Белорусија, Европа и мигранти: Како Минск помаже „туристима“ да уђу у ЕУ

Белорусија је оптужена да се свети Европској унији за уведене санкције издавањем туристичких виза мигрантима и помагањем да пређу границу.

ББЦ је пратио једну групу која је покушавала да стигне до Немачке.

Камера мобилног телефона помера се лево и десно, али на слици нико не мрда.

Исцрпљени путници леже распршени на земљи међу дрвећем.

Џамил држи главу у рукама, његова жена Рошин нагнута је напред крај њега.

Други делују мртво.

Светло касног поподнева пробија се косо кроз шуму, док борова шума формира густи природни затвор.

Пешачили су од четири ујутро.

„Сломљени смо, апсолутно сломљени", рецитује Џамилов рођак Идрис, готово механички.

Да би стигли довде, пријатељи из Сирије морали су да се пробијају кроз густе честаре и газе кроз мочваре непријатног мириса.

Већ су пропустили први састанак са кријумчарем, а понестало им је и хране и воде.

Сиријци су утрнули од хладноће, али се не усуђују да потпале ватру.

Прешли су из Белорусије у Пољску, тако да су коначно стигли у ЕУ.

Али још нису на сигурном.

Хиљаде других, које Белорусија подстиче да пређу у Пољску, Литванију и Летонију, завршили су уместо тога у притвору.

Најмање седморо њих умрло је од хипотермије (смрзавања) у пољским шумама.

Пратимо Идриса и његове пријатеље откако су крајем септембра напустили северни Ирак.

Идрис је снимао њихов напредак на телефону и слао нам низ снимака успут.

Групу чине сиријски Курди, у својим двадесетим, који се уздају у Европу као бољу будућност.

Сви су из Кобанија, попришта жестоких борби између курдских бораца и екстремиста Исламске државе 2014. године.

Али иако су њихови мотиви - политичка нестабилност код куће, страх од регрутовања, незапосленост - познати рефрен миграната из читавог света, рута којом су пошли је сасвим нова.

Идрис признаје да можда не би ни покушао да напусти Сирију да белоруски аутократа Александар Лукашенко, није понудио нову, наизглед безбеднију путању.

„Белорусија је у текућем спору са ЕУ", рекао ми је он, кад сам га питао зашто је одлучио да проба да отпутује у Европу.

„Белоруски председник одлучио је да отвори границе према ЕУ."

Идрис говори о Лукашенковом упозорењу почетком године да неће више заустављати прелазак миграната и дроге у земље чланице ЕУ.

Белоруски лидер бесан је због низа санкција, уведених због оспорених председничких избора у његовој земљи из 2020. године, потоњег прогона политичких противника и присилног скретања авиона Рајанера који је превозио опозиционог новинара Романа Проташевича и његову девојку, Рускињу Софију Сапегу.

Званичници у суседној Литванији кажу да су приметили знакове упозорења за тако нешто још у марту.

„Кренули су као наговештаји белоруске владе да је спремна да поједностави поступак за добијање визе… за 'туристе' из Ирака", каже нам заменик министра унутрашњих послова Литваније Кестутис Ланцинскас.

Уместо да пођу на опасно путовање бродом преко Медитерана, све што мигранти треба да ураде сада је да стигну авионом до Белорусије, возе се неколико сати до границе, а потом просто пешке пређу границу у једну од три суседне земље - Пољску, Литванију или Летонију.

У јулу и августу, Литванија је имала 50 пута више подносилаца захтева за азил него у читавој 2020. години.

„Ова рута је очигледно много лакша него кроз Турску и Северну Африку", каже Идрис.

Он и његови пријатељи кренули су из Ирбила у северном Ираку 25. септембра.

Идрис је радио тамо и оставио је жену и бебе близанце у Кобанију, обећавши им да ће му се они придружити касније у Европи, ако стигне до ње.

Они су део генерације Сиријаца чији животи су уништени десетогодишњим грађанским ратом.

Идрис је већ провео неко време као избеглица у суседној Турској.

„Дуга је то прича, пријатељу мој, и жалим за много чиме", рекао ми је Идрис преко телефона кад сам га питао шта га мотивише да иде даље.

„Али ништа није у нашој моћи. За мене нема будућности у Сирији."

