Радно време у Србији: Како изгледа живот запослених са најдужом недељом на послу у Европи

Многи морају, мање их жели, али српски радници у просеку раде недељно најдуже у Европи.

У последњем кварталу прошле године, запослени у Србији су недељно проводили 42,1 сат на послу, показују подаци Еуростата, статистичке агенције Европске уније (ЕУ).

„Када после десет сати стајања уз траку дођете кући, ви нисте ни за шта", каже Марија, која је запослена као радница у производњи, за ББЦ на српском.

Марија припада групи радника која у међународној класификацији занимања, на коју се Еуростат ослања, обухвата руковаоце и раднике за машинама.

Они су, по подацима Еуростата, радили просечно 43,4 сата недељно у Србији.

Из Инспектората за рад кажу за ББЦ на српском да контролишу да ли фирме у Србију поштују законске одредбе у вези са радним временом, прековременим радом и прерасподелом радног времена.

Контрола се спроводи и по захтеву запослених, али и током редовних и ванредних инспекцијских надзора по службеној дужности.

Маријине колеге, које обављају исту групу послова, у просеку су у ЕУ радиле четири сата мање.

„На Балкану се одувек најдуже радило.

„Овде је измештен велики део производње и, из године у годину, земље са најдужим радним временом су Србија, Црна Гора, Грчка, Турска, делом Румунија и Бугарска", каже Бојан Урдаревић, професор радног права на Универзитету у Крагујевцу, за ББЦ.

Међутим, нису само радници у производњи ти који раде више од 40 сати.

Статистика показује да од њих више раде менаџери (44,3 сата) и пољопривредници (44,6 сати).

Док у пољопривреди због природе посла радног времена често и нема, менаџери дуже остају на радним местима због лоше организације, сматрају саговорници ББЦ на српском.

Уместо да постоје јасно дефинисани радни задаци за сваку позицију, менаџери беспотребно раде све, а да при томе сама компанија нема никакву корист, каже професор Горан Ђоковић, члан Управног одбора Удружења менаџера Србије.

Плата испод, а радно време изнад просека

Марија има 53 године, и од 2020. ради у фабрици за траком у граду средње величине у Србији, сваког дана осим недеље.

„Мени је нормално да радим 48 сати", каже она.

На папиру, њено радно време би требало да буде од пола седам до пола три.

У стварности, често остаје да ради два сата прековремено.

Када није могла да ради додатне сате, тврди да је била „санкционисана": зарада јој је умањена, а шефица је била посебно непријатна.

„Када је следећи пут требало да се остаје по десет сати, ја сам отишла на боловање јер то не може да се издржи.

„Каква могу да будем кад после десет сати стајања кад дођем кући? Ја немам малу децу, али шта да раде жене којима деца иду у вртић, у школу? Кад оне њима да спреме да једу кад смо као зомбији после десет сати?", каже она.

Маријина плата је нешто виша од 50.000 динара и тај новац није, каже, вредан напора коме је изложена.

Зарада коју има је испод просека за крај Србије у којем ради.

Просечна плата у Србији је, према званичним подацима, у мају ове године била је око 86.000 динара.

На ову плату, Марија може да добије месечни бонус који би је приближио просечној заради у њеном крају, али само под условом да нема изостанке са после, као што су боловања и одмори.

„Ја тражим други посао јер се осећам способно да могу да радим, али не под оваквим условима, где вас константно терају да морате више и где стално чујете дреку и вику", каже она.

Марија не мисли да тако мора и то јој потврђује начин опхођења према радницима када фабрику посете „шефови" из државе одакле потиче фирма у којој ради.

„Наши су овде поставили норму која је двоструко већа од норме коју су поставили странци.

„Кад дођу странци, нама је одмах циљ мањи, нико не виче, сви нас тапшу по рамену, милина. Три дана да се ради."

Све (ни)је по закону

У Закону о раду у Србији, јасно стоји да радна недеља може да траје 40 сати.

