Путовања и Америка: Плоче на кило и зашто је Блу дрим јефтинији него у Србији

У Чикаго слећем истог дана када се на стриминг платформама појављује нови, дуго очекивани албум Кендрика Ламара.

Већ знам да ће то бити савршен саундтрек за мојих месец дана одмора - Mr. Morale and The Big Steppers.

Следећих 30 дана ћу слушати само америчку музику, читати америчке писце, листати културни додатак Њујорк тајмса.

Слободно правите гримасе и колутајте очима.

Знам где сам, знам да су око мене Јувалде (место где се недавно догодило масовно убиство у школи), опиоидска криза, НРА и аутоматско оружје, да у овој земљи буде убијено око 16.000 људи сваке године.

Знам да сам, да цитирам Ноу Хаулија, писца и сценаристу серије Фарго, окружен људима који мисле да је Земља равна, да су последњи избори били намештени, баш као и да је и 11. септембар био организован изнутра, да се холокауст никада није десио, да вакцине изазивају аутизам и да је ковид-19 превара.

Око 60 одсто Американаца мисли да су анђели и демони активни у Америци.

На одмору сам и бавићу се само Америком коју волим.

Гледаћу НБА и хокејашки Стенли Куп, обилазићу продавнице плоча. ићи ћу у биоскопе, гледаћу америчке филмове и трећу сезону Атланте.

И Stranger Things.

Јешћу америчку храну, и бургере и фаџ, али ту нећу бити толико искључив.

На аеродрому ме већ мами хот дог Chicago style, али и то остављам за посету граду.

За почетак, морам да стигнем до Медисона.

Пут кроз прерију - 150 миља (240 километара) - до Медисона у држави Висконсин (око шест милиона становника, по површини скоро двоструко већи од Србије) је раван и досадан.

Не тако досадан као аутопут ка Загребу, али кроз прозор не видим ништа узбудљиво.

Пут је шири, камиони и аутомобили већи, хоризонт је некако даљи.

Ређају се градови са индијанским именима - мој дигитални водич (аутобус је опремљен солидним интернетом) каже да их има најмање 25: Кеноша, Ошкош, Вокеша, Милвоки, Пивоки (мада неки кажу да је овај назив измишљен само да би звучао индијански), Шебојген, Ваупака…

Сва та имена данас носе и коцкарнице које се налазе у резерватима, ваљда је и то начин на који Америка прочишћава савест.

Четири највећа племена из Висконсина су Меномини, Ођибве, Потаватоми и Хо-чанк.

Звучи узбудљиво, (океј, не као Апачи, Команчи, Сијукси или Чејени), али и није баш да очекујем напад на моју кочију.

Коњица је одавно обезбедила овај простор. Американа.

Дуго путовање и временска разлика ме коначно сустижу.

Будим се у Медисону.

Љубим и грлим сестру. Поново идем да спавам.

Медисон је смештен на земљоузу који раздваја два језера - Монону и Мендоту.

Зато град има само две насељене стране, западну и источну.

Укупно 270.000 становника (као Нови Сад), од тога око 45.000 студената.

Јасно је у какав град сам стигао.

Може и овако: либерална оаза усред конзервативног Висконсина.

Сансет Вилиџ

За почетак, обилазим крај. Зове се Сансет Вилиџ.

Изгледа нестварно, као из америчких породичних филмова.

Лепе куће или кућице, без било каквих ограда између њих, многоо зеленила…

У ствари, Сансет Вилиџ више личи на брежуљак Вотершип - али свакако без свих оних метафора по којим је такође познат: зечеви јурцају по травњацима, прате их веверице и чипманци (види: Чип и Дејл), у ниском лету их прелећу црвендаћи и кардинали, али успевам да препознам и птичји пролетеријат, врапце.

У даљини (срећом), чују се и детлићи.

Свако ко се сећа како почиње Линчов Blue Velvet, видеће исту слику.

На улици вам се сви јављају, и комшије и поштари и ватрогасци. Све је дивно.

У скоро свакој улици налазе се дрвене мини библиотеке пуне књига које можете да узмете кад год пожелите.

