Неуморна борба против супербактерије отпорне на лекове: „Желим да живим, држи ме за руку"

Када је Том Патерсон почео да повраћа током одмора у Египту, помислио је да се отровао храном.

Није био у праву. Заправо је био заражен супербактеријом отпорном на антибиотике и једино су одлучност његове жене и револуционарни нови третман могли да га спасу.

„Је ли ико рекао Стеф да ће јој муж умрети?"

Било је то питање које Стефани Стратди није требало да чује. Причала је преко телефона с колегама, који су наставили да причају међу собом након што је прекинула везу.

Стефани, епидемиолог за инфективне болести, знала је да је њен муж, Том Патерсон, тешко болестан - у том тренутку је лежао у индукованој коми - али ипак се запањила када је чула да се очекује да он умре.

„Помислила сам: 'О боже. Не, нико ми то није рекао'. Држала сам телефон у наручју као бебу и тај тренутак је био веома важан.

Схватила сам да ће он заиста умрети ако не учиним нешто. Ако савременој медицини није ништа преостало у рукаву, мораћу да дам све од себе."

Лекари су брзо исцрпли начине да одрже Тома у животу, пошто је смртоносна супербактерија дивљала његовим крвотоком - отпорна на све антибиотике које су могли да понуде.

Стефани је у неком медицинском часопису прочитала да понекад људи у коми могу да чују, па је одлучила да пита Тома да ли жели да живи.

„Сматрала сам да не могу тек тако да узмем ствар у своје руке и одржавам га у животу ако он више не жели да живи. Морала сам да га то питам", каже Стефани.

„Стога сам узела његову руку у своју, убачену у плаву рукавицу, и рекла: 'Душо, ако желиш да живиш мораш да даш све од себе. Лекари више немају средстава. Сви ти антибиотици су сада бескорисни. Стога, ако желиш да живиш, молим те да ми стиснеш руку и има да надигнем цео свет.'"

После неког времена, Том јој је стиснуо руку.

„Дигла сам песнице увис и рекла: 'О, па то је сјајно!'", каже Стефани. „А онда сам помислила: 'О Боже, шта сад да радим? Ја нисам лекар, не знам шта треба да радим.'"

Тај пар научника са Универзитета у Калифорнији, у Сан Дијегу, упознао се током рада на истраживању сиде. Волели су да путују и обишли су око 50 земаља заједно, често узимајући неколико дана одмора после академских конференција како би истражили нова места.

У новембру 2015. требало је да отпутују у Египат када је терористичка бомба оборила руски авион који је летео за Шарм ел Шеик. Причали су о томе да ли да откажу путовање, али су ипак одлучили да оду.

„Том је рекао: 'О, право је време за путовање!Неће бити гужве!' Ја сам рекла: 'Да ли си ти луд?' Написала сам остатак нашег тестамента руком и предала га мојим родитељима, који су нам чували кућу. Мислили смо да ће проблеми, ако их буде, настати због терористичког напада или нечег таквог."

Пут је био фантастичан, као што су и очекивали. Последња станица била је Долина краљева и како би стигли тамо укрцали су се на брод који је током целе ноћи пловио дуж Нила.

Као готово једини путници на броду који прима 150 људи, уживали су у прелепом оброку под звездама на палуби, док је Нил светлуцао око њих.

Али када су се вратили у кабину, Том је почео да повраћа. Испрва је пар помислио да је реч о тровању храном. На путовања су увек носили антибиотик Ципро, али овај пут није имао ефекта. Тому је бивало све горе и почео је да осећа бол у леђима. То није личило на ранија тровања храном.

Стефани је одвела Тома до лекара на копну, који су урадили ЦТ скен и открили да се уопште не ради о тровању хрном. Имао је апсцес у трбушној дупљи, познат као псеудоциста, велик готово као фудбалска лопта.

Захвљујући томе што су пред пут узели медицинско осигурање од 35 долара, Тома је медицинска служба пребацила у Франкфурт, где су лекари открили да је иницијални узрок проблема камен који се из жучи заглавио у жучном каналу.

Унутар цисте су пронашли мутну, смеђу течност која је указивала на то да посреди није скорија инфекција. Док су покушавали да открију о чему се ради, Том је запао у кому.

