Виктор Хара, Чиле и музика: Како је народни певач постао икона отпора

Виктор Хара је своју последњу песму назвао по месту где је провео последње дане живота: Estadio Chile (Стадион „Чиле" у Сантијагу).

Написао ју је 16. септембра 1973, пет дана након што је војним пучем, предвођеним генералом Августом Пиночеом, свргнута социјалистичка власт чилеанског председника Салвадора Аљендеа. Хара је био ухапшен дан након пуча и утамничен на стадиону који је постао импровизовани притвор за око 5.000 присталица Аљендеове коалиције Народног јединства.

О последњим данима Хариног живота распредају се различите приче, али документарац Масакр на стадиону склапа њихове делиће у убедљиву приповест.

Као познатог музичара и истакнутог Аљендеовог присталицу, Хару су брзо препознали кад је стигао на стадион.

Војни официр је бацио цигарету на земљу, натерао Хару да пузи ка њој, а онда му је изгазио зглобове.

Хара је најпре био раздвојен од других притвореника, затим је претучен и мучен у просторијама стадиона испод трибина. У једном тренутку, сигурно је певао Venceremos (Победићемо), Аљендеову изборну химну из 1970, расечених усана.

Ујутру 16. септембра, према сећању затвореника с којим је био у соби, Хара је затражио оловку и свеску и написао стихове песме „Стадион Чиле'" (Estadio Chile), која је касније кришом изнета са стадиона: „Толико ми је тешко да певам када морам да певам о страви/ Страви коју проживљавам, страви која ме усмрћује."

Два сата касније, убијен је, а његово тело је било изрешетано митраљеским мецима и бачено на улицу. Имао је 40 година.

Виктор Лидио Хара Мартинез није певао на енглеском, нити су његове песме значајније утицале на западну музику, али због начина на који је умро, симболичног ућуткивања његове музике, постао је симбол отпора смештајући се: „негде између Боба Дилана и Мартина Лутера Кинга", како каже један од саговорника у Нетфликсовом документарцу.

Управо је Дилан организовао концерт у његову част у Њујорку, неколико месеци након пуча. Отада, Хари је одата почаст у неколицини песама на различитим језицима, међу којима су најпознатије Washington Bullets („Молим те, сети се Виктора Харе на стадиону у Санитјагу") састава The Clash и One Tree Hill („Његова крв још увек навире из тла") бенда U2.

Недавно је Џејмс Дин Бредфилд из групе Manic Street Preachers снимио читав албум о Харином животу и свршетку, под називом Even in Exile, уз троделни серијал подкаста инспирисан Харом, у ком су међу гостима били и Чарли Барчил из Simple Minds, посланик лабуриста Кевин Бренан и Ема Томпсон, која је годинама покушавала да сними документарац посвећен Харином животу.

„Умро је пркосно, али такође и достојанствено," каже Бредфилд за ББЦ Културу. „Сваки пут вам застане дах." Међутим, Бредфилд је желео да његове песме, за које је текстове написао драмски писац Патрик Џонс, такође осветле и Харин живот.

Бредфилд је открио Хару као тинејџер преко The Clash, а о пучу је сазнао више из филма Missing (1982), тако да, када је чуо прву његову песму, Manifiesto, одушевила га је њена нежност. „Истина вам се не сабија у грло, већ долепрша попут сна," каже он. „Нисам уопште очекивао тако нешто. Он је један од ретких истински марксистичких музичара, али мени не звучи као марксиста."

Године 2016, Патрик Џонс, брат Никија Вајера, Бредфилдовог колеге из бенда, набасао је у једној кардифској добротворној продавници на два винила са компилацијама Хариних песама, након чега је постао опседнут, написавши више десетина песама о Харином животу.

Документарни филмови и мемоари из 1983, које је написала Харина удовица Џоен, приказују харизматичног револуционара који је такође био брижан породични човек.

„Осећао сам као да сам га познавао," каже Џонс. „Осетио сам да би једноставно свратио и отпевао песму, а онда би отишао у кухињу да скува нешто."

У међувремену, прича о пучу, према Џонсу, у дослуху је са скоријим политичким трендовима.

„Размишљао сам, не могу да верујем да је прошло готово 50 година након тог догађаја а поново имамо успон деснице у Америци, Мађарској, Бразилу…"

Након што је своју новооткривену страст открио Бредфилду, поезија је прерасла у песме и, најзад, у читав концептуални албум који обухвата Харин живот од детињства на селу (The Boy from the Plantation) до последњих часова (The Last Song). „Почео сам да сажимам те универзалније, високопарније песме у нешто што је личније," каже Џонс.

Бредфилд се пита да ли Харин контрадикторни спој радикализма и осећајности можда делимично произлази из пресудног утицаја које су на његов живот имале три жене.

Насупрот његовом оцу, необразованом фармеру, његова мајка је била искусна музичарка на локалним венчањима, крштењима и сахранама.

Хара је неко време размишљао о свештеничком позиву, али је студирао позориште и захваљујући томе је боравио у Русији, Куби, Британији и Америци и упознао Џоен, енглеску инструкторку плеса која је живела у Чилеу.

Истовремено, страст према писању песама развио је захваљујући фолклористи Виолети Пари, мајци покрета Нова чилеанска песма (Nueva Canción Chilena ).

Групе попут Инти-Илимани и Килапајун (Quilapayún) комбиновале су традиционалну чилеанску фолк музику и политичке поруке у вези са актуелним темама. Музика је истиснула позориште и постала Харин животни позив. На првом фестивалу Нова чилеанска песма одржаном 1969. на истом стадијуму на ком ће касније скончати, освојио је прву награду.

