ББЦ на српском: Шта смо читали у 2023 - од класика до биографија

Историјски романи, биографије и филозофска штива обележила су књижевну 2023. годину новинара ББЦ на српском.

Претходних 12 месеци, пуни тешких и мучних догађаја, подстакли су нас да се вратимо класицима. али и да откријемо дела објављена прошле године.

Исте романе гледали смо различитим очима па је тако „Временско склониште" бугарског писца Георгија Господинова било и „неуспешни експеримент" и доказ да књижевност на „малим језицима" може бити велика.

Није нам било лако да издвојимо добре и лоше наслове, али имамо предлоге за вас.

Уроњеној у класике, Дејани Вукадиновић било је тешко да раздвоји „најбоље од најбољег".

Одлучила се ипак за „Ноћ у Лисабону" Ериха Марије Ремарка и „Земљопишчеву библиотеку" Џона Фасмана.

„Обала Португалије била је последње уточиште избеглица којима су правда, слобода и трпељивост значиле више од отаџбине и опстанка.

„Ово је реченица која можда представља најбољи лајтмотив романа. Вешто, као и у другим књигама, Ремарк нас увлачи у свет јунака тако да имате утисак да заједно са њима корачате португалским калдрмама док се сенка Другог светског рата осећа на сваком кораку", објашњава.

Избор друге књиге „Земљопишчева библиотека" био је обојен лично-професионалним разлозима, пошто јe један од главних ликова је новинар.

„Оно што је требало да буде краћа вест, омаж универзитетском професору, претвара се у детективску причу која обилује историјским елементима.

„Фасман фантастично повезује прошле догађаје са садашњим, тако да док читате имате утисак да путујете временском машином", каже.

Већ проверене књиге

Јелена Маскимовић и Јаков Поњавић вратили су се 2023. делима која су вредност доказала кроз претходне деценије.

„Читала сам 'Песму' Оскара Давича, у којој су два дана током немачке окупације Београда представљена из перспективе троје јунака.

„Сваку њихову мисао, осећај, преиспитивање, Давичо је обрадио, поетски обојио и проширио до границе пуцања. Објављена 1952, „Песма" је најбоља књига коју сам читала у 2023", каже Јелена.

Да би посегла за неком књигом, Јелени је важно да дело „мало одлеже, да прође хајп с друштвених мрежа, да их прочита и препоручи више људи у чије мишљење се уздам".

Изузетак је међутим направила са књигом „Даске", Уроша Димитријевића, некадашњег ББЦ колеге.

„Књига нас враћа у тренутак када се од нас очекивало да одлучимо шта ћемо да будемо када порастемо, а ми смо тад имали друге приоритете.

„Духовита и искрена књига која се чита у једном даху", поручује Јелена.

Трагедије подстакле на стара штива

После мајских трагедија дизајнер Јаков је имао потребу да поново узме у руке „Софијин свет".

„Неке књиге очигледно траже да буду поново прочитане.

„Роман Јустејна Гордера о историји филозофије и филозофске мисли, самим тим и развоју човека као духовног и интелигентног бића би дефинитивно требало да постане саставни део школске лектире. Поред тога, издвојио бих и сјајни првенац Сташе Бајац 'Рука у Ватри'",каже Јаков.

На Јовану Георгиевску су највећи утисак оставила дела чији су преводи у Србији објављени ове године - „Мит о нормалном" Габора Матеа и „Временско склониште" Георгија Господинова.

„Габор Мате веома јасно, разложно и са пуно емпатије говори како друштво утиче на појединца, а како појединац реагује на стрес, а нуди и решења - шта свако од нас може да уради да му буде лакше да постоји као мали човек или жена у великом свету", каже Јована.

У новом роману бугарског писца Господинова, ког је и интервјуисала, пронашла је доказ да успеси на светској сцени нису резервисани само за англосаксонску књижевност.

„Ово је први роман са Балкана који је освојио престижну Букерову награду, па је показао књижевност на малим језицима може да изађе на црту великим књижевним традицијама, да није ни мање добра, ни мање уметничкио вредна", истиче.

И стрип „Корто Малтезе: Под знаком Јарца", нашао се на Јованиној листи.