Можете и да оставите неку своју, али и не морате.

Доминирају Стивен Кинг, Харлан Кобен и Ли Чајлдс, али ту су и Шекспир, Филип Дик и разни селф-хелп наслови.

Корпоративна Америка можда губи књижаре које нестају једна за другом (Барнс и Нобл овде још некако преживљава, мада је перспектива мрачна), али заједница и даље некако одржава књигу у животу.

Један комшија је за свог јуниора направио кућицу на дрвету која некако обмотава огромно стабло.

Увече на травњацима понекада остају играчке и бицикли, слободно, на извол'те. Ту су опет и Индијанци!

Пролазим кроз улицу Манитуову, Чироки драјв, Јума стрит, па улазим у Хијаватин сокак.

Сестра ми објашњава да Американци, као и у свакој ситуацији, неке ствари умеју да доведу до потпуног апсурда.

Тако, рецимо, понекада у мејловима, и то људи који раде за државу и универзитет, испод потписа, можемо да видимо и овакве поруке: Признајем Хо-Чанк нацију на чијој сам земљи и захвалан сам што могу да радим и живим на њој као гост.

Искрено поштујем знање Хо-Чанка утемељено на територији Четири језера и признајем њихову непрекидну везу са земљом, водом и заједницом, овде на Универзитету Висконсин.

(I acknowledge the Ho-Chunk Nation on whose lands I am grateful to work and live as a guest. I deeply respect the knowledge embedded in the Ho-Chunk's custodianship of Teejop (DeJope) and recognize their continuing connection to land, water, and community here at UW)

У истом мејлу можете још свашта да ставите не бисте ли открили сопствену позицију.

Хештег Black Lives Matter (Животи црнаца су важни) никада није на одмет, као ни ЛГБТ+ дуга.

Али електронска форма заиста није довољна.

Американци много воле да јавно исказују властите ставове и мишљење, а травњаци су идеалан полигон за то.

Поред ових поменутих, наилазим на свакакве поруке: У овој кући верујемо да… Права жена су људска права… Ниједно људско биће није бесправно… Наука је стварна… Љубав је љубав… Љубазност је све.

Моја омиљена порука се односи на пчеле.

Ако у мају месецу понегде видите запуштен травњак, будите сигурни да власници нису лењивци које мрзи да редовно пале моторне косилице.

Ако је неко збуњен, ту су и табле на којима пише: Не косите траву у мају - пчеле раде!

Све у знак подршке националној кампањи која се труди да пчелама и осталим сличним бићима као што су лептирићи и мољци олакша опрашивање.

Ту су затим и заставе.

У истом комшилуку видећете америчке, као и ЛГБТ+ заставе.

Понеко ће окачити обе.

Ту и тамо могу да се виде украјинске заставе.

Погледајте видео: Савети за соло путовања

Америка је дубоко подељена земља.

Нико за то није заслужнији од 45. председника Америке.

Поруке њему лично су све ређе, јер је 46. већ извесно време на његовом месту, али ако мало изађете из Медисона и одвезете се дубље у прерију, слика се мења.

На травњацима на тапету више нису бивши председник или Скот Вокер (бивши озлоглашени републикански гувернер државе Висконсин) - Не могу да поднесем Скота Вокера је најупечатљивија табла - већ садашњи становник Беле куће - Ј**и се Џо Бајдене (F**k Joe Biden).

Тешко ми је да замислим овакву преписку на травњацима у београдским предграђима.

Ми више волимо зидове Његошеве улице на Врачару.

Скоро свака кућа има кош.

Оволика количина кошаркашких терена не постоји нигде на свету, па ни у Србији, Грчкој или Литванији.

Фудбал (овај наш) се такође игра гдегод трава расте, нарочито у основним школама.

Свуда су травнати фудбалски терени, клинци играју у мешовитим, женско-мушким саставима.

У оближњем градићу Верони, налази се огроман комплекс са десетак правих, великих травнатих терена на којем фудбал пикају одрасли.

Сваки терен има и мале трибине.

