Глумац Борис Исаковић у Интервјуу петком: Кључ помирења на Балкану је код ратних ветерана

Зашто се за неког глумца каже да је звезда?

Да ли је то питање популарности - броја аутограма и фотографија са обожаваоцима, лајкова на мрежама или доживљаја публике да су уметници тек толико изнад да обасјавају овај мрачни свет делима, подстичући нас да будемо бољи, или макар осветљавају наше мане?

Ако је ово друго боља лаичка дефиниција, онда је Борис Исаковић звезда српског и југословенског глумишта.

Препознају га на улици, а у разговору је приступачан, спокојан и одмерен.

Разговарамо у Новом Саду почетком јануара, ове године јединственим јер пролећно сунце већ око четири сата смењују мрак и божићни улични украси и лампице на тргу око катедрале.

Глумац и професор Академије уметности у Новом Саду Борис Исаковић добио је Добричин прстен, најзначајније глумачко признање у Србији, пред крај године у којој је његов родни град имао титулу Европске престонице културе.

„Идеја представе и филма у којима играм мора да носи нешто племенито што ћемо да подаримо људима.

„Кад питају да ли позориште нешто мења, па - мења свет", каже са сјајем у кестењастом оку.

Током три деценије дуге каријере мењао га је играјући најразличитије ликове.

Један од првих филмова му је била антиратна драма „Вуковар једна прича", а протеклих година глумио је, између осталих, и бившег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића и Ратка Младића, генерала Војске Републике Српске, у филму о геноциду у Сребреници „Quo vadis, Aida".

Ни онда, ни сад није подилазио публици која није спремна да се суочи са чињеницама о рату на подручју Југославије.

Упитан шта је све, осим политике, заказало - да ли култура, просвета или нешто треће да се и после 30 година од рата ствари не мењају много набоље, овај професор с вишегодишњим искуством, каже да је то „зезнуто питање".

„Прво та свест да после толико просуте крви по којој смо газили сви до колена, ужасно је тешко вратити ствар на своје место.

„Ужасно је тешко рећи да смо погрешили", каже Исаковић.

'Мушкарци не плачу'

Филм који је радио пре неколико година „Мушкарци не плачу" о групној терапији ратних ветерана хрватске, српске и бошњачке војске, први му падне на памет кад се говори о помирењу.

Каже да су некадашњи борци „често скрајнути" и не даје им се довољно медијског простора.

„Требало би пустити и слушати ратне ветеране са свих страна, јер они се налазе, имају те групе и они најбоље могу да предоче слику у чему су учествовали.

„А они имају кључ помирења јер су апсолутно искусили сву бесмисленост, јасно им је и они су били млади и шта значи срљати у нешто, што после, сами видимо, није једноставно поправити, јер су губици огромни", каже после кратког размишљања.

Савија дуван у папир, пали цигарету и наставља.

„Пуно је људских живота страдало, уништено, испремештани су људи, то је озбиљан тектонски поремећај с којим се после манипулисало и то је један од разлога зашто сада после 30 година није како треба.

„Нормалније јесте, али то није довољно", оцењује.

Примећује да се све чешће снимају филмови и серије у којима су глумци из различитих некадашњих југословенских република.

„Универзалност глумачког језика је непобедива", каже уз осмех.

Ипак, и даље има глумаца који не желе да снимају „на другој страни".

За њега је глума „огромна авантура", иако спознаје да је већина и даље затворена у националне идентитете.

„Од сталног хушкања и подсећања на једну прошлост, ми онда одемо у другу прошлост још даљу и живимо тамо.

„Кад живите тамо шта може да се очекује, млади људи не знају ништа о томе, а то је поражавајућа чињеница која може само да доведе до истог", каже глумац.

Питање националних предзнака посебно га нервира и даље.

„Зашто је потребно на такав начин доказивати некакав патриотизам", пита се већ деценијама овај 56-годишњак.

Прадеда му је, каже, прота Јеремија Исаковић, чије име носи улица у Аранђеловцу.

Овај шумадијски свештеник и атлета, страдао је током Другог светског рата, 1943. године, о чему потомак не говори често.

„Не знам како бих могао бити окарактерисан другачије него као Србин, али сад да од тога живим и да ми то постане довољна чињеница за све друго, тешко да је могуће", истиче Исаковић.

Због улоге командата снага Срба из Босне Ратка Младића где углавном игра сцене о којима постоје архивски, документарни записи, замерио се управо националистичким српским круговима.

Младић је правоснажно осуђен пред судом у Хагу на доживотну казну затвора због геноцида у Сребреници и ратних злочина у Босни и Херцеговини 1990-их.

Ипак, Исаковићу су приписали „аутошовинизам" где се „за шаку долара" прави слика о злим Србима, иако је ово први играни филм о злочину у ком је убијено 8.000 муслиманских мушкараца и дечака.