„Халуцинирао сам, мислећи да сам у Египту, видео сам хијероглифе по зидовима, заиста сам се губио", каже Том.

„Због инфекције у трбуху - а у том тренутку нисам већ данима добро спавао - заиста сам западао у лудило. Лекари су дошли и рекли ми: 'Ово је најгора инфекција на планети. Због те инфекције су затваране болнице у Немачкој. Зове се ацинетобактер баумани.'"

Тома су сместили у изолацију и његов деца су дошла, због бојазни да се неће извући. Кад би га лекари обилазили, носили би посебна одела.

То је запањило Стефани, која се упознала за ацинетобактером још док је студирала микробиологију.

„Остала сам у шоку, зато што је то организам који сам још током осамдесетих стављала у петријеву посуду, и у то време је важио за веома слабашан патоген. Биле су нам довољне рукавице, лабораторијски мантил, без икакве посебне опреме", каже она.

„Током последње две деценије постао је налик бактеријском клептоману. Научио је како да краде гене отпорне на антибиотике од других бактерија и развио је супермоћ која га је начинила веома смртоносним патогеном."

Године 2017. Светска здравствена организација га је навела као једну од три супербактерије за које су најхитније потребни нови антибиотици. На срећу, још је било антибиотика који су користили Тому, тако да је медицински тим у Франкфурту успео да стабилизује његово стање.

Том и Стефани су, због свог посла, познавали велики број медицинских стручњака који су могли да их посаветују у вези са Томовом ситуацијом, и одлучено је да он буде пребачен у Сан Дијего.

Лекари су тамо имали искуства са ацинетобактером баумани, због великог присуства војске на тој територији - бактерије су добиле надимак иракибактер, услед великог броја инфекција које су припадници војске САД зарадили на Блиском истоку.

Када је Том стигао тамо, опет су га тестирали на осетљивост на антибиотике. Вести су биле лоше. Ниједан од њих није постизао ефекат.

Пред лекарима је стајао избор: могли су оперисати и одстранити апсцес или покушати да извуку инфицирану течност из његовог тела. Али одлучено је да је операција сувише ризична - ако би организам доспео у Томов крвоток, он би запао у септички шок.

Стефани септички шок описује као претерану реакцију имуног система тела на уљеза. Тело проглашава „црвену опасност", крвни притисак пада, пулс се убрзава, као и дисање.

„Дешава се веома брзо и стопа смртности износи 50%", каже она.

Стога су се лекари одлучили да извуку течност из тела и поставили су пет дренова у томову трбушну дупљу.

Планирано је да га пребаце у неку установу за дуготрајну акутну негу. Међутим, дан пре него што је то требало да се деси, један од дренова је склизнуо док је Том покушавао да се придигне на кревету и улио сву инфекцију у крвоток. Том је истог трена запао у септички шок, тако да су га пребацили у интензивну негу и прикључили на механички вентилатор како би могао да дише.

„Од тог тренутка бактерија се населила посвуда у његовом телу - у његовој крви, не само у абдомену. Пропадао је, дан за даном", каже Стефани.

Иначе крупан човек, висок 195 цм и тежак 136 кг, већ је био много изгубио на ваги.

„Могла сам да поставим песницу у шупљину његових образа, као и да савијем прсте око његових очију. Било је то страшно", каже Стефани.

У том тренутку Том није докраја знао шта му се дешава. „Халуцинирао сам сложене приче које су биле малтене библијских пропорција. Као, провео сам 100 година лутајући пустињом у потрази за одговорима на три питања која су ми поставили свети људи. То је трајало данима", тврди он.

Накратко би изашао из коме, и тада би могао да комуницира с људима око себе, али није успевао да устане из кревета.

Негде у то време је Стефани случајно чула како њене колеге питају да ли јој је речено да ће Том умрети - и тада је тражила од њега да јој стегне руку ако жели да живи.

Оно што Стефани није знала је да се њему у том тренутку привиђало да је змија. Како је могао да јој стегне руку када змије немају руке? Напослетку је успео да обавије цело своје тело око њене руке - тек тада је успео да јој да тај сигнал.

Схвативши да је ред дошао на очајничке мере, Стефани се обратила PubMed-у, претраживачу Националне медицинске библиотеке.

