Олимпијске игре и атлетика: „Банде су ме скоро докрајчиле, спринт је био мој једини излаз"

Дарен Кембел је генерацијама љубитеља атлетике био лице са постера британског спринта.

Сребрна медаља са Олимпијских игара 2000. и злато које је освојио четири године касније у штафети 4 пута 100 метара, донели су му велико поштовање и славу.

Па ипак, годинама је његова мотивација остала скривена од јавности.

Ово је прича о томе како се Кембел појавио као талентовани тинејџер спринтер док је водио двоструки живот као члан банде; како је игра судбине спречила планирану пљачку паба, како је преживео борбу ножевима у самом центру града и зашто је на крају морао да побегне из Манчестера после убиства породичног пријатеља.

Кембел, који данас има 47 година, ретко је током каријере причао о искуствима одрастања у Рејскорс насељу у Сејлу, на ободу јужног дела Манчестера.

Док се припрема да предводи групу младих Британаца на Олимпијским играма у Токију као тренер спринтера, одлучио је да исприча целу причу - и лепу и лошу и ружну - не би ли инспирисао и друге.

Кембел и његова млађа сестра Софија су одрастали уз мајку, Марву, у двособном стану у Рејскорс насељу у Сејлу.

Оца је први пут упознао када је имао 13 година, на церемонији доделе спортских награда.

Био је то и тренутак када је престао да користи очево презиме Грант, у корист мајчиног - Кембел.

„Рекао сам мајци: једног дана ћу бити познат. Не желим да мој отац то искористи", каже Кембел.

„Ако покуша да истакне своје заслуге за мој успех, мораће јавности да објасни зашто имамо различита презимена".

Рођен 1973. године, Кембел је одувек говорио свима који су хтели да га слушају како ће се једног дана такмичити на Олимпијским играма.

Његова инспирација је био Карл Луис и његов наступ на Играма у Лос Анђелесу 1984. године, када је амерички спринтер освојио злато на 100 и 200 метара, скоку у даљ и у штафети 4x100м.

У то време, млади спортиста се већ такмичио за Сејл Харијерсе пуне четири године, након што га је мајка тамо одвела током првог школског спортског дана.

Кембелова мајка је одувек била извор снаге и инспирације за свог сина. Била је строг родитељ - Кембел је описује као особу које се „плашило цело насеље" - али чињеница да је често радила два или три посла у исто време, значила је и то да да је он имао доста времена за ширу групу пријатеља који су константно упадали у невоље.

„У почетку је то било братство, група", каже он.

„Нажалост, како је време протицало, они су све више постајали банда.

„Нешто као 'ми против целог света', јер је то био начин да пронађеш самог себе".

„Не бих рекао да смо били лоши клинци, јер нисмо били такви.

„Али како смо одрастали, било је све лакше да склизнемо у различите ситуације у насељу.

„Тако постајеш продукт свог окружења. Једино што видиш су банде, обрачуне ватреним оружјем, севање ножева, дрогу".

„Било је много физичких обрачуна. То је значило да смо морали да научимо како да бранимо и себе и своје другаре.

„Све се сводило на то - како да се међусобно бранимо - и тако смо и сами постали банда.

„Ствари су затим ескалирале".

И док је Кембелов живот кретао странпутицом, његов спортски део је цветао.

Успеси које је постизао са Сејл Харијерсима су пратила и школска признања на регионалном, а потом и националном нивоу.

Па ипак, Кембелов сан је, када је имао 16 година, изгледао као недостижан циљ.

Тада је много више бринуо о томе како да заради неки новац.

Зато је и пристао да учествује у пљачки једног паба.

„Група је имала састанак на којем је требало да смислимо како да на брзину зарадимо неки новац", каже он.

„Неко је дошао на идеју везану за тај паб који се није налазио у насељу.

„Идеја је била да одемо тамо након затварања локала и да узмемо цео ноћни пазар.

„За мене је тај план звучао сулудо и док смо се на бициклима возили ка пабу, стално сам гледао у небо не би ли оданде добио ,,неки знак".

„Мало потом, схватио сам да ми је гума била пробушена.

„То је значило да је план пропао, јер сам ја као најбржи био тај који је требало да однесе сав плен натраг".

„Увек сам на тај тренутак гледао као на 'врата која се затварају' и увек сам мислио како сам тада имао среће, јер се ништа није догодило.

„Мој живот би био потпуно другачији.

„Превазилажење страха од тог првог корака, вероватно би омогућило да сваки следећи покушај буде лакши".

„И онда би се то претворило у спиралу. Тако ја гледам на то".

У то време Кембел и даље није успевао да види пут којим би изашао из свега.

Чланови његове групе су почели да праве савезништва са озбиљним бандама из Мос Сајда, а то је довело и до нежељене позорности и претњи растућем насиљу.

„Изгледало је као да живимо у два различита света", каже он.

„Имао сам сопствени свет атлетике, али и овај други свет са мојим пријатељима, људима са којима сам одрастао. Они су штитили мене, ја сам штитио њих".

„Осећао сам да могу много тога да изгубим, али сам био превише наиван у односу на ризике који су се надвијали над мојом будућношћу.

„У сваком случају нисам замишљао да ће мој живот за две године бити такав да ћу представљати моју земљу".

Спорт је постајао све озбиљнији, баш као и његова банда.

У лето 1991, када је имао 17 година, освојио је злато на 100 и 200 метара на јуниорском првеству Европе у Солуну.

