Спорт и атлетика: Ник Батер је трчао маратон у свакој земљи на свету - на њега су пуцали, опљачкали га и имао је срчани удар

„Изненада ме је обузео ужасан бол у рамену и грудима. Сви знамо за те наговештаје, али када их сами осетите, нема дилеме о чему се ради".

Ник Батер је доживео мањи срчани напад на две миље од линије циља за време маратона одржаног на полинезијском острву Самои.

Био је то његов 182. маратон на путовању током којег је, у периоду од 674 дана, трчао по једну маратонску трку у свакој земљи на свету.

Он је први на свету који ј то успео.

До тог тренутка, током овог изазова, на њега је било пуцано, био је опљачкан уз претњу пиштољем, нападали су га пси.

Тако да су то биле само неке од препрека које је морао да савлада.

А начин на који му је то успело је био баш типичан за њега.

Батер је обично уз себе имао таксисту, моторциклисту или бициклисту који би му помагали око навигације, носили му воду и бринули се о његовој безбедности.

Овом приликом је добровољац био човек из његовог хотела, Сани.

Нажалост, испоставило се да Сани није возио бицикл пуних 20 година.

На само осам миља од циљне линије, Сани је осетио бол и морао је да сиђе са бицикла.

Уместо да застане или потражи помоћ, Батер је одлучио да настави да трчи маратон у исто време и гурајући бицикл и залихе воде.

„Трчао сам узбрдо и било је око 45 степени када сам осетио тај бол", каже Батер.

Без икога у близини и без сигнала за мобилни телефон, он је стао уз пут да се мало одмори и сачека да бол прође.

Једног тренутка је стигао и Сани и поново преузео бицикл тако да је Батер, одлучан да заврши трку, могао да одшепа ту последњу деоницу.

После свега је о томе разговарао са докторима и породичним пријатељима који су били лекари.

Сви су они потврдили симптоме срчаног удара.

То га није спречило да одлети на Нови Зеланд на још један маратон, само два дана касније.

Овде не би било лоше да се напомене да је Батер имао и породичну историју проблема са срцем.

„Медицински савет је био да успорим после свега, али ја то нисам учинио", каже Батер.

Kомплетирао је 211 узастопних маратона широм света - 193 у земљама чланицама Уједињених нација и још 18 „за сваки случај".

На ову идеју је 26-годишњи Батер дошао 2016. године.

Циљ је био да се прикупи новац за организацију Рак простате ВБ.

Инспирацију је добио у априлу те године, када је био у Сахари на Пешчаном маратону, који многи описују као један од најтежих спортских изазова који постоје.

Ова трка је дуга читавих 252 километра и трчи се више од шест дана при температурама вишим од 50 степени.

Тамо је срео некога ко му је променио живот.

Kевин Вебер, тада 51-годишњак, је био један од његових цимера у шаторима у којима су спавали током трке.

Он је Батеру открио да од 2014. године има рак простате који је био у терминалној фази и да му је можда остало још само две године живота.

„Све то није било лако прихватити због несклада у његовом понашању - био је невероватно срећан и насмејан у вези са целом ствари", каже Батер.

„То ме је збуњивало извесно време, а онда сам и схватио зашто је то тако.

„Он је суштински разумевао вредност живота".

По завршетку трке, Батер је ступио у контакт са Вебером и рекао му да жели да уради нешто по питању прикупљања новца за истраживање рака простате и самог лечења.

Поставио је себи циљ од 250.000 фунти.

Једино што није знао како да уради све то.

„Желео сам велики пројекат", каже Батер.

„Морало је ту да буде трчања и путовања и тада сам се сетио нечега што ми је Kев рекао, да не чекам дијагнозу".

Једноставна интернет претрага на питање ,да ли је икад ико отрчао маратоне у свим земљама света' - донела му је негативан одговор.

„Нисам могао да поверујем", каже он.

„Послали смо људе чак и на Месец! Али сада знам зашто то никад нико није урадио - јер је то веома, веома тешко".

Пошто је о свему обавестио своју породицу и пријатеље, Батер је почео да планира подухват.

„Регистровао сам се у Гинисовој књизи рекорда, попричао са неким пријатељима авантуристима и тркачима.

„Тек онда сам почео да схватам да ми је био потребан контакт са представницима медија, амбасадама, разним тркачким клубовима широм света.

„Хотели, људи који би се бринули о мојој безбедности, људи који би ми средили визе, утврђивање рута, разумевање временских услова и све остало што ми је било потребно да успем у свом подухвату".

У тренутку када је све открио Веберу, Батер је већ био организовао доста тога.

Kаже да је Вебер реаговао као и његова породица - храбрио га је, али није био убеђен да је све ово било могуће извести.

Батер је, међутим, био озбиљан.

Планирање је однело две године.

Па чак и тако, испоставило се да је потценио оно што је следило.

Седмог јануара 2018, Батер је коначно стао на линију старта у Торонту у Kанади.

Први дан није почео најбоље.

На пола пута до Гетвика, стигла је вест да су се два авиона сударила на писти аеродрома у Торонту у који се запутио.

