Трагедија у Београду: Протести у Београду и Новом Саду против насиља

„Научите нас љубави", великим црвеним словима пише изнад масе људи која у тишини хода централним београдским улицама.

Неколико транспарената је ту, демонстранти су ту, шетња је ту, али се на сваком кораку види да овај протест није као било који претходни.

Музике нема, пиштаљки такође, као ни бубњева - шета се у тишини.

Првог дана прве недеље после две масовне пуцњаве у Србији, када је укупно убијено 17 људи, део опозиције позвао је на протест против насиља.

И велики број људи се одазвао, а скупова је било и у Новом Саду и Нишу.

Један демонстрант у Београду, 28-годишњи Александар Димитријевић, каже да је на протест „дошао из много разлога".

„Ово што нам се десило је велика катастрофа... Тешко ме је то погодило, толико да већ данима само о томе размишљам", наводи Димитријевић за ББЦ на српском.

Тринаестогодишњи К. К. прво је у среду у основној школи „Владислав Рибникар" убио осморо ученика и чувара школе, да би дан касније до масовне пуцњаве дошло и у околини Младеновца.

Тада је убијено осморо, а рањено 14 људи.

„Ту сам и да се изрази тај бунт који недостаје већ дуже време, како би потенцијално дошло до било каквих промена", каже Димитријевић.

Да ли су оне заиста могуће?

„Ух, надам се", одговара Димитријевић кратко. „Није се то до сада показало, али надам се."

Скуп је почео у 18 часова испред Народне скупштине, где су већ око 17.30 почели да се долазе грађани и званичници дела опозиције, који су и позвали на протест.

То су Демократска странка (ДС), Странка слободе и правде (ССП), Покрет слободних грађана (ПСГ), Народна странка, Покрет Не да(ви)мо Београд, као и Синдикат Слога.

Одмах на почетку - тишина, минут ћутања за страдале.

„Претходних дана сви смо се питали шта нам се то догодило и зашто - зашто невиној деци која су тек закорачила у живот, сањала снове, заљубљивала и надала добром", навела је потом Марина Видојевић, наставница српског језика, која се једина обратила окупљенима.

„Претходних дана сви смо осећали бес немоћ и тугу", додала је Видојевић.

Изнети су и захтеви протеста, испраћени аплаузима.

Демонстранти траже смену Савета Регуларног тела за електронске медије, министра полиције Братислава Гашића, као и шефа Безбедносно-информативне агенције Александра Вулина.

Међу захтевима протеста су и гашење штампаних медија који „објављују лажне вести, подметачине, континуирано крше новинарски кодекс", као и одузимање националних фреквенција телевизијама Пинк и Хепи.

На крају, тражи се и хитна седница Народне скупштине о дешавањима из прошле недеље.

Опозициони лидери и грађани потом су стали иза великог црног транспарента са натписом „Србија против насиља" и кренуло се у шетњу до Владе Србије.

У колони и старији и млађи, доста родитеља са децом, као и паса, док се једна велика тробојка вијори изнад глава.

Шета се у тишини, тек понеко ћаска о разним животним темама.

Али највише се прича о дечацима и девојчицама из Рибникара.

„Овде сам зато што кад се каже 'нешто није у реду' - то је еуфемизам", каже за ББЦ на српском Ангелина Анић, просветна радница у пензији и једна од људи из колоне.

Речи тешко цеди, а очи као да су јој пуне суза.

„Све није у реду, просто је неиздрживо... Боли ме, очајна сам", наводи Анић.

„Одавно је постало неиздрживо, одавно", додала је и заћутала.

Испред Владе Србије поновљени су захтеви протеста и најављен нови скуп у петак уколико они не буду испуњени.

„Оставке, оставке, оставке", скандирали су демонстранти у једном од ретких вербалних израза незадовољства на протесту.

Милош Марковић, један од демонстранта, сматра да би овакви скупови могли да уроде плодом и да су „захтеви веома реални".

„То су све разлози зашто се ово догодило", наводи 65-годишњи Марковић.

На питање како види све што се догодило прошле недеље, одговара:

„То је све последица промоције безакоња, поделе друштва, погрешних узора и културолошке дегенерације друштва која очигледно траје већ неко време."

Грађани су се на крају мирно разишли.

„Видимо се у петак, молим вас дођите", говорио је на улазу у Владу Србије један од опозиционих лидера свима који су прошли поред њега.

Нови Сад: „Све мора да стане"

Лазар Човс, ББЦ новинар

Истопљени восак, гареж и цвеће већ сасушено од среде и четвртка.

То је сачекало Новосађане, док су они чекали друге да се скупе на Тргу слободе.

Загрљаји, свеће и велики црни транспарент, а на њему масним белим словима: „Све мора да стане".

Раштркани људи се скупљају, зближавају, стају мирно и тихо.

„Пуно туге и бола, неправде и очаја је у нашим грудима. Ми из њих данас морамо да пустимо крик, све мора да стане", рекао је окупљенима Миленко Вујић из Моста солидарности и позвао окупљене у комеморативну шетњу.

„На мосту ћемо пустити цвеће и послати га Дунавом до Београда, а са сваким цветом и поруку да су жртве и породице у нашим мислима."

У мимоходу углавном свечано, никад тише.

Без ознака странака и покрета, беџева или застава.

Само једна млада девојка држи високо подигнут папир, као из школског блока и на њему дрвеним бојицама пише „Разорене институције су насиље".

Око ње трчкарају деца.

Одраслима на лицу прво осмех када виде децу са цвећем, а онда склањају поглед и бришу сузе да их деца не виде.

Почињу тихо да разговарају, волонтери и даље деле цвеће.

Бесплатно је, кажу, донирала им једна локална цвећара.

Прича се о кривици, о оставкама, о наставницима и овлашћењима.

Нико не зна да ли треба окончати школску годину и закључити оцене, али многи то помињу.

Саобраћај је блокиран, возачи се љуте, покушавају да се извуку из блокаде.

„Јао, још један протест", гунђа мајка на пешачком прелазу са дететом у рукама.

Док им људи из поворке нису објаснили повод. Тада спуштају поглед и остају без речи.

Има и неколико старијих Рускиња. Некако сричу оно „све мора да стане".

Кораци ломе тишину, поворка стиже на мост Дугу, где чека мали комби са агрегатом.

„У мимоходу слепљени душама једни за друге..." почиње говор Тања Рогановић, професорица српског из једне новосадске гимназије

Обраћа се, сама наводи, прво као мајка, па као професорица, па као човек.

„Систем је заказао, од нас тражи бирократију, одузео нам је право да посаветујемо, укажемо, изгрдимо и загрлимо."

Најбучније је било када је замерила што су дани жалости морали да сачекају да се заврши утакмица.

Ту се чуо и бес кроз сузе.

И гласно, али дрхтаво „оставке!"

Окупљени читају истоветне захтеве као у Београду и спуштају цвеће у Дунав.

Да иде за Београд.

Погледајте видео: Дубона и Мало Орашје - дан после масовног убиства

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]