„У марту је први пут стрип из овог култног серијала објављен у електронској форми, па сад може да се чита на компјутерима и таблетима, а снима се и ТВ серија коју ћемо вероватно гледати у 2024".

У возу се добро чита

ББЦ новинари имали су и посебна места за читање која су обојила овогодишњи избор.

„Књигу 'Путопис једне мачке', ауторке Хиро Арикава читала сам искључиво док путујем возом.

„И због тога је било много занимљивије јер књига има радњу путовања у којем упознајем главног лика, његове пријатеље. А главни повод је да удоми његову мачку, а разлог се сазнаје на крају, на врло упечатљив начин", каже Светлана Параментић, која скоро свакодневно возом путује из Новог Сада за Београд, а и обожава мачке.

„Девојка са поморанџама", аутора Јустејна Гордера стигла је до Светлане као поклон другарице која зна да воли Оскара Вајлда.

Сандра Максимовић се 2023. године вратила дистопији - роману „1984" Џорџа Орвела.

„Ванвременска књига о тоталитаризму. Толико је волим да чак имам и издање из 1984", каже Сандра.

Најзанимљивији је био постапокалиптични дистопијски роман „Метро 2033" Димитрија Глуховског, .

„Написано тако да имате осећај да сте заиста заробљени под земљом после нуклеарне катастрофе, бежећи од чудних створења која желе да вас убију, без наде да ћете икад изаћи на површину.

„Наизглед фикција, роман одлично описује људско понашање у стварном свету", каже.

Мало оптимизма и историје

Слободана Маричића заокупио је исти жанр, али мало оптимистичнијих тонова и пред крај године му је веома пријала научнофантастична трилогија Приса Брауна Red Rising - „забавна и брза спејс опера у којој је човечанство населило већину планета сунчевог система, а друштво је подељено по бојама, суштински класама".

„Црвени су - логично - најнижа радничка класа, раде у рудницима и махом не доживљавају 40. годину, сиви су војска и полиција, зелени програмери и техничари, бирократе су бакарне, а на врху ланца су златни, високоинтелигентни и физички надмоћни владари друштва.

„И тако мали Дероу, из једног од рудника на Марсу, креће у рушење система, тражећи освету и слободу за његов народ", препричава Слободан.

Роман „Отаџбина" Фернанда Арамбуруа, о „животу две породице у Баскији, аутономној заједници у Шпанији, и пре свега, две мајке које су некада биле најбоље пријатељице", оставио је снажан утисак.

„Раздвојило их је много тога - мало живот, мало историја и борба баскијске терористичке и сепаратистичке организације ЕТА, где су се нашле на супротним странама.

„Иста прича, уз нешто имена и презимена без проблема, може да се пренесе на Хрватску, Босну и Херцеговину, Косово или било који светски регион у којем је било сукоба", каже Слободан

Историја музике

Избор Немање Митровића показује шароликост утисака ББЦ реадкције.

„Протекла 2023. у мом једночланом читалачком клубу подсећа на кружни ток где се сустижу стручна, научна литература, углавном из домена политике, историје, географије, филозофије и социологије, и романи домаћих и страних писаца, различитих генерација", каже.

Он набраја „Добар реп: како сам објаснио и завршио прави реп", дебитантско дело Предрага Вукчевића, „Има ли кога код куће", трећи део трилогије Слободана Тишме „Астал тиш риба фриш", поетски роман „Деца" Милене Марковић и „Мој пас глупи" Џонa Фантеуa.

„Уз мноштво референци, па и контроверзних тврдњи - на пример да је крај историје ове музике наступио у Београду, Вукчевић указује шта је прави реп, правећи јасну разлику између музичког правца и става.

„Стога Беге Фанк, како овог ди-џеја и репера знају на хип хоп сцени, прави реп не проналази само међу музичарима и љубитељима овог звука, већ и код историјских личности, попут боксера Мухамеда Алија.

„Поред дефиниција, филозофије и теоријских поставки, књига пружа драгоцени увид и у историју домаћег репа, посебно у 'други талас' са чијим се протагонистима, међу којима су и Ајс Нигрутин и Тимбе из састава Бед Копи или Ђус, аутор дружио."

