Правило од 3,5 одсто: Како мањина на протестима може да промени свет

Милиони Филипинаца су 1986. године изашли на улице Маниле у мирним протестима и молитви током револуције Народне власти. Маркосов режим је пао четвртог дана.

Народ Грузије је 2003. године свргао Едуарда Шеварнадзеа у Револуцији ружа, када су демонстранти упали у зграду скупштине носећи у рукама цвеће.

А 2019. године су председник Судана и Алжира саопштили да се повлаче после више деценија проведених на власти, захваљујући мирним покретима отпора.

У сваком од ових случајева, грађански отпор обичних припадника јавности надјачао је политичку елиту и довео до радикалне промене.

Постоје, наравно, многи етички разлози да се користе ненасилна средства.

Али упечатљиво истраживање Ерике Ченовет, политичке научнице са Харвардског универзитета, потврђује да грађанска непослушност не само да је морални избор; то је и најмоћнији начин да се утиче на светску политику - и то са убедљивом разликом.

Проучавајући стотине кампања из прошлог века, Ченовет је открила да ненасилни покрети имају двапут веће шансе да постигну своје циљеве од насилних.

И иако ће тачна динамика зависити од много фактора, она је показала да је потребно да око 3,5 одсто популације активно учествује у протестима да би се осигурала озбиљна политичка промена.

Утицај Ерике Ченовет може се видети у скорашњим протестима „Побуне против изумирања", чији оснивачи кажу да су били директно инспирисани њеним налазима. Како је она, дакле, дошла до ових закључака?

Не треба посебно напомињати, али рад Ерике Ченовет заснива се на филозофијама многих утицајних историјских личности.

Афроамерички аболициониста Соџернер Трут, лидерка суфражеткиња Сузан Б. Ентони, индијски борац за независност Махатма Ганди и лидер америчке борбе за грађанска права Мартин Лутер Кинг сви су убедљиво заговарали снагу мирних протеста.

А опет Ченовет признаје да кад је започињала своје истраживање средином 2000-тих, испрва је била прилично цинична према идеји да ненасилне акције у већини ситуација могу да буду ефикасније од оружаних сукоба.

Као докторанткиња на Универзитету у Колораду, провела је године проучавајући факторе који доприносе успону тероризма кад је позвана да присуствује академској радионици у организацији Међународног центра за ненасилни сукоб (ИЦНЦ), непрофитне организације из Вашингтона.

На радионици су представљени многи упечатљиви примери како су мирни протести довели до трајне политичке промене - укључујући, на пример, протесте Народне власти на Филипинима.

Али Ченовет се изненадила кад је открила да нико није исцрпно упоредио стопе успеха ненасилних и насилних протеста; можда су студије случајева биране просто преко некакве потврде пристрасности.

„Заиста сам била мотивисана скептицизмом према идеји да ненасилни отпор може да буде ефикасан метод за постизање великих преобраћаја у друштву", каже она.

Радећи са Маријом Стивен, истраживачицом из ИЦНЦ-а, Ченовет је исцрпно прегледала литературу о грађанском отпору и друштвене покрете од 1900. до 2006. године - био је то сет података који су касније потврдили експерти из овог поља.

Превасходно су у обзир узимани покушаји смене режима. Покрет се сматрао успешним уколико је до краја постигао циљеве, и у року од година дана од врхунца активности и као директна последица њихових активности.

Смена режима као последица стране војне интервенције није се сматрала успешном, на пример.

Покрет се, у међувремену, сматрао насилним уколико је укључивао бомбардовање, отмице, уништавање инфраструктуре - или било коју другу физичку штету нанесену људима или имовини.

„Покушали смо да применимо прилично строг тест на ненасилни отпор као стратегију", каже Ченовет.

Критеријуми су били толико оштри да се покрет за независност Индије у анализи Ерике Ченовет и Марије Стивен није сматрао доказом у корист ненасилних протеста - будући да се одлучујућим фактором сматрала ослабљена војна сила Британије, чак и ако су сами протести извршили огроман утицај.

На крају овог процеса, сакупили су податке о 323 насилна и ненасилна покрета. А резултати објављени у њиховој књизи Зашто грађански отпор функционише: Стратешка логика ненасилног сукоба - били су фрапантни.

Пет великих мирних протеста који су променили свет

Пасивни отпор појединца или група људи више пута током историје био је врло успешан и донео је значајне промене у свету.

На прелазу између сезона киша и суше 1930. Махатма Ганди покренуо је протест против британског закона који је прописивао да Индијци не могу да скупљају или продају со у земљи.

Циљ мирне шетње, која је касније названа Марш соли, било је 240 километара удаљено Арапско море како би узели шаку соли из муља. Штрајк је жестоко угушен, а ухапшене су десетине хиљада људи, укључујући и Гандија.

Седамнаест година касније Индија је стекла независност од Велике Британије.

