Sport i kriminal: Džon Mekavoj - pljačkaš banke koji je postao šampion

U pola devet ujutru, toplog septembarskog dana 2005, 22-godišnji kriminalac Džon Mekavoj je bio spreman.

On i još jedan muškarac su u Eltamu u jugoistočnom Londonu, planirali da napadnu kombi koji je prevozio oko 100.000 funti u gotovini.

Mekavoj nije znao da postoji tajna policijska operacija koja je pratila tog muškarca, Kevina Brauna.

Policija ga je mesecima pratila, čekajući da napravi neki prestup.

Dok je Braun prilazio kombiju koji su planirali da napadnu, Mekavoj je, gledajući iz svog vozila, primetio policijski automobil.

Ono što se potom dogodilo, zauvek će promeniti njegov život.

„Policajci su iskočili sa uperenim oružjem, ali sam ja uspeo da se odvezem", kaže Mekavoj, koji je u pokušaju bekstva udario u banderu.

„Oni su se vratili u svoja vozila i krenuli za mnom, a ja sam samo razmišljao o tome kako da što pre pobegnem odatle".

„Bio sam spreman i da umrem samo da bih pobegao, zato što sam znao šta će da se desi ako me uhvate.

„Vratiću se u samicu i tamo ću ostati još duže nego što je to bilo prvi put".

Na nogama, Mekavoj je potrčao i našao se u slepoj ulici. Bez mogućnosti da dalje beži, brzo je bio savladan.

Sve je bilo gotovo. I Braun je bio uhapšen.

„Oko 15 pištolja je bilo upereno u mene u toj maloj slepoj ulici, a ja sam ležao licem okrenutim prema zemlji - potpuno sam se predao", kaže on.

Ubacili su me na zadnje sedište automobila koji su koristili, a ja sam se pretvarao da sam povređen jer sam bio očajan i samo sam razmišljao o tome da će me možda odvesti u bolnicu iz koje ću pokušati da im pobegnem".

„I dok sam se pretvarao da padam u nesvest, isti onaj policajac koji me je uhapsio i prvi put, obratio mi se po imenu".

„Rekao mi je - Džone, pogledaj kroz prozor". Napolju su bili ljudi na prometnoj ulici kako nose torbe za šoping.

„Ovakav prizor više nećeš moći da vidiš duže vreme", rekao je.

A ja sam samo mislio kako bih uradio bilo šta na ovom svetu samo da mogu da budem na mestu tih ljudi koji su se šetkali ulicom".

Sledećih 15 godina su odveli Mekavoja na potpuno drugačiji put od onog koji mu je bio predviđan dok je odrastao među okorelim članovima kriminalnog podzemlja.

Dok je služio doživotnu robiju koju je delom proveo u jednom od najstrožijih britanskih zatvora, njegov najbolji drug je stradao tokom pljačke, i to je bila iskra koja ga je naterala da pokuša da se konačno rehabilituje.

Do trenutka kada je pušten na slobodu 2012, Mekavoj je radikalno promenio život i od tog trenutka je počeo da ohrabruje i druge da prate isti pokajnički put kojim je i on sam pošao - kroz snagu sporta.

Mekavoj danas ima 37 godina i trijatlonac je sa sponzorskim ugovorom.

Učestvuje u takmičenjima za „ajronmena" - najjačeg čoveka na svetu.

Oborio je tri svetska i sedam britanskih rekorda u veslanju na zatvorenom, sve to iz prostorije u kojoj se nalazi zatvorska vežbaonica.

Njegova priča je izuzetna.

I ranije su postojale situacije u kojima je od Mekavoja traženo da pogleda kroz prozor.

Prvi put kada je bio dečak, dok je sedeo u Poršeu svog očuha Bilija Tobina.

Nije ni znao u šta bi trebalo da gleda.

Tobin je bio ozloglašeni pljačkaš koji je Mekavoja uključio u kriminalno partnerstvo još kad je imao samo osam godina.

„Svi ovi ljudi koje vidiš su ovce", rekao mu je Tobin koji ga je, kako kaže, naučio da posao i plaćanje poreza nikada neće doprineti tome da postane milioner do 21. godine, kako je to sam Tobin uspeo.

Mekavojev otac je umro pre nego što je dečak bio rođen.

Njegov ujak Miki je bio umešan u pljačku Brinks Met skladišta 1983, kada je oružana banda ukrala zlatne poluge i nebrušene dijamante vredne 26 miliona funti iz magacina nadomak aerodroma Hitrou.

Bila je to jedna od najdramatičnijih pljački u britanskoj istoriji.

Mekavojeva majka, koja je radila za najnižu nadnicu u lokalnoj cvećari u Kristal Palasu, nije bila srećna zbog toga što je njen sin izložen takvom odrastanju, ali nije mogla mnogo toga da učini da bi to sprečila.