Американци можда не воле да гледају фудбал, али чини се да је он постао рекреативни спорт број један.

Ипак, права страст је у бејзболу.

За памћење је када вам отац купи прву рукавицу или палицу, а бејзбол сличице су оне које су заиста драгоцене и које се чувају.

На колеџима се игра амерички фудбал.

И тако отприлике функционише ова спортска нација.

Медисон воли животиње, нарочито псе.

Пси овде живе баш лепо.

Истина, нигде по граду не смете да их пуштате са поводца, али зато постоје паркови само за њих.

У једном таквом, величине омањег Кошутњака, пси слободно шеткају и трче кроз шуму својим стазама.

Потребно је око 50 минута да пешке направите круг по овом парку.

За разлику од наших прегојених лабрадора, пси су овде скроз фит.

Постоји теорија по којој се нарочито води рачуна о њиховој линији због здравља и због вискох цена ветеринарских услуга.

Боље је суздржати се и Џекију ускратити безброј посластица дневно (или их хранити остацима сарме и пасуља са хлебом), него плаћати хиљаде долара за лечење од болести проузрокованих гојазношћу.

Нема малих белих, нископодних паса!

Углавном су средњи или велики. Има расних, али има и мешанаца.

Од ових првих, све је више лабрадудлова и осталих фенси хибридних врста, али стари добри златни ритривер је и даље симбол породичне Америке.

Баш као и пита од јабука.

Од мешанаца, пуно је оних црних, фејк лабрадора.

Код нас их зову црним контејенрским. Ти су ми омиљени.

Уколико желите да усвојите неког таквог, пред вама је озбиљан посао.

Управа прихватилишта за псе мора да се увери да сте подобни за овај одговоран задатак, па вам у кућу шаље комисију која вас проверава, попуњавају се упитници, траже се писма препоруке.

А када платите и све вакцине и подмирите остале трошкове, велики црни је ваш.

Пси су баш срећни и задовољни овде.

Луталица нема нигде, ни паса ни мачака.

После шетње кроз Сансет Вилиџ, стижем до Хилдејл мола.

Океј, шопинг центри су постали другачији, нешто хуманији.

У Медисону још постоји пар мастодонтских грађевина препуних брендираних бутика, али они су, лично сам се уверио у то, скоро па потпуно празни.

Стари Хилдејл је срушен, на његовом месту је сада мали градић, као, са малим улицама у којима су исте радње као и раније.

Ту је Епл стор, ту је Мејсис, Таргет, нека спортска радња, ресторани, свакако и биоскоп.

Тако да, као, шеткаш се тим вештачким градићем, дишеш прави ваздух и купујеш са још већим ентузијазмом.

У биоскопу имам судар са технологијом, у ствари са напредним вендинг машинама.

Када купите карту стижете до места које је некада продавало кокице, друге посластице и пића.

Када затражите омиљени газирани производ, добијате ПРАЗНУ чашу коју вам наплате око 5 долара (и словима ПЕТ долара, око 500 динара).

Толико ме је коштала и карта, истина у четвртак у рано поподне када је улазница и најјефтинија.

Са празном чашом одлазим до машине која би требало да ми сипа течност, али ја из ње успевам само да истресем лед.

Постиђено се враћам до особе која ми је дала празну чашу.

Иако је евидентно да га је обузело ново америчко стање под називом… раздруживање (?) - ако неко има бољи превод за оно што се зове dissociation, нека ми јави.

Ради се о оном стању које се најбоље описује речима „радим све, не осећам ништа" и које је већ извесно време жанр за себе у популарној култури (види Кејт Ле Бон, Митски, Дина Бланта, Drakeo the Ruler…).

Али о томе неком другом приликом.

Да скратим, особа која ми је дала празну чашу упућује ме на начин на који ради машина и моја чаша више није празна.

Све у исто време (Everything Everywhere All at Once) је још један А24 филм без наратива, па и без заплета и још једно мало ремек-дело америчког филма.

Препоручујем још један, још бољи из тог не-жанра - Licorice Pizza (Пица од сладића). Толико о томе.