Могућност прековременог рада постоји, али тај допунски рад не би смео да прелази 48 сати недељно и требало би да буде плаћен као такав, објашњава професор Бојан Урдаревић.

„Над законом, међутим, нема инспекцијског надзора, а закон без надзора је само мртво слово на папиру", каже он.

Како не би платили прековремени рад, послодавци покушавају да га прикрију.

„Издају се усмени налози, нема писаних трагова и тешко га је доказати", каже професор.

Закон у Србији дозвољава и такозвану прерасподелу радног времена.

То значи да радници могу шест месеци да раде по 60 сати недељно, а да преосталих пола године раде 20 сати, да би у коначном просеку годишње имали радну недељу од 40 сати.

„Прерасподела радног времена може да се уведе ако послодавац мисли да ће у једном периоду године имати већи обим посла, а у другом мањи.

„У стварности се дешава да запослени раде 60 сати шест месеци, а онда по 40 сати до краја године - све што прелази ту 40-часовну радну недељу треба да им се обрачуна као прековремени рад и да им се тако исплати, што није увек случај", каже саговорник ББЦ на српском.

Да би прековремени рад почео да се исплаћује, радници би морали да туже послодавца, што се не дешава јер су људи у страху, додаје он.

Подаци које су у писаним одговорима послати ББЦ на српском из Инспектората за рад показују да је током ове године донет већи број решења због неправилност у вези са ноћним и прековременим радом у односу на 2022.

Такође, и укупне новчане казне које су изречене послодавцима у првој половини ове године веће су у односу на целу прошлу годину.

Из Инспектората објашњавају да се не води посебна евиденцију о решењима које су инспектори донели због неправилности у вези са прерасподелом радног времена.

„Од укупног броја решења које су инспектори рада донели у периоду јануар-јун 2023. године у области радних односа, 16 одсто решења се односило на радно време - ноћни рад, прековремени рад, док се 11 одсто решења односило на зараде", додаје се.

Из Инспектората позивају запослене да неправилности пријаве инспекцији „директно доласком у канцеларију Инспекције рада, путем електронске поште, писаним путем или телефоном, као и путем бесплатне инфо линије 0800 300 307".

Менаџер - човек који се за све пита

За разлику од Марије, Горан Божић је радио и више, али вођен личном жељом и амбицијама.

Са 33 године, његов радни дан могао је да траје и по 12 сати.

„Управљао сам компанијом која је имала 1.200 запослених.

„То што сам радио прековремено, била је ствар мог избора, нико ме није приморавао.

„Једноставно, био сам млад и адекватно стимулисан", каже Божић.

Он је некада радио у Мобтелу, који је био први мобилни оператер у Србији у власништву породице Карић.

Почео је са 26 година на најнижој позицији као оператер и онда се успињао у хијерархији.

Када је Влада Србије преузела већински пакет у Мобтелу, компанија је променила назив у Моби, а 2006. године продата је Теленору за 1,5 милијарди евра.

„У Мобтелу је извршена дигитална трансформација 2004, а томе су претходили уређени пословни процеси.

„Захваљујућим управо тим процесима, ја сам од 12 сати рада дошао до тога да нисам радио скоро ништа", каже он.

После Мобтела, Божић је заузимао високе позиције у другој телекомуникационој компанији.

Данас живи на селу и води сопствену консултантску фирму чији је задатак да помогне компанијама да прођу процес дигиталне трансформације како би постале ефикасније.

Каже да око себе у менаџерском свету види „милион презентација, ексел табела и састанака".

Верује да менаџери раде прековремено јер не постоје успостављени пословни процеси који би јасно дефинисали шта и како ко ради.

„Лидери и менаџери не могу да направе скок из приватног у неки вид коорпоративног власништва.

„Воле да се питају за све", каже он.

Са њим је сагласан професор Горан Ђоковић, члан Управног одбора Удружења менаџера Србије.