„Kada sam bio klinac majka mi nije dozvoljavala ni da nosim igračku u obliku pištolja dok smo se igrali kauboja i Indijanaca", kaže on.

„Bila je protivnik bandi, protivila se bilo kakvom nasilju, ali dok sam odrastao, mogla je da vidi kako sve dublje i dublje bivam uvučen u taj svet".

„Imala je običaj da kaže da sam ja samo 'nesreća koja će se neminovno desiti' i da ću „ukoliko nastavim tim putem, uskoro sagoreti".

Završićeš kao što svi oni i završavaju - u kavezu u nekom zatvoru, kazala je.

Prvi odlazak u zatvor nije Mekavoja odvratio od života koji je do tada živeo.

Štaviše, dok je bio na izdržavanju kazne, bio je odlučan da se nikada ne preda „sistemu".

„Ničega se nisam plašio", kaže on.

„Zatvor je bio deo mog životnog stila".

„Duboko u podsvesti svesni ste da ćete jednog dana biti uhvaćeni, a kada čujete da je neko uhapšen, pronalazite uređaje za prisluškivanje u kolima, znate da vas policija prati i pokušavate da uvek budete za korak ispred njih".

Mnogi ljudi iz njegovog okruženja bili su u zatvoru.

„Sve se svodilo na to da ne pokazujete svoje slabosti i da se borite i to sam i ja radio".

„Godinu dana sam proveo u samici, odbijao sam da izađem iz nje, vežbao sam svakodnevno u ćeliji, čitao knjige, odbijao sam da sarađujem sa zatvorskim zvaničnicima i bio sam težak koliko god sam mogao da budem".

Kada je Mekavoj po drugi put bio uhapšen, njegova kazna je bila mnogo teža.

Prvo je poslat u Belmarš. Zatvor visoke bezbednosti.

Kada je prvi put izašao da se prošeta u zatvorsko dvorište, tamo je sreo bombaše iz slučaja London 21/7, kao i Abua Hamzu, ozloglašenog islamskog ekstremistu.

Tada je shvatio razmere nevolje u kojoj se našao.

„Bilo je to kao da je u vaš život udario brzi voz", kaže on.

„Moćnici su za mene mislili da sam veliki rizik i da sam spreman za bekstvo, pa su me smestili u društvo sa ljudima koji predstavljaju rizik po nacionalnu bezbednost".

Sva ta lica je prepoznao iz novina.

„Abu Hamza mi je prišao, bio je vrlo ljubazan, i rekao mi - tek si uhapšen, zar ne, treba li ti nešto? - na šta sam mu samo rekao 'Hvala, ništa mi ne treba'".

Kasnije tog dana, kada se vraćao sa tuširanja, Mekavoj je na krevetu u ćeliji pronašao Kuran, pakovanje Vitabiks cerealija i tetrapak sa mlekom.

Mekavoj kaže:

„Bila je to najveća knjiga koju sam ikada video! Otišao sam u njegovu ćeliju i rekao mu: Hvala na svemu, ali mi ništa nije potrebno".

„A on je rekao: 'Ne, ne brate, ja sam samo ljubazan'. Sve sam stavio na njegov krevet i vratio se u ćeliju".

A onda je došao i trenutak koji će potpuno promeniti njegove poglede na svet.

Tri godine pošto je počeo sa odsluženjem kazne, Mekavoju je saopšteno da mu je umro najbolji prijatelj.

Aron Klaud je slomio vrat i umro na licu mesta pošto je bio izbačen iz automobila za bekstvo posle pljačke bankomata u Holandiji.

To je ostavilo duboki trag na Mekavoja.

„Tada sam shvatio koliko je život dragocen", kaže on.

„Nikada nisam izgubio nikoga do koga mi je stalo, a sada sam odjednom ostao bez najboljeg prijatelja.

„Svi ljudi kojima sam se divio i na koje sam se ugledao su trunuli u zatvorima, a da ništa nisu uradili sa životima".

Jutro pošto je saznao za tragediju, bio je potpuno izgubljen.

„Moja reputacija, moje ime, sve je to bilo obesmišljeno - pogledao sam se u toj zatvorskoj ćeliji.

„Proćerdao sam sopstveni život, sve je otišlo dođavola".

„Doneo sam odluku: više neću da živim ovakav život".

Zatvorska vežbaonica je za Mekavoja postala bekstvo od svega.

Bio je to način da kanališe sopstvenu energiju u nešto što može da mu donese neku dobit, šansu da nešto uradi sa vremenom koje je imao unutra.

Mekavoj je otkrio spravu za veslanje na suvom i saznao da će više vremena moći da provodi za tom spravom ukoliko se bude prijavio za neko od mnogih takmičenja.

To mu je pomoglo da se još više skocentriše na treninge.

