ББЦ на српском: Шта смо гледали у 2023 - Барби, Опенхајмер, депресивци из Ирске и кувари из Чикага

Дугонога плавуша лепа као лутка и нервозни научник који пали цигарету за цигаретом, опседнут идејом да створи најмоћније оружје на свету, вратили су публику у биоскопе у 2023. години.

Од почетка пандемије корона вируса, стриминг платформе су бележиле незаустављив раст па су чак и чувени, наградама овенчани филмски аутори почели да снимају филмове који нису имали биоскопске премијере.

Гледали смо их код куће, уз скроловање по друштвеним мрежама током досадних делова и паузе да бисмо скували кафу или отишли у тоалет.

А онда су током лета 2023. премијерно приказани филмови Барби редитељке Грете Гервиг, са Марго Роби у насловној улози и Опенхајмер, Кристофера Нолана, у коме чувеног оца атомске бомбе игра Килијан Марфи.

Судар фаворита

Барби је победница тог биоскопског дуела са зарадом од 1,442 милијарде долара, али нико од новинара редакције ББЦ на српском није ставио овај филм на листу најбољих, а ни најгорих.

Зато су о Опенхајмеру подељена мишљења.

Грујица Андрић: Филм је ни тамо ни вамо. Десетине минута смо гледали догађаје из Опенхајмерове младости и још неколико других делова филма, да би бацање бомбе на Јапан и оно што се после тога догодило трајало свега пар минута.

Слободан Маричић: Први филм који ми падне на памет када помислим на 2023. је Опенхајмер и читав хаос када се појавио у исто време са Барби. И свидео ми се, треба да погледати - морам сад током празника да погледам и Барби, па да одредим победника тог епског дуела.

Јелена Максимовић: Уместо комедије с идеолошким лекцијама (Барби) и биографског филма који ме је застрашио савременом претњом нуклеарног уништења (Опенхајмер) бирам научно-фантастичну комедију They Cloned Tyrone о пројекту клонирања који америчка влада спроводи у гету у подруму госпел цркве, а црну популацију контролише зачином у похованој пилетини и препарату који се користи за прављење афро плетеница.

Чувари формуле

Нисмо се сложили ни око несуђеног српског кандидата за Оскара филму Драгана Бјелогрлића Чувари формуле о акциденту у Винчи, чија последица је прво пресађивање коштане сржи.

Дејана Вукадиновић: Не могу рећи да је лош, али ми је просечан - супер тематика, а некако је све било збрзано, мада разумем да је реч о филму, а не серији и да нема простора да се прича шири.

Светлана Параментић: Ова година ме је вратила у биоскоп. Не само због Барби и Опенхајмера, већ и због, на пример, Чувара формуле, комедије Уклетa кућа, и хорора Дракула: Буђење зла (The Last Voyage of Demeter). Уклета кућа је смешна, страшна, од свега помало, док је разочарење био Дракула јер, просто, није био страшан (а то пише особа која не воли хороре).

Јелена Максимовић: Стилизована прошлост изазива носталгију за временима и која нисте доживели, прича гађа емоције гледалаца и срећан крај упркос бројним препрекама - Чуварима формуле Бјелогрлић је устоличио себе као српског Спилберга.

Рестлови из претходне године

Често филмове гледамо кад прође сезона главних награда, наслови из (пре)широке понуде су прошли сито и решето и избор је много лакши.

Зато су некима од нас фаворити филмови из претходне године, који су обележили доделу Оскара Духови острва Мартина Мекдоне или Вавилон Демијана Шазела.

Грујица Андрић: Јако верна слика депресије на једном малом острву у Ирској, где човек има једног пријатеља, иако са њим не дели ништа слично. Генијална глума свих главних ликова, пре свега Колина Фарела и Брендана Глисона.

Милица Јеремић: Са свим филмовима Мартина Мекдоне имам исти доживљај - довољно је само пар кадрова да ми ликови толико прирасту за срце да изгубим било какву критичку дистанцу и да почнем да их осећам као своје. Осећање које доминира је нежност која је уједно и утеха у световима огромне туге коју носе његови ликови.

Слободан Маричић: Вавилон је веома интензиван, много тога се дешава на екрану и дуго траје, али је забаван и волим филмове о филмовима.

Неки од нас су се добро спремили и за предстојеће доделе главних филмских награда.