„Гола истина"

„Дозлогрдила нам је музика која нам се не обраћа, која нас само на тренутак забави а онда нас остави празне," рекао је једном приликом Хара. „Почели смо да стварамо нову врсту песме. То је музика рођена из крајње нужности." Био је обдарен добрим изгледом некакве рок звезде и харизмом, али је презирао протестне певаче са Запада, подложне новцу и слави у тривијализованој, комерцијализованој култури. Посвећени комуниста, више је волео назив „револуционарна песма".

„Нису ценили ту рокенрол културу," прича Бредфилд о покрету Нуева кансион, „За њих су ти протестни певачи били лажни пророци, тако да уколико се бавите музиком налик оној коју ја снимам, помислите ‚Боже, то је нешто што се њима вероватно не би свидело! Али то не би требало да вас обесхрабри, зар не?'"

Поједине Харине песме су наглашено тематске. У песми Питања о Пуерто Монту (Pregunats por Puerto Mont) он храбро упире прстом у министра унутрашњих послова због акције изведене 1969. у којој је чилеанска полиција убила десеторо мештана током насилног избацивања сквотера.

Друге песме, на пример Luchín, Бредфилдов фаворит, нежније су, саосећајне приче о животу радничке класе. Један од последњих Хариних снимака је Manifiesto, химна налик балади која прелази у предсказање: „Песма има значење/ када проструји кроз вене/ Човека који ће умрети певајући."

„Иако постоји језичка баријера, хипнотише ме док га слушам," каже Бредфилд. „У његовим песмама постоји гола истина коју не можете заобићи."

Ипак, каже он, супротност између форме и садржаја Хариних песама може изазвати збуњеност. Он цитира Право на живот у миру (El Derecho de Vivir en Paz), коју је Хара посветио северновијетнамском вођи Хо Ши Мину.

„Баца вас у транс а онда помислите, ‚Хо Ши Мин?!'" осмехује се. „Осећам као да ме је емоционално насамарио, наметнувши ми тему користећи музику."

Амерички протестни певачи су доживљавали непријатности и били цензурисани због својих песама, Хара је због својих убијен.

Био је фигура која изазива подељене реакције у подељеном друштву. На једном концерту одржаном на универзитету група антикомуниста гађала га је камењем, међутим волели су га Аљенде и његове присталице, за предизборну кампању Народног јединства написао је Venceremos.

Након победе на председничким изборима у септембру 1970, Аљенде је одржао победнички говор, а иза њега је био пано на ком је писало: ‚Нема револуције без песама'. То не важи увек, али је важило за Чиле. „Били су на радију и на телевизији", рекла је Џоен Хара магазину НМЕ 1975. „Темпо песме је био силовито оружје… у борби за свест људи."

Харини храброст и убеђење деловали су запањујуће чак и пре његове смрти.

Након што је Фил Окс, амерички трубадур, упознао Хару у Чилеу 1971, рекао је свом брату: „Управо сам упознао оног правог. Пит Сигер и ја нисмо ништа у поређењу са њим. Мислим, он је заиста оно о чему говори."

Амерички протестни певачи су доживљавали непријатности и били цензурисани због својих песама, Хара је због својих убијен.

„То је огроман терет, зар не?" каже Џонс. „Чини нам се да у Британији имамо протест и насиље, али онда помислите да вас буквално могу привести на улици, утамничити и убити..."

„Упозорење историје"

Док је писао песме за Even in Exile, Бредфилд је све време имао на уму текст Никија Вајера за хит If You Tolerate This, Your Children Will Be Next састава Manic Street Preachers из 1998. године.

„Песма почиње самооптужбом: можеш бити политички активан, можеш писати о политици, али никада нећеш бити у стању да жртвујеш оно што су ови људи жртвовали и зато погледај свој одраз у огледалу и упамти то. Колико је уверења до којих ти је стварно стало? Хара је заиста дао живот за оно у шта је веровао."

О овом осећају инфериорности причао је у једном подкасту са активисткињом и ветеранком трубадурске музике Холи Нир.

„Рекла је: ‚Наравно, имао је и он его, у то не сумњајте'. Због тога сте увек у њему могли препознати обичног човека. Наравно, нико није светац."

У Чилеу, Виктор Хара остаје икона, а његова смрт је неизбрисива епизода у националној трауми.

Године 2003, 13 година након Пиночеовог силаска с власти, Стадион „Чиле" је преименован у Стадион „Виктора Хара".

Године 2009, након поновљене истраге његовог убиства, Викторово тело је други пут покопано на јавној сахрани уз присуство више хиљада људи.

Године 2016, суд у Флориди прогласио је бившег чилеанског војног официра Педра Бариентоса одговорним за Викторову смрт. Године 2018, још осморица официра у пензији је проглашено кривим и осуђено на затворске казне због умешаности у убиство.

Након 45 година, правда је најзад стигла. „Ја сам једна од срећница", рекла је Џоен Хара након пресуде. „Већина у Чилеу, већина породица, још увек не знају судбину својих најдражих. То је најгора судбина."

Поред тога што је Хара настрадао на несвакидашње суров и бруталан начин, Џонс сматра да је погрешно на то гледати као на јединствен случај. „За мене Викторова смрт представља упозорење историје. Погледајте шта се догађа у Портланду: одводе демонстранте са улица. Те снаге нису нестале. Моћ увек стрепи од оних који се побуне и кажу ‚не, постоји и другачији пут'."

Као што је Бредфилд отркио Харину музику слушајући The Clash, он се нада да ће се нови слушаоци упознати са овом необичном личношћу преко албума и подкаста. „Открио сам га преко музике, а онда је у мојој глави непрестано одзвањао ехо," каже он. „Хтео сам да покажем да је тај ехо непролазан."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]