Србија и уметност: Како су словачки сликари постали хроничари живота у војвођанској Ковачици

У малом месту у Банату, које живи од пољопривреде, сликарски занат преноси се с колена на колено.

Ковачица код Панчева има 26.000 становника и већински је насељена Словацима, а у последњих осам деценија дала је педесетак признатих сликара, прослављених у читавом свету.

„Наше место је колевка словачког наивног сликарства које је посебно по томе што самоуки уметници сликају призоре из свакодневног живота села", каже Ана Жолнај Барца, директорка Галерије наивне уметности у Ковачици, за ББЦ на српском.

Ипак, наивно сликарство није резервисано само за признате сликаре - многи Ковачичани радо узимају четкицу у руке.

„Баш као што већина ковачичких уметника не живи од уметности и бави се пољопривредом, тако се многи у слободно време баве сликањем - може се рећи да је то хоби читаве заједнице", додаје Жолнај Барца.

Јединственост феномена потврђује и то што је недавно прихваћена кандидатурa Србије да словачко наивно сликарство упише на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа, а коначна одлука очекује се током 2024. године.

Према подацима последњег пописа, у Србији живе скоро 42.000 Словака, који имају статус националне мањине.

Самоуки сликари

Зидови атељеа у кући шездесетосмогодишње сликарке Зузане Верески облепљени су постерима са њених изложби.

Дела ове уметнице путовала су на пет континената.

„Овај постер је из Америке, а овај други из Јапана", проводи нас кроз велику собу са штафелајем у средини.

Верески се поноси тиме што је самоука сликарка.

„Ковачичко наивно сликарство се не учи у школи, оно се преноси с колена на колено.

„Одрасла сам на селу, моји родитељи су били обични паори, живели смо сиромашно, и никада се нисам школовала за то како да поставим слику", прича словачким акцентом.

Сећа се да је као девојчица цртала „прутићем у прашини", одрастајући у Падини, једном од осам села општине Ковачица.

Једног дана, када је имала „13 или 14 година", отац ју је у одвео у атеље Мартина Јонаша (1924-1996), једног од утемељивача ковачичког сликарства.

„Тада сам први пут видела штафелај и толико сам се одушевила да сам одсекла парче платна од мамине подсукње чим сам дошла кући."

Тако је настала њена прва слика која данас има издвојено место у кућном атељеу.

Приказује двоје младих који се држе за руке и шетају поред реке.

„Вероватно сам била мало заљубљена када сам то насликала", каже, осмехујући се попут девојчице.

Успех је дошао убрзо после прве самосталне изложбе, коју је имала 1984. године у Галерији наивне уметности у Ковачици.

До краја те деценије, њена дела путовала су у разне делове света, а на врата њеног дома покуцао је менаџер британске принцезе Дајане.

„Откупљене су три слике, али не знам шта је данас са њима", додаје.

Верески каже да је итекако везана за сопствена дела, а у кућном фонду има 57 слика, које нису на продају.

Свака од њих прича причу из живота Словака у Ковачици и околини.

'Пољопривредници са сликарским четкицама'

Верески је једна од двадесет и двоје признатих сликара из Ковачице, чланова Галерије наивне уметности (ГНУ), који и даље стварају.

Већина има дугачак стаж - најстарија сликарка Катарина Карличкова има 87 година, а најмлађа је четрдесетогодишња Марина Петрикова.

Од 1939. године, која се сматра почетком словачког наивног сликарства, у чланство ГНУ примљено је 47 сликара, наводе из ове институције.

Све је почело у локалном дому културе, прича Жолнај Барца.

„Једни су играли шах, други су везли, а трећи су са разних разгледница које су стизале у Ковачицу пресликавали афричке животиње, италијанске гондоле и сличне призоре.

„Прве слике на платну настају 1953. године, када почиње да ствара Мартин Јонаш, један од најистакнутијих представника наивног сликарства не само у Ковачици, већ и у целом свету", додаје.

Јонаш је за сопствени рад освојио бројна међународна признања,

Између осталог, 1978. године је подело златну медаљу са Салвадором Далијем на међународној изложби цртежа у Италији.

Дали је био шпански сликар и један од најзначајнијих светских представника надреализма.

Тридесетак слика Мартина Јонаша у приватној колекцији у Ковачици чува Јан Чех, први директор ГНУ, који у култури ради више од пола века.

„Јонаш је био мој лични пријатељ, који ме је спонтано увео у колекционарство, тако што ми је поклањао слике и поверавао ми организацију изложби", прича за ББЦ на српском.