По повратку са такмичења, једва је избегао да буде избоден ножем за време нереда усред Манчестера, у тржном центру Арндејл.

„Група младића је приметила мене и мог пријатеља у радњама", каже он.

„Мој пријатељ је пребио једног од њихових, па су они одлучили да крену на нас.

„Један од њих је извукао нож и покушао да ме убоде. Успео сам да се измигољим из свог капута, а нож га је распарао".

„На сву срећу, успели смо да побегнемо.

„Али то што сам био део банде и што сам упадао у овакве проблеме, значило је и да сам у сваком тренутку могао да се нађем у ситуацији да изгубим живот".

И ако је борба са ножевима била шокантан подсетник да је Кембел ходао по танком леду, убиство Тија, кумчета његове мајке и његовог другара, који је убијен у неком другом обрачуну, имало је разарајући ефекат.

„Ти је био део моје банде која се налазила у Мос Сајду", каже Кембел.

„Он није живео у насељу у којем сам ја одрастао.

„Њега су занимале неке друге ствари и тако се нашао у ситуацији у којој се замерио другој групи и они су практично унајмили некога да га убије.

„Тако се то одиграло. До данас није откривено ко га је убио".

„Било је тешко. Схватио сам колико је живот драгоцен и како неко зачас може да га одузме.

„Све је то довело до ситуације у којој сам морао да донесем одлуку - да ли да останем у Манчестеру или не, јер је моја мајка чула да се и ја налазим на листи за одстрел".

„Када је затражила да одем из Манчестера, знао сам да је дошло време за одлазак".

Понуде су почеле да стижу.

После наредних успеха на Светском јуниорском првенству 1992. у Сеулу, на којем је освојио сребрну медаљу на 100 и 200 метара, као и злато у штафети 4x100, Кембел је постао још траженији.

На крају се одлучио за Малколма Арнолда, тренера Колина Џексона и отишао у Њупорт у Јужном Велсу.

Кембел је у почетку живео са Арнолдовом породицом и тако прошао кроз транзицију из јунироске у професионалну атлетику.

Али иако и данас са радошћу гледа на тај период проведен са ментором којег описује као „најбољег тренера на свету", младић из Манчестера се испрва није проналазио у атлетици.

Разочаран утицајем који допинг има у врхунском спорту, одлучио је да одустане од свега и да се опроба у фудбалу.

Покушаји у Плимут Аргајлу и Вејмауту су га усмерили ка томе да схвати да је једини спорт у којем може да успе - атлетика.

Кембел се вратио интензивним тренинзима у Јужном Велсу 1995, заједно са Лимфордом Кристијем, Колином Џексоном, Џејмијем Болчем и Полом Грејом.

На првенству Велике Британије одржаном наредне године, заузео је четврто место у трци на 100 метара и тако се изборио за место у штафети 4x100м за Олимпијске игре 1996. у Атланти.

Његов наступ није био бајковита прича са Олимпијаде јер је Кембел испустио палицу током полуфиналне трке штафета, али резултати су на крају дошли.

Сребро са првенства Велике Британије 1997. на 100 метара га је одвело ка бронзи на првенству света одржаном исте године.

Затим је уследио велики пробој 1998, када је освојио титуле британског, а затим и европског шампиона на 100 метара, баш као и злато на првенствима Европе и Комонвелта.

Кембелов живот је коначно био на правом колосеку.

Исте године је упознао и супругу Клер, са којом данас има троје деце.

И даље живи у Њупорту.

Али властите корене никада није заборавио.

Остао је у контакту са својим пријатељима из детињства и бившим члановима исте банде - Линксом и Марлоном.

Чврсто верује да су битке које је водио у младости играле интегралну улогу у успесима које је остварио на међународној сцени.

Животни сан о трчању у финалу Олимпијских игара на 100 метара је остварио у Сиднеју, 2000. године.

Трку је завршио на шестом месту.

Узео је и сребро на 200м на истом такмичењу, а четири године касније је донео и злато из Атине, после трке штафета 4x100м.

У тренутку када се 2006. године пензионисао, имао је и две бронзане и једну сребрну медаљу са Првенстава света, три злата и сребро са Шампионата Европе и два злата и једну бронзу са Комонвелтских игара.

За било ког спортисту, злато освојено на Олимпијским играма је резултат који је тешко надмашити.

За Кембела, тај тренутак је имао и додатну вредност.

„Када сам освојио олимпијско злато, нисам се нашао у гужви која је славила са остатком тима, јер сам буквално био обливен сузама", каже Кембел.

„Цео живот ми се вртео у глави - и лепе и лоше и најружније ствари".

„Све ме је сустигло, рецимо захвалност што сам имао толико среће у животу да се пробијем кроз све и остварим снове".

„Те сузе нису биле само моје. Они (моји пријатељи) су били уз мене све време. Мој успех је и њихов успех.

„Тако ја то видим и захвалан сам што су се и они пробили у животу, баш као и ја".

„Они можда нису имали онакав успех какав сам ја имао као атлетичар, али ја видим да су и они успели као људи након свих потешкоћа које су имали на почетку".

„Знам да сам имао среће да се пробијем кроз све то и да и даље будем овде".

Зато је Кембел и одлучио да напише своју аутобиографију под називом „Рекорд стазе".

„Мислим да је важно да нико не крије одакле долази и да тако покаже да је у животу све могуће".

„У животу није битно где си био на старту, већ где си када стигнеш до циља".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]