Za početak, bio je na vrhu zatvorske lestvice.

Zatim je, uz pomoć zatvorskog čuvara Darena Dejvisa, počeo da trenira za 24-časovni veslački izazov i oborio dva svetska rekorda - na 100.000 metara i na najdužu razdaljinu odveslanu u roku od 24 sata.

Od zatvorske biblioteke je zatražio da mu nabave gomilu knjiga o treninzima i sportskoj ishrani.

Želeo je da nauči kako da postane sportista.

Ukupno, oborio je tri svetska i sedam britanskih rekorda u veslanju na suvom, a sve ih je oborio u zatočeništvu.

„Mnoge od ovih osobina koje sam imao - želja za pobedom i uspehom - koristio sam samo u odnosu sa kriminalcima, a sad je odjednom tu bila i neka druga grupa ljudi", kaže Mekavoj.

„Zadržao sam takav način razmišljanja, ali sam tu energiju morao da usmerim ka nečem pozitivnom".

Njegov napredak je bio primećen, pa je uskoro bio predložen za uslovnu kaznu.

Ali to nije išlo tako glatko.

„Kada sam otišao na prvo saslušanje, sudija je seo za sto preko puta mene i upitao me - Šta ćeš da uradiš kada te pustimo?"

Rekao mu je da će postati sportista.

„Pomerio je naočare na vrh nosa, pogledao me i sa osmehom mi je rekao: ,Za sve godine koje sam proveo saslušavajući optuženike koji su osuđeni na doživotnu robiju, ti si prvi koji je rekao nešto ovako'".

„Bio sam potpuno ubeđen i odlučan da postanem baš to, ali su odbili da me puste".

U svakom slučaju, Mekavoj je premešten u otvoreni zatvor, pa je mogao da učestvuje u kvalifikacijama i da se pripremi na raniji otpust".

Mekavoj je pušten iz zatvora 2012. godine.

Jedna od prvih stvari koje je uradio - nakon odlaska u restoran Nando - bila je da poseti Londonski veslački klub u Patniju.

Želeo je da se oproba kao profesionalni veslač.

Nekoliko meseci kasnije, kada je neko upisao njegovo ime u internet pretragu, pojavili su se naslovi iz njegove prošlosti, kao i policijske fotografije.

Tada je odlučio da otkrije priču i iako je sve prihvaćeno sa razumevanjem, ispostavilo se da ima previše godina da bi uspeo u veslanju.

Okrenuo se sportovima izdržljivosti i trijatlonu, dobio sponzorstvo od Najkija i započeo takmičenja u maratonskim „ajronmen" trkama.

U trenutku kada je ovaj intervju nastao, karantin u Velikoj Britaniji je bio ukinut i Mekavoj se odvažio da ode u Alpe na nekoliko meseci.

Tamo je trenirao i radio na projektu pomoći hendikepiranoj deci.

U Velikoj Britaniji, Mekavoj želi da nastavi da radi na reformi zatvorskog sistema i na fokusu na sportu kao sredstvu za rehabilitaciju.

On ima fondaciju, a aktivan je i u drugim dobrotvornim organizacijama kao što su „Brodovi, a ne rešetke", „Bokserske rukavice, a ne oružje" ili „Projekat bratimljenja".

Učestvovao je i u kampanjama koje su podržavale inicijativu „Parkran u zatvorima".

Podržao je i izveštaj iz 2018. koji je predlagao ukidanje zabrane zatvorenicima da se bave boksom i borilačkim veštinama.

Godinu dana kasnije je dobio ulogu ambasadora pri Evropskoj komisiji u projektu koji je ohrabrivao ljude da se bave rekreacijom.

„Želim da imam pozitivan uticaj na svet i da se iskupim za sve pogrešne stvari koje sam činio u prošlosti", kaže Mekavoj.

„Vaši pogledi i viđenje sveta su u mnogome ograničeni onim što ste mogli da iskusite u detinjstvu".

„Danas, kada se osvrnem na to, ne mogu da poverujem kakve sam sve stvari činio".

Sa tim mora da živim svakog dana i to je jedan od svesnih razloga zbog kojih se danas bavi ovim stvarima, objasnio je.

„Zato što to nisu greške, već odluke. Loše životne odluke koje donosimo na osnovu onoga što znamo".

Mekavoj ističe da je sport promenio njegov život.

„Vrlo sam odlučan i motivisan u tome da i drugi ljudi dobiju mogućnost da promene živote i nađu novu svrhu i pravac kojim će krenuti".

„Bio sam najgora moguća osoba, ali ako sam ja mogao da pođem ovim putem promene, onda to može i bilo ko drugi".

„Cilj mi je da pomognem drugim ljudima da dobiju istu takvu šansu".

Pogledajte video o talentovanoj plivačici Ani Jovović

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]