Последњи плес: Зашто сви причају о документарцу о кошаркашкој легенди Мајклу Џордану

Чини се да свет има нову опсесију.

Право у деведесете вратио нас је документарац у продукцији ЕСПН-а и Нетфликса Последњи плес, који говори о тријумфалним Чикаго Булсима Мајкла Џордана и њиховом лову на шесту титулу НБА сезоне 1997-98 са никад до сада виђеним снимцима.

Наводно је премашио Краља тигрова - са ексцентричним чуварем зоолошког врта Џоом Егзотиком - као најтраженији документарац на свету.

Опсесија би делом могла да буде симптоматична за тужно одсуствовање правог спорта уживо из наших живота у овом тренутку.

Али вероватно има неке везе и са чињеницом да ова серија пружа фасцинантан увид у један од најелитнијих спортских тимова на свету и, са Џорданом, једним од најлегендарнијих спортиста.

Ево само неколико ствари које само сазнали.

Џордан је морао да се труди

Шест НБА титула, четрнаестоструки Ол-Стар, петоструки НБА МВП, двоструко злато на Олимпијским играма, марка патика Ер Џордан и филм Свемирски баскет (Space Jam).

Данас Џордана знамо као GOAT-а кошарке („Највећег свих времена"), али он је за то морао добрано да се потруди.

Као прво, док је одрастао није био најбољи кошаркаш чак ни у властитој породици - морао је читаво детињство да се надмеће са братом Ларијем. А и строги став његовог оца мотивисао га је на предани рад.

„Уколико желите да извучете најбоље из Мајкла, реците му да нешто не може да уради", каже његова отац Џејмс.

На Универзитету Северне Каролине, на другој години није ушао у први тим, али то га је само подстакло да се још више залаже. Бивши заменик тренера Северне Каролине Рој Вилијамс каже да му је Џордан рекао: „Показаћу вам - нико се никад неће трудити толико као ја."

Једна прича из његове друге сезоне са Булсима најбоље илуструје Џорданову радну етику. Након што је проглашен Рукијем године у НБА за сезону 1984-85, Џордан је сломио стопало. Изнервиран што је скрајнут, успео је да издејствује повратак на колеџ и тамо се, уз незнање тимског менаџмента, вратио у форму за игру пет на пет.

„Кад сам се вратио у Булсе, моји мишићи у листу повређене ноге били су јачи него мишићи у листу неповређене ноге", каже он.

Тимски лекар му је рекао да има 10 одсто шансе да оконча каријеру уколико настави да игра, али Џордан је био толико упоран да му је менаџмент на крају дозволио да игра седам минута по утакмици, што је он искористио да одвуче релативно медиокритетски тим у плеј оф.

Требало је да прођу године пре него што је Џордан почео да се осећа прихваћено у истом рангу са НБА легендама Меџиком Џонсоном и Леријем Бердом, у склопу једног успешног тима.

Џорданови Булси су 1991. године коначно савладали вечитог ривала Детроит Пистонсе у финалу Источне конференције и после тога освојили Шампионат НБА победивши Џонсонове ЛА Лејкерсе.

Џонсон каже да га је Џордан „само загрлио и заплакао".

Израђени Скоти Пипен

Скоти Пипен је био други најбољи кошаркаш на свету, оријаш игре и поносни власник глатког, отегнутог баритона.

„Кад год људи говоре о Мајклу Џордану, требало би да говоре и о Пипену", каже Џордан. „Сматрам га најбољим тимским колегом свих времена."

Један подзаплет серије бави се тиме колико је био израђен својим уговором, у поређењу са другим играчима.

У другој епизоди сазнајемо да се, током сезоне 1997-98, налазио на другом месту у Булсима по броју поена, скокова и одиграних минута и први по асистенцијама, а тек шести по плати.

Био је и 122. на НБА-овој листи плаћености у то време.

Један од 12 деце, из сиромашног краја у Хамбургу, у Арканзасу, он описује да је 1991. године потписао дугорочни уговор у вредности од 18 милиона долара ради сигурности.

„Понекад сам се осећао као да не могу да се коцкам с тим да се повредим и да не могу издржавам своје", каже он. „Морао сам да будем сигуран да су сви моји ближњи збринути."

Неизбежно, то је довело до малог раздора 1997-98. године са генералним менаџером Булса Џеријем Краусом кад Пипен одлази на операцију и каже да више никад неће играти за Булсе. На крају се ипак вратио.

Понекад је Денису Родману само потребан одмор

Можда Дениса Родмана у последње време најбоље знате по његовом раду са, јесте, Северном Корејом.

Ономад деведесетих, међутим, био је „неваљалко" кошарке, славан по дречавим фризурама, лудој одећи и вези са Мадоном, једнако као и по скоковима на терену.

И као што смо сазнали у Последњем плесу, понекад му је само био потребан одмор. Такође је вероватно било најбоље испланирати некакву замену због просте чињенице да се можда неће вратити кад га замолите.

Постоји невероватан део у трећој епизоди кад Родман усред сезоне тражи одмор. Пипен је био одсутан добар део сезоне, а Родман га је мењао.

Џордан каже: „Док је Скоти био одсутан, Денис је био узоран грађанин, све до тачке да је почео да луди због тога и тако, кад се Скоти вратио, Денис је желео да узме одмор."

Тренер Фил Џексон му је одобрио одмор у трајању од 48 сати. У Лас Вегасу. Џордан је био скептичан.

„Филе, уколико пустиш тог лика на одмор, више га нећемо видети; уколико га пустиш у Лас Вегас, дефинитивно га више нећемо видети", каже он.

Следи теревенка двометрашких пропорција, са Родманом који је одјездио у ноћ на мотоциклу да се проведе са тадашњом девојком Кармен Електром. Не треба посебно напомињати, није се вратио за 48 сати.

„Имали сте то са Денисом", каже Електра, „волео је да побегне, волео је да излази, волео је да одлази у клубове. Никад није стао. Био је необуздан."

Џордан описује како га је пробудио, али је одбио да открије „ко" или „шта" је било у његовом кревету.

Његови бивши саиграчи и тренер изгледа да се слажу да, уколико желите да извучете најбоље из Родмана, морате да га држите на дугој узици.

Како што каже бивши тренер Чак Дејли: „Просто не стављате седло на мустанга."

Петоструки шампион Родман сигурно је знао колико је важан Булсима: „Волим Мајкла Џордана до смрти. Волим Скотија Пипена, све те момке. Али они просто не раде оно што ја радим."

Тренер Фил Џексон је „расположење"

Тренер Фил Џексон, који је предводио Булсе у свим тим успесима, помало је и сам, попут Родмана, бунтовник. Штавише, написао књигу о томе како је бити бунтовник. Буквално.

Бунтовник, књига, коју потписују Џексон и Чарлс Розен, објављена 1975. године, описује, између осталог, експерименте младог Џексона са есидом и како је мислио да је лав, „ричући по плажама Лос Анђелеса".

Он на тренинзима користи технике Зен будизма и делове индијанске историје.

Џексон Родмана описује као „хејоку" или „особу која хода унатрашке", у култури Северноамеричких Индијанаца описану као контраш који се креће и реагује супротно од оних око себе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]