На једним од првих Идрисових снимака, начињених пред аеродромом у Ирбилу, он је очигледно оптимистичан у вези са путовањем које га чека.

Добили су карте и седмодневне туристичке визе за Белорусију.

Спремни су за полазак.

Поступак је до тада био релативно једноставан.

Да би сазнали колико тачно, одлетели смо у северни Ирак да упознамо људе који учествују у акцији.

Ирбил је узаврели главни град аутономне курдске регије у овој земљи.

Град од више од милион и по становника сада је дом за стотине хиљада избеглица из суседне Сирије, као и других делова Ирака.

За многе је то и место на ком почиње њихово путовање у Европу.

То и није очигледно на први поглед. Свакако имате туристичке агенте.

И то много њих.

Али је ово посао који се обавља углавном од уста до уста, док се савети за путовање шире преко интернета у Фејсбуковим и чет групама.

У канцеларији препуној пасоша - углавном сиријских - Мурад ми објашњава како тече тај процес.

Мурад није његово право име.

Иако његова улога није противзаконита - све што он ради је да уговори визе и летове за главни град Белорусије Минск - он не жели да буде идентификован.

Летос, кад је објављена вест о Лукашенковој претњи Европској унији која се проширила свуда по друштвеним мрежама, Мурад је контактирао са пријатељима у Белорусији, распитујући се код њих за нова правила добијања виза.

„Они су ми рекли: 'Да, сада их је лако добити'", присећа се Мурад.

„Знао сам да ће бити исто као оно што се десило са Турском 2015. године."

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган се 2015. године такође нашао у свађи са ЕУ.

Он је допустио стотинама хиљада миграната да прођу кроз његову земљу, све док ЕУ није пристала на споразум у вредности од шест милијарди евра помоћи Анкари како би се изборила са трошковима огромног прилива људи.

За мигранте који сада траже безбедан пролаз преко Минска, белоруске туристичке агенције испрва су издавале електронске позиве како би људи могли да се попну у авион за главни град.

Али како су илегалне операције почеле да зарађују новац преко лажних позива, правила су се променила.

Сада је мигрантима потребан физички печат за визу у пасошу пре него што могу да закажу лет.

Потребно им је нешто више времена за то, али то и даље није компликовано.

Следећи на реду је кријумчар. Ту све постаје значајно скупље.

Мурад каже да не сарађује са кријумчарима, саветујући клијенте да им је заправо јефтиније и поузданије да га пронађу кад стигну у Минск.

Али кад смо ми упознали једног, било је то на улици испред Мурадове канцеларије и њих двојица су се очигледно познавали.

Речено нам је да је Џоуван - поново није његово право име - искусни кријумчар, будући да је организовао путовања кроз Турску и Грчку током мигрантске кризе 2015. године.

„Ако користите кријумчара", каже Џоуван, „то ће вас коштати. И то између 9.000 и 12.000 долара".

На крају крајева, то је једно непредвидиво путовање, каже Џоуван.

„Пролазите кроз непознате шуме, у страној земљи. Пљачкаши вас чекају да вам отму новац. Мафија мотри на вас.

„Има дивљих животиња, река и мочвара које треба прећи. Залазите у непознато, чак и ако користите ГПС."

Упитан за белоруску власт, Џоуван је недвосмислен по питању њене улоге.

„Она омогућује све ово. Она помаже људима."

Кад су Идрис и његови пријатељи стигли до белоруске престонице Минска, открили су да је препун миграната који путују истим путем у Европу.

На Идрисовом снимку са аеродрома у Минску виде се препуне ходници за доласке - путници су испружени по поду док чекају да буду прегледани.

У августу, Ираки ервејз попустио је под притиском ЕУ и отказао директне летове из Багдада за Минск.

Али мигранти настављају да пристижу на летовима из Истанбула, Дубаија и Дамаска.

Као и многи који стигну на овај начин, Идрис и његови пријатељи су имали резервације у Хотелу Спутњик у Минску, који се рекламира као „идеалан за пословна путовања и породичне одморе".

Други нису били те среће. На снимку подељеном на друштвеним мрежама тврди се да се виде мигранти у врећама за спавање, који су се склонили испод оближњег надвожњака.

Кад сам успео да добијем Идриса на телефону, рекао ми је да су они тренутно у контакту са кријумчарима који треба да их преведу преко пољске границе, а потом до Немачке.

