Смрт и археологија: Оксфордски музеј уклонио морбидну поставку људских глава

Осамдесет година је посетиоце музеја „Пит Риверс" у Оксфорду, у Великој Британији, привлачио један сегмент његове збирке који би многи људи описали као шокантан и језив.

Изложени експонати укључивали су ратне трофеје у виду лобања и људских глава величине наранџе које су сакупљали европски истраживачи на путовањима по Јужној, Северној и Средњој Америци и Индији.

Али од 22. септембра ове године то се променило. У склопу музејског процеса „деколонизације", неких 120 експоната у виду људских посмртних остатака пажљиво је уклоњено из изложбеног простора.

Међу њима су тсансе, смањене главе које су правила амазонска племена од тела њихових палих непријатеља и ратни плен у виду лобања прављених од заробљеника које је ухватио народ Нага у северној Индији.

Оне су биле међу највећим атракцијама музеја, али уместо да омогуће дубље разумевање других култура, експонати као да су још више продубили стереотипе да су ти народи „дивљаци", „примитивни" или „гнусни", каже директорка Лаура Ван Брекховен.

„Ствар је у томе да се много тога дешавало на свега 200 метара од нас. Енглези су развлачени и поробљавани, а то никад нисмо изложили. Жене су живе спаљиване, а то никад нисмо изложили", каже за ББЦ докторка Ван Брекховен.

„Човек би могао да се запита зашто увек излажемо такозвана зверства других култура, а врло мало своја властита?"

Трговина главама

Историја смањених глава, као и одлука да престану да се излажу, сложена је. Тсансе су од непријатељских глава правиле неке домородачке групе које су живеле у еквадорској или перуанској Амазонији, превасходно народ Шуар.

Лобања је вађена, а кожа кувана све док се не скупи. Лице је обликовано врелим каменчићима, а коса потом поново усађивана.

Европски истраживачи из 19. века коју су наишли на тсансе доживљавали су их као „егзотичне куриозитете" и брзо су се заинтересовали за њих.

Били су више него спремни да их скупо плате. Тсанса је вредела један пиштољ, највишу цену коју је неки предмет могао да стекне током размене.

И тако, иако смањене главе првобитно нису биле симбол богатства, оне су ускоро постале роба са монетарном вредношћу.

И иако су тсансе постојале много година пре тога, апетит колекционара за њима у Европи потпирио је ову нову, бизарну трговину.

Временом је богатство стечено том трговином учинило Шуаре много моћнијим од њихових непријатеља, што је довело до племенских ратова и таласа лова на главе који су довели до још убијања, према тврдњама докторке Ван Брекховен.

Лажне тсансе све су се више правиле од лењиваца и мајмуна како је у Европи расла потражња за њима.

„Људи су почели да праве много лажњака. И њих нису уопште нужно правили Шуари, већ људи из градова који би крали лешеве из мртвачница и смањивали њихове главе", каже она.

Свети обичаји

Једна од критика на рачун лажњака је да суштина правих тсанси никад није била у „насумичном убијању људи или ваших суседа", већ саставни део светог церемонијалног обичаја са дубљим значењем, каже Ван Брекховен.

Био је то третман који се указивао само најнеустрашивијим вођама непријатеља како би племе, како се веровало, могло да зароби моћ једне од многих душа које су Шуари, и њихови ривали Ачуари, веровали да људи поседују.

Савремени Шуари тврде да су њихови преци смањивали чак и главе властитих поглавица и тако им указали почаст.

Мртвима су се ушивали очни капци и уста памучним нитима као начин да се њихов дух задржи унутра.

Ритуал се потом настављао како би смирио душу жртве а она се учинила делом групе, на тај начин „повезујући непријатеље, живе и мртве."

Али у време кад је еквадорска влада забранила ову трговину шездесетих година прошлог века, значење смањених глава у Европи стекло је једну врло другачију конотацију.

