време Центар белоруске солидарности је био у контакту с Министарством унутрашњих послова Пољске и Канцеларијом Светлане Тихановске. За неке значајне промене „била је потребна политичка воља", каже Жуков.

„Када је Светлана Тихановска дошла и поразговарала са вишим представницима власти, премијером Моравјецким, Дудом, процес се покренуо и сачињена је радна група при МУП-у", додаје Жуков.

„Као резултат активности радне групе 9. јула је почела пријава за хуманитарне облике сталног боравка за Белорусе, што је значило да смо се покренули с мртве тачке."

Колико Белоруса је напустило државу

Немогуће је тачно одредити колико Белоруса је напустило земљу од почетка 2020. године.

Према подацима пољских власти, Белорусима је издато 90.000 виза током прве године од почетка протеста.

Девет хиљада од тога си хуманитарне.

Литванија је издала 20.000 националних виза (с којим је могуће радити и живети у држави) за сличан период.

Према подацима Центра белоруске солидарности, у марту 2022. године у Пољској је живело више од 44.000 Белоруса који имају стални боравак.

О прогону Белоруса у Европи не причају само активисти који су напустили земљу, већ и белоруске власти.

Стални представник Белорусије у УН Лариса Бељска је у јулу говорила о масовној дискриминацији Руса и Белоруса у разним животним сферама, позивајући организацију да „процени те процесе непристрасно".

Анастасија Шпаковска је уверена да, без обзира на то да ли је неко избеглица, политичкој основи и какву је врсту репресије преживео, ако је Белорус мора ићи околним путем и на крај реда.

„Људи не могу да се врате домовима, а не могу ни да остану овде легално. Просто су скрајнути.

„Белоруси нису никоме потребни. Људи без отаџбине, без подршке, препуштени самовољи судбине."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]