Русија и Украјина: Између беса и беспомоћности - шта се дешава са психолошком помоћи у Русији од како је рат почео

Када је 24. фебруара Татјана Иванова* сазнала да је почео рат, „осетила се као да је отпочела хитна телепортација у пакао".

„Имала сам осећај да је то крај, разочарање у све, и још на све то појавио се бес и жеља да нешто разбијем."

Она једном недељно посећује психолога од јула месеца 2021. године због насиља који је преживела у детињству и комплексног посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).

Татјана није ни активиста ни новинарка, ради у сфери консалтинга, а дневне новости прати преко независних медија.

„На сесијама смо почели да причамо о Украјини чак и пре него што су почела војна дејства, зато што је било јасно у ком правцу то води. После 24. фебруара ми смо причали само о томе", испричала је Татјана за ББЦ.

Недељу дана после почетка рата њихова сесија почела је са стандардним питањем психолога: „Какоје протекла ваша недеља?".

Као одговор Татјана је рекла да је јако узнемирена због онога што се догађа.

„Психолошкиња је појаснила зашто ме то тако јако брине. Објаснила сам да ми се чини да је то катастрофа за Украјину, за Русију и за цео свет уопште, и да ја не могу да не дозволим да сав тај бол прође кроз мене."

Иванова се сећа да су она и њени пријатељи прва три, четири дана рата били веома активни.

„Ишли смо на протесте. Другог дана рата ја сам остала да преноћим код другарице и направиле смо моделе налепница. Чинило ми се да морамо стално нешто да радимо, да одржавамо контакт са што већим бројем људи. Међутим, четвртог дана сам пукла. Као и сви око мене. И моји пријатељи и ја смо пали у депресију. А од тада се практично нисам видела ни сам ким од њих."

Погледајте и видео о људима који се враћају у Кијев

„Нема смисла покушавати"

Рат није могао да не утиче на ментално здравље Руса.

Чак је и Руски центар за проучавање јавног мњења међу испитаницима забележио пораст анксиозности (3. фебруара, 41 одсто испитаника је искусило такве емоције, а 27. фебруара било их је већ 56 одсто), страх (3. фебруар - 18 одсто, 27. фебруар - 28 одсто), збуњеност (3. фебруар - 22 одсто, 27. фебруар - 27 одсто).

Психолози, психотерапеути и психијатри су се суочили са великим бројем захтева за консултације.

Али нису сви били спремни да раде у кризној ситуацији.

Рат у Украјин је „много променио живот" Надежде Захараове.

Крајем 2021. године она је лежала у једној од московских психијатријских болница „због апатије, анксиозности и суицидалних мисли". После тога Надежда је повремено посећивала психијатра у градској болници, да би узела схему лечења и добила рецепте за лекове.

После почетка рата, цимерка са којом је Надежда изнајмљивала стан преселила се у другу земљу да ради.

Захарова није имала довољно новца да сама плати стан и била је принуђена да се врати у родни град и живи са мајком, иако „уопште нисам желела да се вратим".

У Надеждином родном граду постоји само један неуропсихијатријски диспанзер, а он је сат времена удаљен.

Због тога је „мало вероватно да ћу моћи да користим бесплатну здравствену заштиту у свом родном граду", каже Надежда.

Она не може себи да приушти да плаћа психијатра.

Према речима Захарове, захваљујући таблетама које јој је преписао психијатар из државне болнице, „постаје јој боље и апатија више није јака као раније", и већ може „нешто да ради".

„Али постоји могућност да ми почне психоза, јер је веома тешко издржати оно што се дешава, растрзана сам између беса и немоћи."

Надежду је обузео „потпуни очај" од помисли да „не може да оде одавде", да ће „увек живети овако лоше као што сада живи, ако не и горе", или када види да „има заиста много људи који све ово подржавају и немају емпатију".

„То погоршава твоје стање, јер схваташ да нема смисла да покушаваш да урадиш нешто боље у овој земљи", објашњава Захарова.

„Тамо је рат и људи гину"

Дмитриј Стебаков, клинички психолог који последњих седам година ради као консултант за невладине организације, активисте за људска права и новинаре, каже да је у прве две недеље рата „био талас захтева за кризне консултације" и да је морао да ради по 10, 12 сати дневно.

„Заиста су рат и његове последице много погодиле људе.

„У првим данима рата, моји клијенти који су ме контактирали (новинари и активисти за људска права чине само половину) доживели су акутну стресну реакцију, а њихови захтеви су били како да неутралишу ова стања. Код неког је била доминантна анксиозност, неко је имао нападе панике, неко је осећао исцрпљеност и покушавао да се сабере."

