Спорт и криминал: Џон Мекавој - пљачкаш банке који је постао шампион

У пола девет ујутру, топлог септембарског дана 2005, 22-годишњи криминалац Џон Мекавој је био спреман.

Он и још један мушкарац су у Елтаму у југоисточном Лондону, планирали да нападну комби који је превозио око 100.000 фунти у готовини.

Мекавој није знао да постоји тајна полицијска операција која је пратила тог мушкарца, Kевина Брауна.

Полиција га је месецима пратила, чекајући да направи неки преступ.

Док је Браун прилазио комбију који су планирали да нападну, Мекавој је, гледајући из свог возила, приметио полицијски аутомобил.

Оно што се потом догодило, заувек ће променити његов живот.

„Полицајци су искочили са упереним оружјем, али сам ја успео да се одвезем", каже Мекавој, који је у покушају бекства ударио у бандеру.

„Они су се вратили у своја возила и кренули за мном, а ја сам само размишљао о томе како да што пре побегнем одатле".

„Био сам спреман и да умрем само да бих побегао, зато што сам знао шта ће да се деси ако ме ухвате.

„Вратићу се у самицу и тамо ћу остати још дуже него што је то било први пут".

На ногама, Мекавој је потрчао и нашао се у слепој улици. Без могућности да даље бежи, брзо је био савладан.

Све је било готово. И Браун је био ухапшен.

„Око 15 пиштоља је било уперено у мене у тој малој слепој улици, а ја сам лежао лицем окренутим према земљи - потпуно сам се предао", каже он.

Убацили су ме на задње седиште аутомобила који су користили, а ја сам се претварао да сам повређен јер сам био очајан и само сам размишљао о томе да ће ме можда одвести у болницу из које ћу покушати да им побегнем".

„И док сам се претварао да падам у несвест, исти онај полицајац који ме је ухапсио и први пут, обратио ми се по имену".

„Рекао ми је - Џоне, погледај кроз прозор". Напољу су били људи на прометној улици како носе торбе за шопинг.

„Овакав призор више нећеш моћи да видиш дуже време", рекао је.

А ја сам само мислио како бих урадио било шта на овом свету само да могу да будем на месту тих људи који су се шеткали улицом".

Следећих 15 година су одвели Мекавоја на потпуно другачији пут од оног који му је био предвиђан док је одрастао међу окорелим члановима криминалног подземља.

Док је служио доживотну робију коју је делом провео у једном од најстрожијих британских затвора, његов најбољи друг је страдао током пљачке, и то је била искра која га је натерала да покуша да се коначно рехабилитује.

До тренутка када је пуштен на слободу 2012, Мекавој је радикално променио живот и од тог тренутка је почео да охрабрује и друге да прате исти покајнички пут којим је и он сам пошао - кроз снагу спорта.

Мекавој данас има 37 година и тријатлонац је са спонзорским уговором.

Учествује у такмичењима за „ајронмена" - најјачег човека на свету.

Оборио је три светска и седам британских рекорда у веслању на затвореном, све то из просторије у којој се налази затворска вежбаоница.

Његова прича је изузетна.

И раније су постојале ситуације у којима је од Мекавоја тражено да погледа кроз прозор.

Први пут када је био дечак, док је седео у Поршеу свог очуха Билија Тобина.

Није ни знао у шта би требало да гледа.

Тобин је био озлоглашени пљачкаш који је Мекавоја укључио у криминално партнерство још кад је имао само осам година.

„Сви ови људи које видиш су овце", рекао му је Тобин који га је, како каже, научио да посао и плаћање пореза никада неће допринети томе да постане милионер до 21. године, како је то сам Тобин успео.

Мекавојев отац је умро пре него што је дечак био рођен.

Његов ујак Мики је био умешан у пљачку Бринкс Мет складишта 1983, када је оружана банда украла златне полуге и небрушене дијаманте вредне 26 милиона фунти из магацина надомак аеродрома Хитроу.

Била је то једна од најдраматичнијих пљачки у британској историји.

Мекавојева мајка, која је радила за најнижу надницу у локалној цвећари у Kристал Паласу, није била срећна због тога што је њен син изложен таквом одрастању, али није могла много тога да учини да би то спречила.