Викендом, обилазе се комшијске гараже јер људи који се селе или који из било којих разлога желе да испразне гараже, ормане или библиотеке, износе те ствари и продају их.

Условно речено, јер више изгледа да једноставно не желе да их баце, већ да их понуде комшијма.

Гараж сејл (гаражна продаја), тако се то зове.

За мене - фантастична јутарња забава.

„Купујем" грамофонске плоче за по долар (касније ћу се чешкати по глави и покушати да све уклопим у Луфтханзино ограничење од 23 килограма), сада имам комплетну Лору Ниро и неколико Џони Мичел албума јер је неко одлучио да каже збогом својој хипи колекцији, Антхологy Смокија Робинсона, Диланов Nashville Skyline - и даље све за по долар, а неке и за џабе - затим други албум Слаја…

Стотине плоча плачу да узмем и њих, али немачки авио-превозник је неумољив.

Олдазим у центар, који је у исто време и студентски кампус.

У главној, Стејт улици, наилазим на још једну сјајну продавницу плоча и још пар атрактивних радњи - поред Капитола се одржава и пијаца на коју фармери из околине доносе, наравно, органске производе - али права атракција су камиончићи у којим се прави храна.

Индија, Вијетнам, Венцуела, Перу, свежи, цеђени сокови…

Оброк за неколико долара се једе крај оближњег језера или на травњаку испред зграде универзитета или ту, на улици.

Чаробан кулинарски доживљај.

Бирам знатижељног Индуса који успева да сазна одакле сам и док ми спрема кари, прича о Новаку Ђоковићу.

То ми стварно није било потребно, али кари је сензационалан, тако да му све опраштам.

Ту је и Амазонова бесконтактна и безљудска радња.

Ако имате премијер Амазон, тј. ако сте регистровани код њих, ова радња то унапред зна.

У њу уђете, скидате са рафова штагод вам је потребно и онда лежерно изађете из ње.

Никог не видите, нико вас ништа не пита, само односите ствари.

Али не брините, ваш конто је олакшан за све што сте изнели из ове Black Mirror радње.

На крају стижем до језера Монона у које се 1967. године сурвао авион у којем је био и Отис Рединг, један од највећих икада.

Знате већ, Dock of the Bay, Respect или Try a Little Tenderness.

Кажу да је концерт у Медисону заказан за децембар те године једини наступ у каријери који је пропустио.

Сидрански

Тек сам пар дана у Медисону и још ме мучи временска разлика, а већ добијам први позив - ручак на отвореном.

За друштво које ме позива ово је први парти после пакленог ковид периода.

Онако успут, добијам информацију да ће на партију бити и „онај музичар, Бен Сидран".

Бен Сидран клавијатуриста, питам ја, на шта добијам потврдан одговор: „Да да, његов син је био мој студент", каже моја сестра.

Моментално ме сустиже трема јер ћу можда причати са човеком који је био у оригиналној постави Стив Милер Бенда, који је као студент у Енглеској свирао са Клептоном, Стоунсима и Питером Фремптоном, џез музичарем који је освајао и литерарне награде, продуцирао албуме Вана Морисона, Дајане Рос, Рики Ли Џонс и Моза Алисона…

Одлучујем да се добро припремим за разговор који ће се можда и завршити само на куртоазном упознавању.

Стижем међу првима, у договорено време.

За великим столом, постављеним усред огромног имања на којем домаћини имају и један велики плесни студио, седи само 78-годишњи Јеврејин из Чикага, Бен Сидран.

Заузимам место преко пута њега, а након што ме домаћини упознају са легендом, разговор креће у неочекиваном смеру.

„Србија, бивша Југославија? Је л' сте чули некада за Абдулаха Сидранског?", пита ме Сидран.

„Јесам, наравно, познати песник и сценариста, али није Сидрански, он је такође Сидран", збуњено му одговарам.

„Сви смо ми из места Сидрански у Пољској, одатле смо отишли широм света".

„Али он је муслиман из Сарајева".

„Да, занимљиво, зар не?".

Не могу да се не сложим, али брзо мењам тему.