„Тражити слободу није злочин. Сифражеткиње у затвору не треба третирати као криминалце" тврдиле су боркиње за права жена, пре више од века.

Више од 5.000 сифражеткиња Велике Британије изашле су 1913. на мирне протесте како би се избориле за право жена да равноправно учествују у политичком животу - и добију право гласа.

Овај амерички борац за људска права залагао се за мирне бојкоте, протесте и немиран, а опет ненасилни 25-дневни штрајк глађу који је довео до законодавних промена.

Цезар Чавез тиме је допринео да се оконча експлоатација америчких пољопривредника крајем 1960-тих.

Водио је и петогодишњи штрајк у Делану у Калифорнији, окупивши више од 2,000 пољопривредника који су захтевали минималну плату пре свега за недовољно плаћене прекомерно запослене филипинске пољопривреднике.

„Уверен сам да је најистакнутији чин храбрости, најјачи човеков чин, да се жртвујемо за друге у потпуно ненасилној борби за правду", рекао је Чавез.

Понекад огромне промене могу донети и акције појединаца. Афроамериканка Роза Паркс одбила је да уступи место белцу у аутобусу за Монтгомери и тај чин постаће симбол борбе за већа грађанска права уз поруку - да сви људи заслужују једнака места.

Амерички Врховни суд донео је годину касније 1956. године пресуду да је сегрегација у јавном превозу неуставна.

У многим протестима музика и певање су значајан део, али готово одлучујућу улогу одиграли су у борби за независност бивших совјетских република на Балтику.

Естонци су се током распада СССР у такозваној Певајућој револуцији мирно уз хорско певање супротставили совјетским окупационим снагама.

Године 1988. више од 100.000 Естонаца окупило се пет ноћи заредом да протестују против совјетске власти.

Три године касније - 1991, после деценија совјетске владавине, земља са милион и по становника поново је стекла независност.

Снага у бројевима

Укупно гледано, ненасилне кампање биле су двоструко успешније од ненасилних: довеле су до политичке промене у чак 53 одсто случајева, за разлику од насилних протеста који су били успешни у свега 26 одсто.

Ово је делимично био резултат снаге у бројевима. Ченовет тврди да ненасилни покрети имају више шанси за успех зато што могу да регрутују много више учесника из много шире демографске групе, што може да доведе до озбиљне блокаде која паралише нормалан урбани живот и функционисање друштва.

Штавише, од 25 највећих кампања које су проучили, 20 су биле ненасилне, а 14 од тих су били чисти успеси.

Целокупно гледано, ненасилни покрети су привукли око четири пута више учесника (200.000) него просечан насилни покрет (50.000).

Револуција Народне власти против Маркосовог режима на Филипинима, на пример, окупила је на врхунцу два милиона учесника, док је Бразилски устанак из 1984. и 1985. године привукао милион, а Плишана револуција у Чехословачкој 1989. године 500.000 учесника.

„Бројке су заиста важне за постизање силе која може да представља озбиљан изазов или претњу ушанченим властима или окупатору", каже Ченовет - а ненасилни протести делују као најбољи начин да се стекне та широка подршка.

Једном кад 3,5 одсто укупног становништва почне активно да учествује, успех делује неизбежно.

Поред покрета Народне власти, праг од 3,5 одсто подршке постигли су и Распевана револуција у Естонији и Револуција ружа у Грузији

„Није било ниједне неуспешне кампање након што је она достигла праг од 3,5 одсто подршке током кључног догађаја на врхунцу ангажованости", каже Ченовет - феномен који је она назвала „правило од 3,5 одсто".

Поред покрета Народне власти, ту су још и Распевана револуција у Естонији крајем осамдесетих и Револуција ружа у Грузији почетком 2003. године.

Ченовет признаје да је испрва била изненађена резултатима. Али она сада наводи многе разлоге зашто ненасилни протести могу да стекну толико висок ниво подршке.

Можда најочигледније од свега, насилни протести нужно искључују људе који презиру крвопролиће или га се плаше, док мирни демонстранти могу да гледају ствари са моралне висине.

Ченовет истиче да ненасилни протести такође имају мање физичких препрека за учешће.

Не морате да будете здрави или у физичкој форми да бисте учествовали у штрајку, док се насилне кампање обично ослањају на подршку физички спремних младих људи.

И иако многи облици ненасилних протеста са собом носе и озбиљне ризике - сетите се само кинеске реакције на тргу Тјенанмен 1989. године - Ченовет тврди да је о ненасилним кампањама генерално лакше причати отворено, што значи да вести о њиховом дешавању могу да допру до шире јавности.

Насилни покрети, с друге стране, захтевају стално добављање оружја и обично се ослањају на тајновитије подземне операције које можда имају проблема да стигну до шире популације.

Ангажовањем широке подршке из читаве популације, ненасилни активисти имају веће шансе да стекну подршку и међу полицијом и војском - управо оним групама на које влада треба да се ослони да би успоставила ред.