Надежда Захарова се присећа да је у позадини рата развила „веома јаку скоро паничну анксиозност, јер није јасно шта ће се даље десити, какве ће последице то имати, куда да бежи, јер не желите да буде закључана у овој земљи, с обзиром на тренутне услове".

Према речима Стебакова, једна од првих вербалних реакција многих клијената је: „Тамо је рат и људи гину, а ми се овде одричемо будућности".

Татјана Лебедева, психотерапеуткиња који се бави гешталт психотерапијом, додаје да анксиозност може да се осети „не само због неизвесне будућности, него и због губитка посла или страха да то може да се деси у будућности, а такође и због потешкоћа у комуникација са блиским људима или прилагођавању животу у новој земљи."

„Сада се ситуација мало стабилизовала, а то такође помаже и начину на који преживљавамо акутни стрес", објашњава Дмитриј Стебаков.

„Људи су полако почели да се прилагођавају животу ван дугорочног планирања, ван будућности, али хоризонт планирања се и ипак помало шири.

„Променио се и тон захтева. Сада клијенти све више долазе са темама које се више тичу човека лично. Неко хитно мора да напусти земљу и догађа му се потпуни раздор у животу, неко покушава да стабилизује живот и да настави да ради", рекао је Стебаков у разговору за ББЦ.

„То је био шок, и лични и професионални"

Гешталт терапеуткиња Татјана Лебедева каже да „многи психолози нису били спремни на то што се догодило"

„Имали смо супервизорску групу (састанак на коме психотерапеути добијају повратну информацију од ментора) 24. фебруара и могло је да се примети да колеге нису најбоље знале како да се носе са тим.

„Био је то шок, и лични и професионални. Када је прошао први талас шока, постало је јасно да ће многима бити потребна психолошка помоћ."

Према Татјаниним речима, професионална заједница се врло брзо одазвала захтевима, и, на пример, њен Фејсбук фид, који углавном чине колеге, претворио се у платформу за обуку.

„Сви смо једни другима слали занимљиве чланке, јер се и даље поставља глупо питање како са тиме да радимо. Једна је ствар када се као професионалац суочите са тугом, јасно је како се ради у таквом случају, али за такву шокирајућу ситуацију, од које сте и сами у шоку и губите самопоуздање, морате да пронађете неке нове начине рада", каже Татјана.

Објашњава да је са колегама разговарали о томе да су одједном сви постали кризни психолози, јер их је ситуација на то натерала.

„Огроман број колега је иступио са најразличитијим иницијативама: неко је позивао на бесплатну психолошку помоћ, неко је организовао групе подршке психолозима, Европско удружење за краткорочну терапију, са којим сарађујем, спровело је и снимило семинар о употреби наших метод које користимо за саветовање у кризним ситуацијама, сви су поделили шта су могли.

„Колеге из Европског удружења за краткорочну терапију забележиле су речи подршке и планирају да направе серију вебинара за нашу публику", каже Стебаков.

Лебедева каже да су делили једни с другима, на пример, психолошке протоколе прве помоћи. Један од њих је био RAPID протокол, предвиђен за рад са људима који су доживели тежак шок.

Погледајте и видео о Русима који не подржавају рат

RAPID модел психолошке прве помоћи развио је Џорџ Еверли млађи на факултету Универзитета Џонс Хопкинс. Овај модел психолошке помоћи се користи у систему указивања помоћи приликом изненадних ситуација од 1991. године у систему Црвеног крста. Има за циљ смањење општег нивоа стреса код жртава и процену потребе за даљом помоћи.

„Овај протокол је нека врста пушкице која вас упућује на то како да отклоните шок ситуацију и скренете пажњу особе на саму себе: шта јој се сада дешава, које су њене потребе и тако даље", објашњава гешталт терапеут.

Татјана Иванова се присећа да јој је психолог као одговор на оно што она проживљава о рату у Украјини објаснила да „није срамота да се бринете за себе, а да то што проживљава може на крају лоше утицати на њу".

Али Иванова каже да то не може тек тако да прекине, јер је за њу „неприхватљива ствар" да буде равнодушна.

„Јасно је дефинисала свој став на друштвеним мрежама"

Велики број захтева за помоћ није једини проблем са којим се психолози и психотерапеути суочавају од почетка рата у Украјини.

Гешталт терапеуткиња Елена Москалева рекла је за ББЦ да „у професионалној заједници сада постоји много прича о томе како се не поклапају вредности и ставови клијената и психотерапеута."

Елена каже да „живимо у времену када је све транспарентно, терапеути имају друштвене мреже, клијенти им долазе преко друштвених мрежа, укрштање грађанских ставова са ставовима терапеута је неизбежно, а клијенти могу да постављају питања о томе".