Kада су коначно стигли, температура је износила -25 степени, чак 20 степени ниже од онога што је било очекивано.

Да ствар буде гора, Батер је осећао да физички није спреман.

Уз сав посао који је морао да заврши на плану организације, он је запоставио припреме сопственог тела.

„Трчао сам у Kанади и схватио да у ствари пуних шест месеци нисам тренирао", каже он.

Пре овог пута он је истрчао 450 маратона и близу 100 ултра маратона.

Али размере онога што га је чекало, још нису стигле до њега.

„Физички, болести су биле мој највећи изазов", каже Батер.

„Претрпео сам 22 различита вида тровања храном, што је значило неколико недеља и месеци ужасних болести.

„Због дехидрираности сам мокрио крв неколико пута.

„Током првих неколико недеља у Африци, изгубио сам 12 килограма".

Проблем је представљао и одмор, нарочито у областима са непоузданим редовима летења и дугачким прекидима путовања.

Али није то било ништа у поређењу са тренуцима у којима се сусрео са правим опасностима.

„Уз претњу ножем и пиштољем, опљачкала ме је група нападача у Лагосу у Нигерији", каже Батер.

После тог инцидента, имао је сломљена ребра од задобијених удараца..

„У Централној Африци ме је ударио ауто док сам трчао и тада сам поломио неке кости у лакту.

„У Тунису су ме напали пси, па сам морао да добијем ињекције, што је значило да морам да се вратим у Велику Британију, јер на месту на којем сам био угрижен није било вакцине против беснила".

На њега и његов тим је пуцано и у Гвинеји Бисао.

„Требало је да се ноћу превеземо неким климавим старим бродом.

„Побуњеници су напали гранични прелаз код којег смо усидрили брод", каже Батер.

„Спавао сам на задњем седишту таксија када смо у близини чули пуцње и чангрљање металних канистера и контејнера.

„Схватили смо да су пуцњи били испаљени у нашем правцу".

Пошто је преживео све ово, са само 12 дана преосталих да оконча путовање, када је већ био надомак линије циља, Батер је замало био заустављен на граници између Омана и Јемена.

„Нашли смо се у ужасној ситуацији јер се испоставило да је возач којег смо унајмили кријумчарио забрањену робу и дрогу, тако што ме је користио као параван", каже Батер.

„Био сам заробљен у аутомобилу све док ме, збуњеног, погранична полиција није убацила у комби".

„Било је ту много људи са аутоматским пушкама АK47, било је и доста викања.

„На крају је возач предао сву робу, а нас су пустили да пређемо границу".

Наравно, није све било само искушење.

Било је ту и неких дивних тренутака.

„На обали Јужне Африке сам видео предивне китове како израњају из воде.

„Имао сам и близак сусрет са гепардом у Намибији. Трчао сам око активног вулкана у Гватемали у граду Антигви.

„Седео сам на ивици вулкана у Никарагви и млатарао ногама, док је неколико метара испод мене протицала лава".

„У Либерији сам трчао кроз предивну шуму која је била преплављена жабама.

„Километрима сам трчао и чуо само крекетање жаба".

То су ствари које се не могу ни замислити док планирате путовање, наводи.

Такође је било и сусрета са различитим људима - од породица које су га охрабривале да настави до председника и министара.

„У једном хотелу у Kонгу сам седео поред типа за којег нисам ни знао да је председник Замбије", каже Батер, додајући:

„Испоставило се и да је председник Словеније тркач, па се и он састао са мном током једног ручка".

А било је и безброј других људи широм света који су показали изузетну љубазност према њему - гостили су га, хранили и возали унаоколо.

Наравно, сврха целог подухвата је била прикупљање новца.

Да ли је стигао до жељене суме од 250.000 фунти?

У време када је рађен овај интервју, Батер је рекао да је Џастгивинг (JustGiving) страна сајта који је покренуо показивала да је дошао до суме од 120.000 фунти.

Али ту нису биле урачунате донације из иностранства за које Батер верује да су укупну суму довеле до износа од 200.000.

Та сума и даље расте.

Он каже и да је сврха путовања, поред прикупљања новца, била и подизање свести о болести.

„Имао сам више од 140 гостовања уживо на телевизијама у различитим земљама", каже Батер.

Било је ту и личних сведочења.

„Било је ту људи који нису имали никакву идеју о раку простате, али су после разговора са нама, отишли на тестирање и открили да и сами болују од тога.

„Пошто су се на време јавили докторима, сада су у реду".

Од када је завршио путовање, Батер је држао предавања (колико је то карантин због пандемије корона вируса дозвољавао), користећи личне приче не би ли помогао у едукацији.

Објавио је и књигу - Трк око света.

У последњем поглављу које се бави завршном етапом његовог путовања дугог 196 маратона, а која је започела на пољу Маратон у Грчкој, Батер описује тренутак када му се Вебер придружио.

Пет година после дијагнозе рака простате у терминалној фази, када су му даване још само две године живота, он и Батер су прешли линију циља у Атини држећи се за руке.

Њих двојица и даље редовно комуницирају, а Батер каже да његов пријатељ и даље трчи и да се и даље смеје.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]