„Укуцала сам 'отпорност на више лекова', 'ацинетобактер баумани' и 'алтернативно лечење' и појавио ми се рад у чијем наслову су се помињали бактериофаги, па сам помислила: 'Бактериофаги... сећам се шта они беху'".

Фаги су вируси који су природно еволуирали тако да нападају бактерије и Стефани их је, опет, проучавала накратко током студија.

Мали су, 100 пута мањи од бактерија, и налазе се свуда, каже она, у води, у тлу и на нашој кожи. Процењује се да 30 милиона фага сваког дана уђе и изађе из нашег тела.

Пре једног века, фаги су привлачили много пажње као могући лек за бактеријске инфекције, али осим у бившем Совјетском савезу и деловима Источне Европе, ова истраживања су занемарена по открићу чудесног лека, пеницилина, 1928. године.

После пеницилина дошле су и друге врсте антибиотика, каже Стефани, који су навели лекаре на Западу да помисле како ће увек моћи да нађу лек за сваку нову бактеријску инфекцију.

„Човече, ала су погрешили!", каже она. „тек када су ове супербактерије, бактерије отпорне на велики број антибиотика, постале озбиљна претња по глобално здравље, поново смо почели да се бавимо фагима."

Стефанин следећи корак био је да се, уз помоћ једног од Томових лекара, др Чипа Скулија са Медицинског одељења Универзитета у Калифорнији, у Сан Дијегу, обрати Администрацији за храну и лекове, која је одобрила експериментални третман из разлога самилости.

Али ту је постојала цака. Како би тај третман био успешан, Стефани је морала да пронађе фаге који су одговарали баш том одређеном облику ацинетобактера којим се заразио Том - а уз милијарде фага на планети, то уопште није био лак задатак.

Стефани је преко интернета контактирала са истраживачима из Северне Америке за које се надала да би могли да помогну - иако нико од њих није користио фаге у медицинском лечењу.

Др. Рај Јанг са тексашког Универзитета брзо је одговорио и понудио да своју лабораторију претвори у командни центар, те је тражио од стручњака широм света да му пошаљу фаге на тестирање на Томову бактерију.

„У суштини смо окупили истраживаче фага из целог света који су били вољни да помогну - из Швајцарске, Белгије, Пољске, Грузије, Индије. Белгијанци су нам чак понудили да фаге пошаљу дипломатском поштом. Помоћ су нам нудили потпуни странци, створило се право глобално село како би спасло једног човека", тврди Стефани.

У року од три недеље, захваљујући делом једном докторанду који је спавао у лабораторији како би даноноћно обављао кључни посао, спремљен је коктел од четири врсте фага.

У том тренутку, Том је потпуно зависио од апарата за одржавање живота. Плућа и бубрези су му отказивали, дисао је преко вентилатора и срце су му у раду одржавала три различита лека. Могуће је да га је само неколико сати раздвајало од смрти.

Атмосфера у болници је постајала емотивна, па чак и духовна.

„Људи су палили свеће, изговарали молитве, слали песме. У позадини је свирала музика и Том се чак и данас сећа како су Битлси свирали када би накратко излазио из коме", тврди Стефани.

Њу је у великој мери оптерећивала одговорност због експерименталног третмана који су се спремали да започну.

„Била сам ужаснута, јер сам мислила: 'Па, ионако ће да умре, ако ово не пробамо... али ако га ово убије, мораћу то да носим на савести до краја свог живота.'"

Први коктел је убризган у цевчице у Томовом абдомену, најближе месту инфекције. Када му се стање мало стабилизовало, други, снажнији коктел фага, развијен у медицинском центру америчке војне морнарице, убризган је у његов крвоток.

То је била права иновација, јер се чак и тамо где се и даље спроводила терапија фагима они углавном нису убризгавани интравенозно. Препарат фага могао је да убије пацијента ако они нису били довољно чисти, а често су долазили са прљавих места препуних бактерија, као што су канализациони одводи - „најгаднија места која можете да замислите", како то каже Стефани.

Међутим, три дана након што су фаги убризгани, Том се пробудио из коме.

Убрзо пошто је започета терапија фагима, Том је доживео још један септички шок, укупно шести од седам који су се одиграли током девет месеци проведених у болници.