„Рат нам диктира избор супротности, стога је посебно важно пронаћи излаз из ових супротности у ординацији терапеута."

Москалева је такође „јасно истакла свој став на друштвеним мрежама".

Њу, као професионалца, брине то што „постоје људи који нападају, постоје људи који су жртве".

Али она признаје да њена лична прича такође утиче на њу. Елена је рођена у Маријупољу. Сада је волонтерка у покрету психотерапеута који помажу жртвама рата.

Елена прича о завршетку терапије са клијенткињом, са којом ради неколико година, због различитих погледа на оно што се дешава.

„Пошто је сазнала за мој став, који сасвим отворено износим на друштвеним мрежама, то је постало камен спотицања, па је одлучила да прекине терапију, зато што се не слаже са мојим односом према рату, према чињеници да је то рат."

Према речима Москалеве, успела је да се „људски" разиђе са клијенткињом.

„Мени је као терапеуткињи било важно да подржим њен избор и да је не водим тамо где она не жели, јер то није мој задатак, није мој задатак да мењам човека. Мој задатак је да помогнем када то неко затражи."

Истовремено, Елена ипак сматра да „је потребно да се клијентима пренесе да су насиље и рат лоша ствар, и да је важно да се колективна осећања доживљавају не само када сте поносни што су наши спортисти освојили медаље (и тада се колективно осећање лако доживи), већ и када се пролази кроз колективно осећање кривице, важно је да можете да га осетите.

„То нас чини емпатичним, а то је срж сваког терапијског процеса, без обзира са којим проблемом се човек појави, јер ако дође на дуготрајну терапију долази и због развоја свести и емпатије."

Москалева каже да не зна за случајеве када је терапеут одбио клијента због различитих политичких ставова, јер стручњак на то нема право. Али она признаје да када терапеут схвати да је „усред сопствене трауме", може, на пример, да направи паузу у послу.

„Када пролази кроз анксиозност, психолог може да ради са особом која доживљава анксиозност"

Према речима гешталт терапеуткиње Татјане Лебедеве, не може се рећи да је она сама у потпуности прихватила ову ситуацију, и није сигурна да ће икада моћи да је прихвати.

„Напротив, нашла сам неку врсту подршке за себе, које ми помажу да останем у контакту са стварношћу и радим оно што морам."

Дмитриј Стебаков такође признаје да је, као и његови клијенти, после вести о рату „доживео анксиозност, осећај акутног стреса и губитак слике о будућности."

„Рат је почео баш када је требало да почнем да држим тренинге групи и било је неопходно да рад са тим групама буде од користи. Већ 24. фебруара сам имао личну сесију са својом терапеуткињом и потрошио сам доста енергије да доведем своје границе у ред, да то не би ометало рад са људима који претерано реагују на оно што се дешава", објашњава Стебаков.

Лебедева каже да би, у идеалном случају, психолог требало да покаже стабилност и да се не поистовећује са стањем шока клијента, ипак, једна од техника, напротив, сугерише да ће стручњак рећи: „Знате, и ја сам у шоку".

„Важна напомена је да се ово не може рећи свим клијентима, нити је то потребно свим клијентима, али ова врста легализације осећања одузима њихов интензитет и помаже клијентима да знају да нису сами у томе или да нису једини који се тако осећају."

Музиком против фијука бомби

Према Стебакову, постоје различита стања самог психолога, од оних која могу да ометају адекватан рад, и оних која не ометају.

„Када искуства продиру у рад са клијентом и анксиозност вас спречава да се концентришете, водите сесију, постављате питања и радите вежбе, то је прилика да се позабавите својим стањем, и одете код свог терапеута, супервизора.

„Али у исто време, сасвим је могуће, када осећате анксиозност, да радите са особом која доживљава анксиозност, и то ефикасно. Ово се постиже добро успостављеном терапеутским ставом, скупом вештина које помажу да се спозна своје стање, да га одвојите од стања клијента, усмерите сопствене ресурсе пажње, емоционалне ресурсе на оно што се дешава у току сесије, и разговора са клијентом."

Татјана Иванова каже да јој разговор са психологом још не чини да се осећа боље.

„Не могу да разумем како ми може помоћи причање о томе како се осећам због рата.

„У овој ситуацији, уместо сугестивних питања од психолога, више би ми помогле неке специфичне праксе или технике, јер се и даље осећам лоше и само причање о томе зашто се све ово дешава неће променити ништа."

*Име у тексту је измењено на захтев саговорнице

„Ми смо породица" - Рускиња, Украјинка и Белорускиња у Будви бесплатно шишају избеглице

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]