Током мирног уличног протеста милиона људи, припадници снага безбедности могли би да страхују и да се њихови чланови породице или пријатељи налазе у маси - што значи да неће успети да угуше покрет.

„Или кад погледају пуке бројке људи који учествују, можда ће доћи до закључка да сад више нема назад, а да они у томе не желе да учествују", каже Ченовет.

Што се тиче конкретних стратегија које се користе, генерални штрајкови су „вероватно међу најмоћнијим појединачним методама ненасилног отпора, ако не и најмоћнија", каже Ченовет.

Али они носе и одређену личну цену, док други облици протеста могу да буду потпуно анонимни.

Она истиче потрошачке бојкоте у Јужној Африци из времена Апартхејда, током којих су многи црни грађани одбијали да купују производе компанија са белим власницима.

Резултат је био економска криза међу белом елитом у земљи која је на крају допринела окончању сегрегације раних деведесетих.

„Има више опција за учешће у ненасилном отпору које физички не угрожавају људе, нарочито кад бројке крену да расту, за разлику од оружаних активности", каже Ченовет.

„А технике ненасилног отпора су често и видљивије, тако да је људима лакше да сазнају како да директно учествују и како да координишу активности зарад максималне блокаде."

Магичан број?

Ово су, наравно, врло општи обрасци, и упркос томе што су двоструко успешнији од насилних сукоба, мирни отпори и даље нису успевали у 47 одсто случајева.

Као што су Ченовет и Стивен истакле у књизи, то је зато што никад нису стекли довољно подршке или замајца да „еродирају базу моћи непријатеља и сачувају отпорност пред репресијом".

Али чак и неки релативно велики ненасилни протести нису били успешни, као што су протести против комунистичке партије у Источној Немачкој педесетих, који су на врхунцу привукли 400.000 присталица (око 2 одсто становништва), али и даље нису довели до промене.

У Ченоветином сету података, тек кад су ненасилни протести достигли тај праг од 3,5 одсто активног учешћа, успех је деловао загарантовано - а стићи чак и до толико мале подршке није мала ствар.

У Великој Британији би за то требало 2,3 милиона људи који активно учествују у покрету - отприлике два Бирмингема, другог највећег града у Великој Британији - у САД би требало 11 милиона грађана - више него укупног броја становника Њујорка.

Остаје чињеница, међутим, да су ненасилне кампање једини поуздани начин да се одржи таква врста учешћа.

Првобитна студија Ерике Ченовет и Марије Стивен први пут је објављена 2011. године, а њихови налази су од тада привукли много пажње.

„Тешко је довољно нагласити колики су утицај оне извршиле на овај корпус истраживања", каже Метју Чендлер, који истражује грађански отпор на Универзитету Нотр Дам у Индијани.

Изабел Брамсен, која проучава међународне сукобе на Универзитету у Копенхагену, слаже се да су резултати Ерике Ченовет и Марије Стивен фасцинантни.

„Сада је то постала општеприхваћена истина у овој области да ненасилни приступ има више шансе за успех од насилног", каже она.

Што се тиче „правила од 3,5 одсто", она истиче да, иако је 3,5 одсто мала мањина, тај ниво активног учешћа вероватно значи да много више људи прећутно подржава ту борбу.

Ови истраживачи се сада труде да додатно одреде факторе који би могли да доведу до успеха или пропасти неког покрета. Брамсен и Чендлер, на пример, истичу важност јединства међу демонстрантима.

Као пример, Брамсен наводи неуспели устанак у Бахрејну 2011. године. Кампања је првобитно успела да обезбеди учешће многих демонстраната, али се брзо расцепила у супротстављене фракције.

Губитак кохезије који је уследио, сматра Брамсен, на крају је онемогућио да се покрет довољно захукта како би довео до промене.

Ченоветино интересовање у скорије време се преусмерило на протесте који су ближе кући - као што су Црни животи су важни и Марш жена из 2017.

Њу занима и Побуна против изумирања, коју је недавно популаризовало учешће шведске активисткиње Грете Тунберг.

„Они се боре против много инерције", каже она. „Али мислим да имају невероватно промишљено и стратешки оријентисано језгро. И чини се да имају праве инстинкте како се развијати и подучавати кроз кампању ненасилног отпора."

На крају, она би волела да наши уџбеници из историје више пажње посвете ненасилним покретима уместо што се толико усредсређују на ратна дејства.

„Велики део историје који препричавамо једни другима ослања се на насиље - и чак и ако је било тотална катастрофа, ми и даље налазимо начина да пронађемо победнике у њему", каже она.

„А опет смо склони да игноришемо успехе мирног протеста", каже она.

„Обични људи све време учествују у неким прилично херојским чиновима који заправо мењају свет - а и они заслужују мало пажње и похвале."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]