У Аиди се критички преиспитује и улога Уједињених нација.

Био је кандидат за Оскара те године, проглашен је најбољим европским филмом за 2021, а Јасна Ђуричић, која игра Аиду, добила је награду за најбољу глумицу Европске филмске академије.

Исаковић је ту играо, каже „Младића као функцију".

Није се претерано удубљивао у његову личност, мада је читао о његовом животу и спознао осујећеност, поред личне трагедије.

Породица

Далеко више проникао је у дубину лика Слободана Милошевића, некадашњег првог човека Србије и Југославије.

Да би добио укупну слику, недељама је читао књиге и судске транскрипте разговора са судијама и породицом.

„Потпуно сам се у деведесете био вратио, од почетка његовог до тог краја", каже данас.

Упркос огромној дози одговорности, на крају му је главна улога у серији „Породица" била врло забавна и играо ју је са лакоћом.

Сценарио је рађен по аутентичним догађајима и сведочењима о ноћи када је Милошевић ухапшен и изручен Међународном кривичном суду за бившу Југославију, али је надограђен и фикцијом.

Серија је, каже, изазвала бројне коментаре и узбудила гледаоце толико да им се „вратио Слоба".

„Морало је тако да се игра, јер је то човек у околностима када је неизвесна судбина њега и његове породице, када доживљавају напад од неког са стране.

„Није Борис Исаковић смео да каже, `е па нека се он нашао у тој ситуацији, ја ћу га играти тако као да ме баш брига за њега`, а то људи траже од нас, траже да виде наш став кроз улогу да ли ја мрзим неког или га волим", каже он.

Додаје да глумци треба да буду само „проводници", иако је све поларизовано тако да људи нешто или мрзе или воле.

О самом Милошевићу је стекао утисак да је био „формат од политичара".

„Ипак је неку интелектуалност имао, без обзира на све те ужасне одлуке које је донео, наравно да нас је упропастио потпуно и увео нас у ратове који нису били ратови.

„Направио је од нас нацију која не може да дође себи већ толико година", описује Исаковић.

Уз помоћ маске и изврсне глумачке вештине успео је да дочара унутрашњу борбу некада једног од најмоћнијих људи у Србији.

Фолк

Од петооктобарских промена, када је Милошевићев режим оборен, прошло је више од две деценије.

Духовне вредности су занемарене у Србији, оцењује Исаковић, док у Европи препознаје обрисе слободе и достојанства.

Посматрајући кроз призму позоришта увиђа да европски театар прати трендове, труди се и мења, док су домаћи репертоари углавном „неинспиративни и непровокативни".

„То је генерални недостатак одговорности и непоимања коју моћ ти можеш да имаш као глумац у некој представи.

„Са каквим осећајем можеш да излазиш са те позорнице, да си поделио нешто што је јако важно поделити и да се мало дели, да га нема, то зрнце духа и онда да пронађеш задовољство у томе", каже он.

И транзиција на Балкану траје предуго, додаје, а иде се ка „изврнутом капитализму".

„Недостатак духа се надокнађује раскошним животом и онда, пошто наравно не може свако да дотакне раскошни живот, ето ти несрећног, огорченог човека који мисли да су сви други криви за његове неуспехе и то је зачарани круг", каже Исаковић.

Играо је последњих година у серијама Фолк, где игра оца младе певачице који ћерку гура у естраду ради зараде, али и трилерима попут серија Мочвара, Костиили комичних Адвокадои Јутро ће променити све.

Са Срданом Голубовићем снима серију Апсолутних сто, а играо је и у том филму, као и у Кад порастем бићу кенгур, Клопка, Отац и многим другим.

Он изговара „Ракију не пијем, али вињак дерем" и „места су нумерисана" у празном биоскопу, што су постале култне реплике из Кенгура који је сниман сад већ давне 2004.

Морем до позоришта

Пут до глуме код њега није ишао праволинијски.

Имао је, испричао је раније, срећно детињство: мајка му је Новосађанка, отац Београђанин.

Са дедом је путовао у Русију, научио руски и заволео руске писце Чехова и Булгакова.

Учествовао је у школским представама, а први хонорар од телевизије Нови Сад биле су ми копачке, дресови и фудбал Европа куп.

После завршене средње бродарске школе у Новом Саду, отишао је у војску у Пулу и Дивуље код Сплита.

Тад је имао прилику да чамцем обиђе цео Јадран.

По скидању униформе, уписује Вишу поморску школу у Котору, али на два испита до дипломе, схвата да посао морепловца није за њега.

Вратио се у Нови Сад 1988. године, и са 22 уписао, а затим и завршио глуму на Академији уметности.

Професор му је био Бора Драшковић, режисер и сценариста, добитник бројних престижних награда.