Драме, трилери и биографије

Јелена Субин је у даху прочитала роман „Бланк" Феђе Штукана.

„У овој књизи је саткана храброст, мука и горка истина малог дела онога што се дешавало у Сарајеву тих година", каже Јелена.

„Штукан нас води кроз брзину живљења, пролазност живота, али и врло упечатљиву борбу кроз коју је пролази".

Трилер „Полароид" Ђорђа Влајића. задовољио је љубав према овом жанру, баш као и „Циганин, али најлепши", Кристиана Новака, који на болан и потресан начин приказује живот једног Рома.

„Тренутак када уцене и убиства покушавају да пољуљају читав систем у држави, нешто је што Влајић прожима кроз све књиге, па и 'Полароид', објашњава Јелена.

А „Књизи о гробљу", Нила Гејмена се увек враћа.

Милица Раденковић Јеремић препоручује роман „Нико није заборављен и ничега се не сећамо" Мирјане Дрљевић.

„Књига коју сам прочитала у једном даху. Описи живот у новобеоградским блоковима у којима је време или стало или се врти у ковитлацу понављања истог, оставили су ме без речи", каже Милица.

Ове године је открила и списатељицу Елизабет Страут кроз роман „Зовем се Луси Бартон", у којем „неизговорено и намерно прећутано гради свет који је живљи и већи од света насталог исписаним речима".

Наташи Анђелковић су 2023. годину обележиле личне приче аутора - „Бланк" Феђе Штукана и „Воли ме више од свега на свијету" Мире Фурлан.

„Штуканова разарајућа лична прича о дроги, безумљу рата, национализму и постдејтоновској Босни и Херцеговини била ми је ненадани увод у дневничке записе Мире Фурлан.

„Из њих млађи од 35 година могу много да науче о Југославији и њеном распаду, али и хипицима, феминистикињама и животу глумачких звезда када нису на позорници," каже Наташа.

Многима је препоручивала „популарну психологију 'Четири типа емоционално незрелих родитеља', посвећену нама одраслима на које су родитељи одавно утицали и оставили позитивне и негативне трагове".

Шта нам се није допало

Јелена Субин каже да популарној психологији „скоро никада не даје шансу", а Дејани Вукадиновић није ни овај избор био лак.

Роман „Без плакања", Лиди Салвер, где је Шпански грађански рат представљен објективима супротстављених страна, није јој легао.

„Иако је на почетку деловало да, што би новинари рекли, има меса, у једном тренутку је све збуњујуће и да не знате више ни ко прича, ко је приповедач.

„Као да је нит која је повезивала те стране, изгубљена, заједно са јунацима", оцењује Дејана.

И роман „Смртни и бесмртни живот девојчице из Милана", Доменика Старноне, био је разочаравајући.

„Упознајете се са Напуљом, како је било живети у овом италијанском граду 1960-их, мукама дечака који има тек девет, а онда ниоткуда, више од 50 година.

„Недостаје један део који би попунио ту слагалицу", каже Дејана.

Роман која није задржао пажњу Светлани Параментић да је заврши је „Лежање на каучу", Ирвина Јалома, али ће јој дати и другу шансу.

„Књигу сам купила јер су ми се свидели опис и радња.

„Међутим, негде на пола сам изгубила мотивацију да је прочитам, али можда није било време за њу и мене у 2023. години", каже Светлана.

Јелена Максимовић се није нашла са романом „Временско склониште".

„Далеко од тога да је Господинов лош писац, али у овој књизи започиње неколико наративних линија, а ниједну не доведе до задовољавајућег завршетка, тако да сам имала утисак да експеримент није баш успео.

„Дежурни препоручитељи књига сложили су се са мном и рекли да му дам другу шансу књигом 'Физика туге'", каже.

Почела је да чита биографију писца Џ. Д. Селинџера, Дејвид Шилдса и Шејна Салерна.

Нажалост, ово дело на више од 700 страна, уз корисни увид колико је чувеног аутора „Ловца у житу", формирало искуство службе у Другом светском рату, бави се и трачевима и демонтажом мита о Селинџеру, каже.

„Да нема посвете драге особе, 'Селинџер' би вероватно завршио на некој од платформи за продају половних ствари".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]