Ближио се тренутак њиховог поласка.

Идрис је био свестан да их чекају крупни изазови.

„Прелазимо границу илегално. Не знамо шта ће се десити. Не можемо да верујемо никоме, чак ни нашем кријумчару. Сву нашу веру положили смо у божје руке."

Путовање од Ирбила до Белорусије, рекао је он, већ их је коштало 5.000 долара по особи, укључујући авионске карте, хотелске резервације и туристичке визе.

Још се ценкају са кријумчарима око предстојећег путовања.

Дан касније смо поново разговарали. Дошло је до компликација.

Група је напустила Минск прекасно да би се на време састала са кријумчарем и стигла у Пољску.

Сад су у другом хотелу, близу границе.

Трошкови се само гомилају.

Група је морала да изнајми два приватна аутомобила из Минска, од којих је сваки коштао по 400 долара.

Почела је да их обузима велика стрепња, зато што, упркос свим трошковима, исход и даље може да буде катастрофалан.

„Не знамо да ли ћемо успети или нећемо", рекао ми је он.

„Хоћемо ли остати заглављени у шуми или ће се све свести на свега четири или пет сати хода, као што нам је рекао кријумчар?"

Још један кратки видео снимак стиже пре него што полазе.

„Молите се за нас", каже Идрис у камеру.

Преко северозападне белоруске границе, у Литванији, открили смо да су распршене молитве и снови хиљаде миграната.

До августа је границу углавном без ограде прешло њих више од 4.000.

Неки су стигли све до Западне Европе, али су многи успут ухваћени.

Сада их држе у притворским центрима широм земље док Литванија не одлучи шта ће с њима.

Иако је некима од њих одобрен азил, до сада међу њима није био ниједан Сиријац или Ирачанин.

У Кубартаију, на западу, више од 670 миграната пребачено је у затвор.

Власти се труде да он буде што приступачнији за живот.

Топле ћелије су дефинитивно напредак у односу на кампове са шаторима близу границе, где су мигранти донедавно држани.

Али кад смо га ми посетили, високи зидови, бодљикава жица и куле стражаре стварале су недвосмислено суморну атмосферу.

„Желимо слободу", викало је неколико људи из ћелија.

Затвореници су све били соло мушкарци, из више од 20 различитих земаља.

Већина су били Ирачани и Сиријци, али други су дошли са тако удаљених места као што су Јемен, Сијера Леоне, па чак и Шри Ланка.

Абас, из Ирака, каже да су услови ужасни и да су мигранти третирани као криминалци.

„Је ли наша кривица што је Белорусија отворила границе ка ЕУ?", пита се он.

На самом крају његовог путовања, белоруски граничари су га накратко задржали у притвору.

Али чинило се да од њега само желе сувенир.

„Направили су селфије са нама и пустили нас да идемо", рекао је он.

Пошто му је дозлогрдио начин на који га третирају и свестан је да је његово путовање од 11.000 долара стигло до наглог, понижавајућег краја, Абас сада размишља о томе да се врати.

„Али нећу живети у Ираку. Живећу у Турској. Не знам шта ће се десити, међутим. Немам више новца."

Међутим, иако су притвореници свесни да су пиони у геополитичкој игри између Белорусије и ЕУ, углавном су захвални Лукашенку што им је пружио ову шансу.

„Кад изађем, истетовираћу његово име на руци", рекао ми је Азал, други Ирачанин.

Прилив миграната у Литванију сада је заустављен, делом захваљујући повећаној безбедности на граници ове земље, уз помоћ агенције ЕУ за граничну стражу Фронтекс.

Али чувари су нам такође показали места на којима је граница још слабо чувана, понекад једва нешто више од брисаног простора у шуми.

На једном таквом месту, белоруски граничари и војници прошли су поред нас са друге стране, снимајући нас мобилним телефоном, али избегавајући контакт очима са нама.

„Некада смо имали заиста добру комуникацију у вези са илегалним имигрантима", рекао ми је Витаутас Куодис, из литванске граничарске службе.

Све се то окончало током лета.

На позиве са литванске стране сада више нема одазива.

„Углавном нас игноришу", каже Куодис.