„Kада сам био клинац мајка ми није дозвољавала ни да носим играчку у облику пиштоља док смо се играли каубоја и Индијанаца", каже он.

„Била је противник банди, противила се било каквом насиљу, али док сам одрастао, могла је да види како све дубље и дубље бивам увучен у тај свет".

„Имала је обичај да каже да сам ја само 'несрећа која ће се неминовно десити' и да ћу „уколико наставим тим путем, ускоро сагорети".

Завршићеш као што сви они и завршавају - у кавезу у неком затвору, казала је.

Први одлазак у затвор није Мекавоја одвратио од живота који је до тада живео.

Штавише, док је био на издржавању казне, био је одлучан да се никада не преда „систему".

„Ничега се нисам плашио", каже он.

„Затвор је био део мог животног стила".

„Дубоко у подсвести свесни сте да ћете једног дана бити ухваћени, а када чујете да је неко ухапшен, проналазите уређаје за прислушкивање у колима, знате да вас полиција прати и покушавате да увек будете за корак испред њих".

Многи људи из његовог окружења били су у затвору.

„Све се сводило на то да не показујете своје слабости и да се борите и то сам и ја радио".

„Годину дана сам провео у самици, одбијао сам да изађем из ње, вежбао сам свакодневно у ћелији, читао књиге, одбијао сам да сарађујем са затворским званичницима и био сам тежак колико год сам могао да будем".

Kада је Мекавој по други пут био ухапшен, његова казна је била много тежа.

Прво је послат у Белмарш. Затвор високе безбедности.

Kада је први пут изашао да се прошета у затворско двориште, тамо је срео бомбаше из случаја Лондон 21/7, као и Абуа Хамзу, озлоглашеног исламског екстремисту.

Тада је схватио размере невоље у којој се нашао.

„Било је то као да је у ваш живот ударио брзи воз", каже он.

„Моћници су за мене мислили да сам велики ризик и да сам спреман за бекство, па су ме сместили у друштво са људима који представљају ризик по националну безбедност".

Сва та лица је препознао из новина.

„Абу Хамза ми је пришао, био је врло љубазан, и рекао ми - тек си ухапшен, зар не, треба ли ти нешто? - на шта сам му само рекао 'Хвала, ништа ми не треба'".

Kасније тог дана, када се враћао са туширања, Мекавој је на кревету у ћелији пронашао Kуран, паковање Витабикс цереалија и тетрапак са млеком.

Мекавој каже:

„Била је то највећа књига коју сам икада видео! Отишао сам у његову ћелију и рекао му: Хвала на свему, али ми ништа није потребно".

„А он је рекао: 'Не, не брате, ја сам само љубазан'. Све сам ставио на његов кревет и вратио се у ћелију".

А онда је дошао и тренутак који ће потпуно променити његове погледе на свет.

Три године пошто је почео са одслужењем казне, Мекавоју је саопштено да му је умро најбољи пријатељ.

Арон Kлауд је сломио врат и умро на лицу места пошто је био избачен из аутомобила за бекство после пљачке банкомата у Холандији.

То је оставило дубоки траг на Мекавоја.

„Тада сам схватио колико је живот драгоцен", каже он.

„Никада нисам изгубио никога до кога ми је стало, а сада сам одједном остао без најбољег пријатеља.

„Сви људи којима сам се дивио и на које сам се угледао су трунули у затворима, а да ништа нису урадили са животима".

Јутро пошто је сазнао за трагедију, био је потпуно изгубљен.

„Моја репутација, моје име, све је то било обесмишљено - погледао сам се у тој затворској ћелији.

„Проћердао сам сопствени живот, све је отишло дођавола".

„Донео сам одлуку: више нећу да живим овакав живот".

Затворска вежбаоница је за Мекавоја постала бекство од свега.

Био је то начин да каналише сопствену енергију у нешто што може да му донесе неку добит, шансу да нешто уради са временом које је имао унутра.

Мекавој је открио справу за веслање на сувом и сазнао да ће више времена моћи да проводи за том справом уколико се буде пријавио за неко од многих такмичења.