У терапији која је настављена коришћен је велики број фага и бактерија је развила отпорност према некима од њих. Није у потпуности јасно који фаги су обавили посао, а који нису.

Том је сада прешао три четвртине пута кроз предвиђени период опоравка од четири године.

Поново је морао да научи да гута, да говори, да стоји, да хода. Напустио је болницу у инвалидским колицима, пошто су му мишићи били пропали.

Једна од лекција коју је Том научио током више месеци проведених у болници тиче се тога колико је важно друштво.

Његов будући зет саставио је списак посетилаца, како би осигурао да неко буде уз њега двадесет четири часа дневно, јер је Том, чак и у коми, често, у даљини, могао да чује шта се око њега збива.

Чуо сам људе како причају, како ми читају и певају, држе ме за руку - и додир би био попут електричног удара, толико ми је енергије уливао", каже он.

Том је прва особа у Северној Америци која је примила интравенозну терапију фагима у циљу лечења системске инфекције супербактеријом.

Стефани схвата колико су среће имали и колико је све то зависило од њених веза, које су јој омогућиле да спроведе међународну акцију спасавања њеног мужа.

Након што је, годину дана од почетка опоравка, Томов случај представљен у Пастеровом институту у Паризу, на окупљању којим је обележена стогодишњица открића бактериофага 1917, Стефани је почела да прима позиве од људи широм света - људи чији су чланови породица умирали од супербактеријских инфекција и који су желели да испробају терапију фагима.

„Остала сам затечена", каже она. „Али покушала сам да рекреирам одговор једнак оном који је учињен за Тома. Спасли смо неке људе, не само њихове животе, већ и њихове удове, а један од најчудеснијих случајева који су се десили као последица Томовог била је Изабел."

Изабел Карнел-Холдавеј, британска тинејџерка која пати од цистичне фиброзе, зарадила је инфекцију отпорну на антибиотике након трансплантације плућа.

У октобру 2017. Изабелини лекари ступили су у контакт са Грејемом Хетфулом, стручњаком за фаге са Универзитета у Питсбургу, и његов тим је искористио своју широку колекцију фага како би развио коктел од генетски модификованих фага у лечењу Изабел.

Др Чип Скули, који је водио Томово лечење фагима, у то време је сарађивао са тимовима из Питсбурга и Лондона, како би добио одобрење за употребу тог коктела у терапијама.

Терапија је почела у јуну 2018. и Изабал је убрзо почела да се опоравља. У року од неколико месеци вратила се нормалном животу, иако су јој својевремено давали један посто шансе за преживљавање.

Искуство стечено током спасавања Томовог живота било је од непроцењиве вредности за лечење Изабелине инфекције.

И даље је потребно прећи многе препреке пре него што терапија фагима уђе у званичну медицину.

Фаги нису као лекови, код којих се један може користити против широког спектра организама.

Фаги најбољи учинак имају када су врло прецизно скројени према бактерији којом је заражен одређени пацијент, што усложњава процесе клиничких испитивања. Досад их је изведено тек неколико.

Али Стефани и Том су постали проповедници фага. Своју причу изнели су у књизи, „Савршени предатор", која се сада адаптира у документарац, као и холивудски филм.

Такође су отворили Центар за иновативну терапију и терапеутику фагима при Универзитету у Калифорнији, у Сан Дијегу - први центар посвећен терапији фагима у Северној Америци.

Део њихове мисије јесте да покажу људима колико је важно пронаћи решење за отпорност на антибиотике. Ако се нешто не учини, каже Стефани, до 2050. ће сваке три секунде једна особа умирати од инфекције супербактеријом.

„Као епидемиолог за инфективне болести, била сам шокирана тиме што ми муж умире од супербактерије", каже Стефани.

„Чинило ми се да се Бог окрутно шали. Делом сам била научник који покушава да све анализира и преузме контролу, а делом нечија жена, која покушава да држи свог мужа за руку и некако се носи са очајном ситуацијом.

„Али, искрено говорећи, била сам невоватно постиђена јер нисам уопште била свесна глобалне претње - кризе услед супербактерија - која ми се прикрала с леђа."

Све фотографије је обезбедила Стефани Стратди, осим ако није другачије назначено.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]