„Доста сам срећник био, отварале су ми се праве ствари у право време и долазили су ми прави људи.

„После четири године и Академије код професора Боре Драшковића, дошао је Љубиша Ристић - о њему не треба посебно говорити, то ми је дало ветар у крила и одмах сам почео да играм велике улоге", каже Исаковић.

Театар тог времена описује као „веома узбудљив", каквог је данас мало.

„Цела Суботица је била цело позориште велико, представе су се играле на отвореном."

Паралелно с позоришном, почиње његова филмска каријера.

Док је још трајао рат на подручју бивше Југославије професор Драшковић, позвао га је да игра главну улогу у филму „Вуковар једна прича", разарајућој љубавној причи о Србину и Хрватици, управо венчаним у граду од 50.000 становника.

Радост обе породице убрзо ће постати трагедија.

Овај град био је 1991. године поприште једног од најсуровијих сукоба у рату у бившој Југославији, где су снаге Југословенске народне армије (ЈНА) и српских формација месецима окруживале град, његове становнике и хрватске снаге.

У истој години, док Тома, кога тумачи Исаковић, и Ана (Мирјана Јоковић) чекају бебу, он одлази на редовно служење војног рока у ЈНА која ће преко ноћи постати противничка војска снажном машинеријом окренута управо ка њиховом родном граду.

Буктањем рата, који ће и младом војнику бити бесмислен и све нејаснији, он ће најпре уз тенкове ући у родни град на граници са Србијом, а затим и пуцати на кућу у којој је његова Ана.

Овај филм упоређиван је са највећим светским антиратним остварењима, а Њујорк тајмс је писао о њему као српско-хрватској верзији Ромеа и Јулије.

Иако се у филму политика провлачи тек кроз вести са радија или телевизије, утицала је на то да филм не буде приказан у Уједињеним нацијама 1995, јер га је хрватска влада оценила као „српску пропаганду".

Снимљен је за неколико недеља 1994. године, док се на неколико километара одатле и даље пуцало, а приказao je потпуно разорен град у коме је свака кућа била срушена или оштећена.

Вуковар је за Исаковића био „инјекција мрака", иако није тад схватао потпуно ширу слику.

„Јасно ми је било да су ушли и затрпали град гранатама, тај степен рањености града је ужасно тешко да се појми.

„Кад проведеш неко време, почнеш да се навикаваш да је сваки знак избушен гелером, да је метак у дрвету, да су куће срушене, сваки корак ти о томе говори, кад дођеш у нормалан град просто си зачуђен."

Мању повреду руке са снимања превијали су му у болници на кревету са крвавом постељином, присетио се у једном од интервјуа.

Рат у Вуковару

Разореност размера налик вуковарским, Борис Исаковић је видео пре неколико година на снимцима из Сирије, а у међувремену почела је инвазија на Украјину.

„Кад би могло да се људи телепортују на 15 минута на такво место, више нико никад не би прижељкивао рат.

„Овако, с дистанце, из комфора и наше фотеље гледамо како се тамо нешто разара и то више уопште на нас не утиче", истиче он.

Дубоки је пацифиста, али као глумац саосећа и са људима који мрзе, јер таквом човеку „не може бити добро".

„Што загриженији, то знаш да некакав већи проблем има, нешто што вероватно ни он сам не разуме.

„Како тим људима помоћи да схвате да није у томе поента (...) да иза неког остане да је мрзео неког, да ли је то најважније."

'Буре барута'

После снимања „Вуковар једна прича", овај новосадски студент, почео је да ради са генерацијом глумаца са београдског Факултета драмских уметности - Небојшом Глоговцем, Војином Ћетковићем, Сергејем Трифуновићем, Драганом Мићановићем.

Прва велика представа била је редитеља Слобода Унковског „Буре барута" која ће се од 1995. играти наредних 15 сезона и добити бројне награде.

Играли су и старији бардови глумишта Воја Брајовић, Бранко Цвејић, Драган Николић и многи други.

„Та представа је баш одјекнула, јер је то време протеста у Београду.

„То је дивно ишло, ми играмо представу о Балкану као бурету барута док око нас букти све", каже Исаковић.

Са том представом су први пут изашли из земље и прешли хрватску границу на путу ка Љубљани.

То је био пионирски подухват после рата, у време санкција, када се представе још нису размењивале на подручју некадашње заједничке државе.

„Било је пуно зезања у аутобусу, да ли ћемо стићи до тамо, али је био фантастичан осећај да идете после свега.

„Није ми било као да идем у непознато, напротив, баш сам жудео да се то што пре успостави", каже и наставља:

„Једино што за тим жудим и даље, успоставило се јесте, али не на онај начин где су те дубоко емотивне везе покидане.