„Код нас лидери и менаџери о свему брину - од набавке тоалет папира до крупнијих ствари.

„Баве се сваким радним местом, иду ходником, виде радника и у ходу му промене радни налог јер тако мисле да треба, а уз то обављају низ непотребних ствари", каже Ђоковић.

Све ово, додаје, ни на који начин не помаже компанијама већ се само „ствара лажна слика да се ради".

„У добро организованим компанијама није битно ко је власник или директор, већ су процеси дефинисани и уведени су стандарди квалитета", наводи Ђоковић.

Пољопривреда не познаје слободан дан

Радни дан Милана Пајића почиње у шест ујутру и завршава се касно у ноћ.

Другачије и не може јер заједно са супругом и двоје деце води рачуна о фарми на којој има око 80 крава и јуница, уз десетак хектара земље.

„Сваки дан је исто. Субота, недеља, празник, и на дан слава, и лети и зими, нема одмора, нема боловања", каже Пајић.

Пољопривредом је почео да се бави 2000-их година, када је купио три краве.

Кроз године, домаћинство је расло, изградио је објекте, набавио потребне машине.

„Рачунао сам да неће многи хтети да се баве пољопривредом и да ће моћи да се заради. И могло је.

„Не бисмо ми све ово могли да направимо да није, али сада то више није случај", каже он.

Одговарајући на питање да ли би, да му неко понуди осмочасовно радно време за исти новац који сада зарађује, одустао од фарме, он без оклевања каже - „да".

„Све што имам - дајем, и стоку и машине, само мени и супрузи обезбедите посао.

„Увукли смо се у дуговања. Да продамо сву стоку, не знамо да ли ћемо све да покријемо."

Док купи храну за стоку и покрије остале трошкове производње, не остане му за оно најважније.

„Морао сам дете да повучем са факултета јер више нисам могао да га финансирам.

„Најстарија ћерка је на крају завршила ванредно јер није било пара. Ја имам троје деце и нисам могао све", каже Милан.

Он наставља да ради јер, каже, нема другог избора.

„Сад смо ту где смо. Знате оно 'баба дала динар да уђе у коло, дала би два да изађе, али неће мангупи да дају'", додаје Милан.

Шта статистика открива, а шта скрива?

Еуростат објављује податке о дужини радне недеље у 34 државе Европе.

Подаци обухватају запослене са пуним радним временом и оне који не раде пуно радно време.

Када се погледају запослени и са пуним и са непуним радним временом, просечна радна недеља у Србији у последњем кварталу 2022. године трајала је 42,1 сат.

У ЕУ просек је 35,7 сати, док се у Холандији најмање радило - 31 сат.

„Холандија, али и скандинавске земље, имају флексибилне форме рада због усклађивања породичног и пословног живота, па много жена ради непуно радно време, што код нас није случај", каже професор Бојан Урдаревић.

Већи удео запослених са непуним радним временом тако обара просечну дужину трајања радне недеље и чини да изгледа да се у Србији неупоредиво више ради.

То, ипак, није сасвим тачно.

Подаци који обухватају само запослене са пуним радним временом показују да се у Швајцарској радило 43,5 сати, а у Србији 43,3 сата у просеку недељно при крају 2022.

На нивоу ЕУ, просечна радна недеље за запослене са пуним радним временом била је 38,8 сати, док се најмање радило у Финској - 36,7 сати.

„Већина држава у Европи има 40-часовну радну недељу.

„Разлика је у томе што они имају флексибилне облике рада, у неким земљама је забрањен рад недељом, а покушава се експеримент да се ради само четири дана недељно", каже професор Урдаревић.

Најдуже радно време имају балканске земље.

Последњи доступни подаци за Црну Гору и Турску потичу из 2020.

Они показују да је у овим државама просечна радна недеља трајала 43 односно 43,5 сати

У Грчкој, која у Европској унији има најдуже радно време, радна недеља је крајем 2022. трајала је 39,4 сата.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]