Јаков Поњавић: Ишчекујући гледање новог филма Јоргоса Лантимоса Јадна створења за који су се изгледа сви критичари сложили да је најинтересантније остварење у 2023. издвојио бих фасцинантну француску крими-драму Анатомија пада, као и нови филм Алис Рорвахер Химера, фантазмагоричну комедију о изгубљеној љубави.

Документарци: Кад вести из новина добију заслужен третман

Истинита и интригантна прича основа је сваког доброг документарца, зато не чуди што су неки од новинара ББЦ на српском фаворите нашли баш у овом жанру.

Јована Георгијевски:Bad Press je документарац о новинарима који су Индијанци, па има све: и локалну заједницу, и малог човека, и расно-етничку проблематику у Америци и новинарство у великом свету.

Документарац 20 Days of Mariupol је био најављен за приказивање у Србији, али је гостопримство на крају отказано. Једна од најстрашнијих опсада досадашњег рата, где је фото-репортер остао са неколицином колега.

Милица Јеремић: Захваљујући аматерским снимцима са мобилних телефона насталих у дану упада на Капитол, који су у великој мери коришћени у филму Четири сата код Капитолa Џејмија Робертса, имала сам не само утисак да сам била у средишту догађаја него сам могла да осетим и бес, страх, еуфорију, збуњеност људи који су се тог дана тамо.

Остали фаворити: Филмови које смо први пут гледали 2023. и они којима се стално враћамо

Дејана Вукадиновић: Одавно европска кинематографија код мене преузима примат у односу на америчку, зато сам изабрала шпански крими трилер El Cuerpo, у ком се преплићу превара, издаја, освета, дилеме и напетост која остаје до самог краја.

Сандра Максимовић: Трилогија Ричарда Линклејтера (Пре свитања, Пре сумрака и Пре поноћи) је нешто чему се често вратим. Пример филма у ком је сценарио, односно дијалог толико добар, да никакви ефекти, акционе сцене и необична монтажа нису потребни да би држали пажњу гледалаца.

Немања Митровић: Бирам десетак година старији филм - Лов (Jagten), Томаса Винтерберга са Мадсом Микелсоном. Неправда, сумња, лицемерје, хистерија и, готово преко ноћи, изопштавање из заједнице и окретање леђа дојучерашњих пријатеља - филм који те тера на размишљање.

Грујица Андрић: У филму Чудо у ћелији број 7 (Yedinci Kogustaki Mucize, 2019) све ми је било изузетно - сценарио, атмосфера малог турског града на почетку овог века и, пре свега. глума. Арас Булут Иyнемли игра главног лика Мема, оца шестогодишње девојчице, који има менталне сметње и неправедно га осуђују на смрт, остварио је једну од најбоље одиграних улога последњих година.

Светлана Параментић: Кратки филмови Веса Андерсона, посебно The Wonderful Story of Henry Sugar јер је занимљив формат, а у њему игра један од мојих омиљених глумаца, Бенедикт Камбербач. Нека ми фанови Марвела опросте, али ове године сам први пут гледала Спајдермена, и да, омиљен ми је Том Холанд.

Разочарања: Џулија Робертс на црној листи

Апокалиптични трилер о пропасти технологије без које данас не можемо данас да замислимо свет Остави свет за собом (Leave the World Behind) с Џулијом Робертс у главној улози није одушевио ни критику, ни публику, а ни новинаре редакције ББЦ на српском.

Јелена Субин: Изгубљених сат и по времена и један од најбесмисленијих филмова одгледаних.

Грујица Андрић: Почетна идеја ми није лоша, али реализација изузетно траљава. Сат времена ничега, превише развучене сцене из којих не сазнајемо много, а онда цео расплет добијамо у 20-ак минута уз рез на крају - очекивао сам макар још 15-20 минута филма у тренутку када су га завршили.

Јаков Поњавић: У мноштву просечних филмова ове године Скорсезеов Убиства под цветним месецом се посебно истиче, као и дугоочекивани филм апокалипсе са Џулијом Робертс Остави свет за собом.

Милица Јеремић: Из перспективе родитеља кога никада ни најмање нису занимали суперхероји Спајдермен: Путовање кроз Спајдер свет (Spider-Man: Across the Spider-Verse) је два и по сата непотребног бомбардовања свих чула у причи која се шири на милион страна тако да ни одраслој особи није лако да испрати све рукавце, а камоли млађима.

