Филм: Које грешке су направили аутори славне франшизе Парк из доба Јуре

„Свет из доба Јуре: Превласт", последњи наставак у филмској франшизи која је започела 1993. године, има праисторијски пролог.

У првих пет минута филма, који су постали доступни на Јутјубу у октобру прошле године у склопу промотивне кампање, публика је пребачена у свет у ком су диносауруси господарили Земљом.

На самом крају, инсерт приказује титанску битку: тираносаурус рекс се сукобљава са гиганотосаурусом, четири метра високом, шест тона тешком звери која жели да свргне са престола најславнијег диносауруса.

Све изгледа као да је Холивуд успео да отвори директан прозор у оно како је наша планета изгледала пре 66 милиона година, зар не?

Не, макар према тврдњама научника.

„Не смете да заборавите да филмови о Парку из доба Јуре нису документарци", каже за ББЦ Џек Хорнер, цењени амерички палеонтолог који је саветовао режисера Стивена Спилберга током снимања прва два филма у саги (Парк из доба Јуре и Изгубљени свет).

„Стивен је желео да сними забаван филм. Ниједан од нас двојице није желео да ради ништа документаристички."

Али колико су ти филмови реалистични? Питали смо Хорнера и друге научнике који су најславнији промашаји - и погоци - из филмова о Парку из доба Јуре. Ево неких од њих.

1. Т-рекс и гиганотосаурус се никад нису срели

Жестока битка између тираносауруса и гиганотосауруса приказана у Свету из доба Јуре: Превласт никако није могла да се деси, објашњава палеонтолошкиња Рајли Блек. Из два веома конкретна разлога.

„Не само да су ове две врсте диносауруса живеле раздвојене милионима година, већ су живеле и на различитим континентима", каже Блек, која је била стручна саветница за Свет из доба Јуре, четврти филм у саги.

Тираносаурус рекс је живео на самом крају периода Креде, пре око 68 милиона година, у данашњој Северној Америци.

Гиганотосаурус је ходао Земљом пре 99 милиона година у данашњој Јужној Америци.

Ово није једини случај уметничке слободе по питању хронологије и географије у филму Свет из доба Јуре: Превласт.

Блек каже да има неколико животиња виђених у прологу филма које су у стварном свету насељавале различита доба и области одвојене различитим фазама и регионима.

„И онда се враћамо старој доброј холивудској теми борбе између чудовишта", наводи Блек.

2. Велоцираптори су имали перје

Друга грешка коју су издвојили научници јесте опис страшног велоцираптора.

„Ми знамо да су рапторски диносауруси морали да имају перје", каже Џек Хорнер.

„Стивен Спилберг и ја само разговарали о томе, али било је то технолошки немогуће постићи, зато што је веома тешко анимирати перје", додаје он.

Блек такође објашњава да је дизајн велоцираптора уместо тога веома личио на оно што се зна о једној другој праисторијској животињи.

Филмови су инспирисани романом који је написао Мајкл Крајтон.

„Крајтонов роман био је инспирисан конкретном књигом под насловом Диносауруси-грабљивци света, која је говорила о диносаурусу деиноникусу", каже палеонтолошкиња.

Био је то диносаурус величине човека који је ловио у чопору.

Створење много сличније оном које је Крајтон описао у свом роману као „велоцираптор".

Научници верују да је прави велоцираптор био врло ситна животиња, не већа од ћурке, и да је такође била прекривена перјем.

3. Недостају им боје

Хорнер објашњава да понекад не зна зашто је био ангажован као научни саветник за Парк из доба Јуре, јер би Стивен Спилберг на крају увек урадио онако како је сам замислио.

„Занимљиво је што су ме довели на пројекат, зато што на крају нису слушали моје савете, али мислим да су желели мало кредибилитета и да су желели да неко одобри неке ствари."

Једна од одлука са којима се Хорнер не слаже је боја ових животиња.

„Мој утисак је да су диносауруси били много живописнијих боја од онога како смо их ми направили. Њихови потомци, птице, често су такве."

„Али Стивен то није желео да уради, говорио је да 'техниколор' диносауруси нису довољно страшни."

4. Нисмо ни близу клонирању диносауруса

Централна премиса Парка из доба Јуре је клонирање диносауруса. Али научници упорно тврде да то још не може да се уради.

Највећи разлог за то је што ДНК диносауруса не стари добро.

„Не опстаје превише дуго, колико ми знамо", објашњава професор Пол Барет, палеонтолог из лондонског Музеја националне историје (НХМ).

„Најстарији ДНК за који знамо у фосилним записима је стар око два милиона година. А тај ДНК је фрагмент добијен из бактерија, земље, гљива и томе сличног."

Што се животиња тиче, најстарији доступни генетски подаци су за створења која су умрла до пре 50.000 година, каже професор Барет.

„Немамо ДНК ниједне друге изумрле животиње или биљке све док се много више не приближимо нашем властитом времену."

„Тако да сам врло скептичан по том питању", закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]