То му је помогло да се још више скоцентрише на тренинге.

За почетак, био је на врху затворске лествице.

Затим је, уз помоћ затворског чувара Дарена Дејвиса, почео да тренира за 24-часовни веслачки изазов и оборио два светска рекорда - на 100.000 метара и на најдужу раздаљину одвеслану у року од 24 сата.

Од затворске библиотеке је затражио да му набаве гомилу књига о тренинзима и спортској исхрани.

Желео је да научи како да постане спортиста.

Укупно, оборио је три светска и седам британских рекорда у веслању на сувом, а све их је оборио у заточеништву.

„Многе од ових особина које сам имао - жеља за победом и успехом - користио сам само у односу са криминалцима, а сад је одједном ту била и нека друга група људи", каже Мекавој.

„Задржао сам такав начин размишљања, али сам ту енергију морао да усмерим ка нечем позитивном".

Његов напредак је био примећен, па је ускоро био предложен за условну казну.

Али то није ишло тако глатко.

„Kада сам отишао на прво саслушање, судија је сео за сто преко пута мене и упитао ме - Шта ћеш да урадиш када те пустимо?"

Рекао му је да ће постати спортиста.

„Померио је наочаре на врх носа, погледао ме и са осмехом ми је рекао: ,За све године које сам провео саслушавајући оптуженике који су осуђени на доживотну робију, ти си први који је рекао нешто овако'".

„Био сам потпуно убеђен и одлучан да постанем баш то, али су одбили да ме пусте".

У сваком случају, Мекавој је премештен у отворени затвор, па је могао да учествује у квалификацијама и да се припреми на ранији отпуст".

Мекавој је пуштен из затвора 2012. године.

Једна од првих ствари које је урадио - након одласка у ресторан Нандо - била је да посети Лондонски веслачки клуб у Патнију.

Желео је да се опроба као професионални веслач.

Неколико месеци касније, када је неко уписао његово име у интернет претрагу, појавили су се наслови из његове прошлости, као и полицијске фотографије.

Тада је одлучио да открије причу и иако је све прихваћено са разумевањем, испоставило се да има превише година да би успео у веслању.

Окренуо се спортовима издржљивости и тријатлону, добио спонзорство од Најкија и започео такмичења у маратонским „ајронмен" тркама.

У тренутку када је овај интервју настао, карантин у Великој Британији је био укинут и Мекавој се одважио да оде у Алпе на неколико месеци.

Тамо је тренирао и радио на пројекту помоћи хендикепираној деци.

У Великој Британији, Мекавој жели да настави да ради на реформи затворског система и на фокусу на спорту као средству за рехабилитацију.

Он има фондацију, а активан је и у другим добротворним организацијама као што су „Бродови, а не решетке", „Боксерске рукавице, а не оружје" или „Пројекат братимљења".

Учествовао је и у кампањама које су подржавале иницијативу „Паркран у затворима".

Подржао је и извештај из 2018. који је предлагао укидање забране затвореницима да се баве боксом и борилачким вештинама.

Годину дана касније је добио улогу амбасадора при Европској комисији у пројекту који је охрабривао људе да се баве рекреацијом.

„Желим да имам позитиван утицај на свет и да се искупим за све погрешне ствари које сам чинио у прошлости", каже Мекавој.

„Ваши погледи и виђење света су у многоме ограничени оним што сте могли да искусите у детињству".

„Данас, када се осврнем на то, не могу да поверујем какве сам све ствари чинио".

Са тим мора да живим сваког дана и то је један од свесних разлога због којих се данас бави овим стварима, објаснио је.

„Зато што то нису грешке, већ одлуке. Лоше животне одлуке које доносимо на основу онога што знамо".

Мекавој истиче да је спорт променио његов живот.

„Врло сам одлучан и мотивисан у томе да и други људи добију могућност да промене животе и нађу нову сврху и правац којим ће кренути".

„Био сам најгора могућа особа, али ако сам ја могао да пођем овим путем промене, онда то може и било ко други".

„Циљ ми је да помогнем другим људима да добију исту такву шансу".

Погледајте видео о талентованој пливачици Ани Јововић

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]