Најбоље серије: Породичне приче из масне кухиње ресторана брзе хране и њујоршких луксузних поткровља

Све срећне породице личе једна на другу, а породица Кармена Берзата, главног јунака серије The Bear, дубоко је несрећна.

У првој сезони, публика је пратила како се млади и перспективни кувар после самоубиства старијег брата враћа у чикашку прчварницу од ресторана да преузме породични посао на ивици опстанка, а у другој сезони упознајемо боље чланове Карменове породице, као и шаролику групу запослених.

Јелена Максимовић: У другој сезони јунаци не јурцају и урлају у пренатрпаној масној кухињи, већ их упознајемо њихове снове и несигурности. Некима се пружа друга шанса иако нису у цвету младости, а то је приказано уверљиво и без патетике. У најбољој (седмој) епизоди, кључну улогу у трансформацији јунака има песма Тејлор Свифт, певачице коју је магазин Тајм прогласио за личност године.

Грујица Андрић: Одушевило ме је и то што истовремено стекнеш утисак да је серија о кухињи и да заправо нимало није о кухињи.

Слободан Маричић: Иако светски познат кувар, у таквој средини Кармен Берзато је аутсајдер без трунке ауторитета, али полако почиње да стиче поверење свих у покушају да сачува продавницу од гашења. Тај апсолутни хаос њихове кухиње ми је брзо пристао за срце.

После четири сезоне, Наследници, прича о свађи међу децом медијског гиганта Логана Роја, фиктивне верзије Руперта Мардока, дошла је до финала.

Грујица Андрић: Лектира о моћи, амбицији и страху. Не сећам се да сам гледао нешто баш овако снимљено - и што се тиче технике, али и осветљења, доста ноћних кадрова или оних са слабијим светлом.

Милица Јеремић: Капитализам добија физичко обличје од главе до пете у ликовима који борећи се за трон најчешће питају „А шта је са мном?". Свет у коме скоро да нема ни назнака функционалног односа између двоје људи, био ми је смешан, тужан, а изнад свега, горко поражавајући.

А гледали смо још и:

Светлана Параментић: Ако кажем серије Фирефлај лејн и Џини и Џорџа увиђа се неки образац - мора да постоји фин заплет, али не превише компликован да би ми држао пажњу.

Сандра Максимовић: Иако популарна, није за свачији укус, Рик и Морти. Њихови јединствени карактери, хаотичне авантуре у страшним и смешним универзумима, дају често неопходан бег од свакодневице бар на тих 20 минута по епизоди. А у октобру су нас обрадовали и новом сезоном.

Дејана Вукадиновић: У серији Последњи од нас (Last of Us), маестрални Педро Паскал игра наизглед суровог човека, обликованог читавом ситуацијом, али како серија одмиче на површину излази рањивост, страх, дилеме због чега не желимо да се зауставимо на једној епизоди.

Јелена Субин: Серија Знам како дишеш је оставила најјачи утисак на мене ове године. Добра глума, одлично снимљена серија и дубоке емоције изазване наизглед нормалним породичним односима. Све док се не загребе по површини.

Немања Митровић:Sweet Tooth, пост-апокалиптична драма која прати судбину малог хибрида Гаса, дечака полу-јелена са роговима на глави у свету где је пандемија умало истребила људску расу, док преживели лове децу налик њему. Ако би требало да образлажем зашто сам изабрао баш ову серију, вероватно бих прво викнуо - естетика, која ме умногоме подсећа на моју омиљену серију из детињства - Племе.

Узалуд дата шанса

За крај остављамо серије које су нас разочарале:

Дејана Вукадиновић: Нисам била претерано одушевљена начином на који је прављена серија Друг Марко о Александру Ранковићу. Очекивала сам играну серију, а то је сам спој играног и документарца, што нужно није лоше, јер је историјска личност, али ми је фалило више дијалога и сцена.

Јаков Поњавић: Завршио сам са финалном сезоном Круне која узевши целокупну серију у обзир иде од сјаја до очаја, скоро као и у стварним догађајима

Милица Јеремић: Од пређашњих ликова из серије Секс и град, остале су само љуштуре тако да су у наставку Управо тако (And just like that…), Кери, Шарлот и Миранда у најбољем случају једнодимензионални модели скупих креација, а у најгорем карикатуре стварних емотивно-сексуалних изазова у 50-им годинама.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]