„Стереотип дивљака"

До тада су Шуари већ разменили све тсансе које су поседовали за неку другу робу.

У западњачкој популарној култури, филмови и књиге су амазонска племена представљали као свирепа, крволочна, варварска и нецивилизована.

Докторка Ван Брекховен каже да сакупљање посмртних остатака може да се доживи „и те како као саставни део колонијалног пројекта" којим се желела доказати западњачка надмоћ у односу на друге народе - и оправдати колонијализам.

„Према академском пројекту тог времена, постојали су одређени народи који су били дивљаци. И онда они прелазе у други стадијум, који је варварски.

И потом нови стадијум, који је цивилизован. На врху те лествице су колонизатори. И тако сте имали цивилизоване колонизаторе и варварске или дивљачке колонизоване народе", каже она.

Ратни трофеји

Тсансе нису једини предмети из збирке „Пит Риверса" који илуструју тај однос, каже директорка.

Лобање до којих су дошли народи Наге током ратова у северној Индији и преко границе у Мјанмару, такође доказују ову тврдњу.

Наге су веровале у скривену моћ људске главе и ратници Нага би излагали лобање палих непријатеља верујући да ће им донети благостање и изобиље.

Британски колонијални учењаци описивали су Наге, које су живеле у релативној изолацији, као „назадне" и „веома ниско позициониране на цивилизацијској лествици".

Али Тезенло Тонг, експерт који је опсежно проучавао ову тему, каже да заправо није било доказа да су Наге ловиле главе.

Обезглављивање се вршило само у контексту ратних ритуала и чинило се да је више изузетак него правило. Нити је то била једина ствар која је дефинисала културу Нага.

Колонијална инвазија територије Нага описана је као „једно од најнајсилнијих поглавља у историји британског освајања индијског потконтинента".

Али перцепција која је опстала у опширним колонијалним списима о предметима сакупљеним из тог периода јесте стигма локалних „ловаца на главе", која је преживела све до данашњих дана.

Докторка Ван Брекховен каже: „Постоји део друштва који историју доживљава као чињеницу. Али историју пишу појединци."

„Историју смањених глава, глава као трофеја Нага, и многих других предмета које смо изложили, забележили су у нашим списима углавном бели елитни колекционари који су одлазили тамо са идејама које су желели да докажу."

„Непријатни разговори"

И тако, за сада, тсансе, трофеји Нага и други посмртни остаци остаће закључани у складишним просторијама „Пит Риверса".

Ова установа каже да води разговоре са представницима домородачких народа како најбоље да их представе и да ли уопште треба да се враћају у изложбени простор.

Контроверза подједнако прати саме предмете као и улогу музеја у пружању публици одређеног погледа на друге културе.

Иако су многи западњачки музеји, као што су Аушвиц или Собибор, осмишљени као споменици преко којих зверства морају да остану упамћена, докторка Ван Брекховен каже:

„Музеј као што је 'Пит Риверс' никада није тако замишљен. Постоји велика разлика."

„Пит Риверс" је један од највећих светских антрополошких, етнографских и археолошких музеја, са више од пола милиона експоната - од којих је изложено око 10 одсто - и сваке године има 500.000 посетилаца.

Али уз његову 130-годишњу историју и предмете блиско повезане са британском колонијалном експанзијом, докторка Ван Брекховен понавља да он не сме да се „клони непријатних разговара".

Она каже да је одлука да се они уклоне из изложбеног простора дочекана са помешаним реакцијама на друштвеним мрежама, где су млађе генерације могле много лакше да виде „кроз" расистичку поруку која стоји иза њих.

Старије генерације су склоније да реагују негативно, каже она.

„То је нека врста необичног, замршеног осећаја полагања права. Зашто мислите да полажете право на то да гледате смањене главе у Оксфорду? И да вам буде дозвољено да их тумачите искључиво као нешто зверско?"

Погледајте видео о мистериозној пећини историјских тајни

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]