Иако на десетине миграната и даље свакодневно покушава да пређе у Литванију из Белорусије, већина се сада креће ка Пољској.

Други покушај Идриса и његових пријатеља да пређу пољску границу завршио се - баш као и први - неуспехом.

Видео снимци, снимљени кришом на Идрисовом мобилном телефону, приказују напете разговоре крај пута, са гласовима на руском, енглеском и арапском.

Дошло је до застрашујућег сусрета са белоруском полицијом, која је зауставила групу, одузела им пасоше и наредила возачима да врате мигранте у Минск.

Они су се одвезли назад у Хотел Спутњник, где су возачи потом тражили надокнаду да би покушали да поврате њихове пасоше од полиције.

У хотелу, Идрис и његови пријатељи сада су открили да постоји све раширенија мрежа кријумчара, који обезбеђују смештај и логистику.

А хотел је био препун нових придошлица - Сиријаца, Ирачана и Јеменаца.

„Бројеви расту сваки дан", каже Идрис у видеу снимљеном испред Спутњика.

Да све буде компликованије по нашу групу, туристичке визе су им истекле, што их је приморало да се одјаве из хотела и изнајме стан.

Коначно, 11 дана пошто су стигли у Минск, покушали су из трећег пута да стигну до Пољске, путујући до Бреста на далеком југозападу Белорусије.

Овог пута су успели да се пробију до пољске границе, стигавши тамо непосредне после поноћи.

У том тренутку, белоруски војници су извели кључну интервенцију.

Баш као и Амар, учитељ задржан у Литванији, и други који су објављивали на друштвеним мрежама, Сиријци су открили да су белоруски војници и те како вољни им да помогну.

Док је група стајала близу границе, појавили су се војници и рекли им да сачекају.

Неколико минута касније, стигла су оклопна кола и одвезла из до војног камиона, где су Идрис и његови пријатељи затекли још 50 миграната збијених унутра.

Камион се возио кратко, рекао је Идрис.

„Потом нас је војник замолио да сачекамо, да би био сигуран да је пут до пољске границе отворен."

Потом је испратио читаву групу наредних 200 метара и, каже Идрис, показао им пут до Пољске.

Идрис је рекао да им је војник чак конкретно помогао да пређу границу.

„Мислим да нам је исекао ограду."

Раздвојивши се у мање групе и са ГПС-ом који их је водио до места састанка неколико километара унутар пољске границе, путници су зашли дубоко у шуму.

На снимцима које је Идрис слао наредна два дана види се да су пријатељи до сада највише клонули духом, након што је путовање коначно почело да узима данак.

Раздаљина коју је требало да пређу пешице није била дужа од десетак километара, али дводневно пешачење кроз мочваре и густу шуму довело их је до измака снага.

У једном тренутку, Идрис је пао у јарак и повредио ногу, протраћивши драгоцено време за читаву групу.

Коначно, 9. октобра, стигли су до уговореног места сусрета близу пољског места Милејчице, где их је чекао аутомобил.

Пред зору били су у Немачкој, а убрзо после тога разишли су се и пошли свако на своју страну.

Џамил и Рошин у Франкфурт, Зозан у Данску, да се тамо сретне са вереницом.

Идрис је продужио до Холандије, где планира да се пријави властима.

Чуо је да ако добије азил, холандска правила о окупљању породице омогућиће му да доведе жену и близанце из Кобанија.

Али за то ће бити потребно време.

„Истраживао сам избеглички статус у Европи", каже он.

„Мислим да ће потрајати годину или две."

Тешко је знати колико је људи стигло до жељене дестинације откако је Лукашенко отворио капије своје земље.

Белорусија пориче оптужбе да је навела мигранте да лете до њих под лажним обећањем легалног уласка у ЕУ и окривљује западне политичаре за ситуацију на граници.

Тренутно је у притвору најмање 10.000 миграната - на Балтику, у Пољској и Немачкој.

За многе од њих, било је то мучно путовање.

Скупоцено губљење времена и новца и, у неким случајевима, живота.

Широм захваћених земаља, позиви на строжу контролу све су учесталији.

Али за сада, нема назнака да ће Лукашенко попустити.

Додатно извештавање: Деби Рендл

Илустрације: Getty Images

Погледајте и овај видео: Како изгледа одрастање у највећем избегличком кампу на свету

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]