Једна од кућа у његовом дворишту, у центру варошице, данас представља највећу приватну колекцију словачке наивне уметности.

Колекцију је симболично назвао „Урамљене успомене".

„Срећан сам што сам имао прилику да будем сведок развоја наивног сликарства Ковачице.

„Памтим време када су многа деца од 12 година имала по једну малу мотику, којом су окопала кукуруз, па тако и многи наши уметници - били су пољопривредници који су узимали четкицу у руке", додаје.

Јонаша памти као „једноставног човека, веома штедљивог и једног од ретких који су успели да живе од сликарства након што су се прославили".

„Ипак, увек се трудио да уметност учини приступачном за све.

„Пошто је знао да не може свако да приушти уље на платну, радио је графике, које је штампао у стотинак примерака, потписивао и продавао по малим ценама", каже.

Значајно место како у Галерији наивне уметности, тако и у Чеховој приватној колекцији, има сликарка Зузана Халупова (1925-2001).

„На већини слика приказивала је Катку - девојчицу у ружичастој хаљини, и говорила да је то њено измишљено дете, јер властито није имала", појашњава колекционар.

Како су Словаци дошли у Војводину?

Словаци су на подручје Ковачице дошли 1802. године, по указу хабзбуршких владара, како би бранили тадашњу банатску војну границу са Османским царством.

„До данас, очували смо веру, обичаје, традицију и језик", прича Жолнај Барца.

Напомиње да у Ковачици данас постоје основна школа и гимназија, са одељењима на словачком језику.

Словаци живе и другим деловима Србије, претежно у Војводини, а статус националне мањине имају од 1963. године.

Док у Ковачици и околних осам села живи нешто мање од 26.000 људи, у самој Ковачици нема ни 6.000 становника.

Ковачица је удаљена само 48 километара од Београда и 34 километра од Панчева и има железничку, али нема аутобуску станицу.

Поједини становници ушорених кућа, који се не баве пољопривредном, свакодневно путују на посао у Панчево и Београд.

Исто је и са ђацима, који се школују већим местима, па се неретко могу видети групице како чаврљају, чекајући аутобус на једном од два стајалишта у Ковачици.

Каква је будућност словачке наиве?

Најмлађа сликарка из Ковачице, која је до сада одржала самосталну изложбу, рођена је 1995. године.

Стефани Хусарева каже за ББЦ на српском да не памти радове у пољу пре пољопривредних машина, што је честа тема словачких наивних сликара.

„Призори које видим на сликама уметника старије генерације познати су ми само из прича моје баке", прича двадесетосмогодишњакиња, која је тренутно на мастер студијама програмирања.

Ипак, каже да се за сада није усудила да наслика трактор или комбајн - честе призоре на савременој њиви.

„Никада нисам видела такав призор на слици словачке наиве и прибојавам се реакција када бих тако нешто урадила", додаје.

Хусарева се за сликање се заинтересовала посматрајући тетку, која је повремено сликала из хобија, а први штафелај купила је од комшија.

Није чланица Галерије наивне уметности, а из ове институције кажу за ББЦ конкурс за пријем у чланство нису расписивали већ осам година и да „чекају прави тренутак".

Тако је Хусарева самосталну изложбу одржала 2022. године у приватној Галерији Бабка у Ковачици.

Из ГНУ објашњавају да су основне технике у словачком наивном сликарству уље на платну и уље на стаклу, али Хусарева се усудила да искорачи из оквира традиције.

„Волим да радим на платну, али волим и да цртам на таблету - много је практичније, нема нереда, нема потребе за удисањем боја", додаје.

На изложби је приказала и три дигитално урађене слике, а каже да су многи у публици тиме били збуњени.

„Већина је мислила сам их насликала четкицом, фотографисала, а онда одштампала фотографије", каже.

Хусарева, која има млађу сестру тинејџерку, каже да међу младима постоји интересовање за словачко наивно сликарство, али да је оно обојено савременим технологијама.

„Многи имају апликације на телефону, жврљају и цртају на њима", додаје.

Док Хусарева каже да машта о томе да словачка наива изађе ван устаљених оквира, неки признати уметници већ прелазе границе.

Из хрпе папира у атељеу, Зузана Верески вади примерак часописа „Екопедија" из 2021. године, на чијој је насловници њена слика - призор из Ковачице, са савременим, челичним ветрењачама у позадини.

„Треба да сликамо све што нас окружује - тако смо у Ковачици одувек радили", каже Верески.

Погледајте видео: „Научио сам да цртам фотореалистичне портрете"

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]