„Кад год идем, увек тражим да се то обнови на тај начин, знамо да можда више никад нећемо бити у једној држави, али да искористимо предности свега тога што говоримо истим језиком и што смо малтене потпуно исти људи", каже он.

Као посвећен професор и педагог, труди се да отвореност пренесе и на будуће колеге.

Студенти којима данас предаје рођени су током двехиљадитих.

„Има оних и који дођу са тим, али врло брзо научимо да национално нама не сме и не може да представља ништа, никакав однос из којег бисмо могли да градимо став о улози коју играмо.

„Морамо човека да посматрамо у његовој укупности, са свим мрачним и светлим странама", каже он, додајући да је то питање дубоке моралности.

Глумци не треба да суде људима, већ да пронађу тачку рањивости у сваком човеку, додаје професорски.

У новосадском Српском народном позоришту био је првак драме.

Одатле је, каже, склоњен уз образложење да „нема пара" јер покрајинска влада више не жели да финансира паушалце, али се испоставило да то важи само за њега и супругу.

Јасна Ћуричић и он су у СНП играли уз паушалну накнаду, јер су запослени на Академији као професори.

Није помогло ни то што је Исаковић, једно време и директор драме, на репертоар постављао вишеструко награђиване представе попут Брода за лутке, Галеб - и оне су аутоматски укинуте.

Пут ка миру

Кад све сабере, задовољан је и захвалан на сопственом животу који, каже, уме да награди.

Време пандемије, када ништа није радило, искористили су породично да мало успоре и окрену се себи и завире дубље унутра.

„Ако је мир нека мерна јединица, много сам мирнији него што сам пре био."

Људи се не диве довољно сами себи, организму који нам је дат, ничему, додаје.

„Политичке драме које се стално праве, намењене за једнократну употребу, негују управо то да без драме не можеш свој живот да замислиш.

„Вртиш се као хрчак у оном кругу, тумачећи мисли које ти пролазе кроз главу, а то су углавном неке предрасуде шта други мисле о мени", каже Исаковић.

Кад би људи, каже, то укинули, у главама би већ били на подручју мира.

Пре неколико година престао је да помно прати вести и да се нервира око ствари које су се већ десиле, а сада медије чита колико му је потребно да буде у току.

„Кад сам био млађи, нервирале су ме све неправде, хтео сам све да исправљам, да људима говорим шта треба да раде, како да се понашају, како да буду одговорни према послу.

„А онда сам схватио да постоји један једини човек коме могу тако да се обраћам, а то сам ја."

Спокој за њега су и празнични дани које проводи с породицом, а лепо време усред зиме радо користи за шетњу и вожњу бицикла по равним новосадским улицама.

Током лета, заједно са Јасном у „кући на точковима" обилази читав Балкан.

Љубав према камперима родила се кад је са 14 година први пут боравио у шатору за двоје у ком је спавало њих 12 другара у Ровињу, испричао је за Вреле гуме.

Уз лежај за двоје, туш кабину, тоалет, судоперу, шпорет, фрижидер и готово дневну собу на точковима обишли су хрватско приморје, Босну и Херцеговину, Северну Македонију, Албанију, Грчку од манастира Метеори до југа, Мађарску и бројне друге земље.

Једном је у камперу боравио и у Београду, током снимања серије „Сумњива лица" читавих месец дана.

'Кума глума'

Добричин прстен, награду за животно дело коју додељује Удружење драмских уметника Србије, пре свега за позоришне улоге, требало би да прими у Југословенском драмском позоришту.

У ЈДП-у игра главну улогу у представу „Зашто је полудео господин Р" у режији Боба Јелчића.

Господин Р је технички цртач који седамдесетих година живи у Западној Немачкој, има посао, породицу, телевизор и вечиту јурњаву за бољим позицијама.

Редитељ се, каже, у овој представи о обичном „малом човеку" у капиталистичком друштву „игра позоришта" и то је тајна њеног успеха.

„Волим игру без глуме, представа буди некакве асоцијације у публици, које ви свесно отварате, пуштајући их.

„Имам утисак да заједно играмо, представа је пуна некаквих грешака, па људи не знају шта су стварно грешке, то стално држи пажњу публике и ми се зезамо са тим, а говори о једној озбиљној теми: колико тога је нама као људима натоварено на грбачу", каже Исаковић.

Као лауреат Добричиног прстена, стао је раме уз раме са великанима попут Љубе Тадића, Мире Ступице, Мије Алексића, Зорана Радмиловића, Рахеле Ферари, Данила Бате Стојковића, Петра Kраља, Милене Дравић, као и уз његову партнерку, глумицу Јасну Ђуричић, која је овај повелики прстен добила 2015. године.

„Јаца и ја нисмо још венчани, али сад обоје имамо прстен, кума глума нас је венчала", закључује уз осмех.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]