Све ме занима, али као узгред помињем људе са којима је сарађивао - добро сам се припремио.

После пар минута већ лежерно причамо о Боз Скегзу, Сидран ми открива да му је Џорџи Фејм омиљени клавијатуриста, да је Ван Морисону продуцирао трибјут албум Мозу Алисону.

Причамо и о новом џезу, помињемо Камасија Вашингтона и Брендона Колмана.

Пристижу и други гости, али Сидран не бежи од мене. (То ми баш прија.)

Помиње нови албум који ће се појавити за пар недеља (Swing State), каже да је узбуђен јер ће после пар година паузе због пандемије поново свирати уживо, у Њујорку, крајем јуна.

Са сином Леом, али без једног члана свог бенда који је „антиваксер", па ће морати да пропусти ову повратничку свирку.

За крај, пошто га већ опседају пријатељи, подсећам га на ,,титулу,, коју му је једном приликом доделио магазин Тајмс - „први егзистенцијалистички џез репер" због мноштва коментара које обично има између нумера на својим концертима.

У том контексту помињем и Кендрика Ламара, Сидран потврдно клима главом.

На крају ме упућује и у продавницу плоча Strictly Discs, у улици Монро.

„Обавезно сиђи и у подрум, тамо су праве ствари".

Остатак партија остаје у сенци овог сусрета.

Следећег дана одлазим у продавницу која у називу наговештава да се бави само компакт дисковима, али чини се да су повратак винила и појава стриминг платформи које полако, али сигурно дискове шаљу у историју, учинили своје.

Плоче доминирају, а ова радња има шта да понуди.

Горе су нове ствари, а у Сидрановом подруму су стотине, хиљаде „second hand" (половних) плоча.

Остајем сатима заробљен.

А проклети долар је никад скупљи.

Ово ми баш није било потребно.

Одмах преко пута је књижара специјализована за кримиће, до ње и једна фантастична продавница стрипова.

Дан пролете.

Чикаго

Требало ми је да направим пар кругова по Медисону сестриним Субаруом не би ли се навикао на аутоматски мењач.

Не волим га, али није проблем.

На пут за Чикаго крећемо одмах после јутарњег шпица.

Аутопут има по три траке у оба смера, плус две жуте траке.

Једна је као и код нас на десној страни и то је она зауставна, али новост је трака са леве стране која служи само за полицију, хитну помоћ и сличне службе.

У њих нико не залази.

Американци возе јако добро и поштују фер-плеј.

Има мењања трака без жмигаваца, има и претицања с десне стране, ту и тамо неки агресивнији возач, али генерално вожња је једноставна и брза.

Камионџије су нарочито атрактивни возачи.

Камиони су огромни, таквих нема на нашим друмовима, углавном 18 точкова, али има много и оних са 22.

Изгледају спектакуларно, још једна слика типичне Америке.

Сви су необично чисти и угланцани, можете да видите одраз свог аутомобила док их претичете.

То јест док они претичу вас.

Одмах после одвајања за аеродром О'Харе, пут је све шири и улазак у Чикаго се одвија у, чини ми се, најмање седам трака.

Петље, одвајања на обе стране, али све је лако ако пратите табле са обавештењима или чак и навигацију.

Возим до центра града, притом ниједног тренутка немам потребу да користим сирену.

У Београду, без сирене не бих издржао ни пола сата вожње.

Паркирам у гаражи испод Миленијумског парка, тако да из подземља излазим директно на плато окружен зградама које су трејдмарк овог града.

Ово је најбоље место за сусрет са овим градом.

Близу је и Мичиген авенија, позната и као Магнифисент мајл, или као Миракл мајл, па и као Милион долар мајл.

Ту је чувени водоторањ, неоготски Чикаго трибјун торањ, ту су близу и оне гараже које личе на клипове кукуруза (види: Wilco - Yankee Hotel Foxtrot), па затим и најружнија зграда Tramp Tower, ту је теракота Ригли кула - једном речју архитектонски спектакл.

Ова авенија је много дужа од једене миље, али назив се односи на шопинг зону, једну од најлуксузнијих на свету.

Ипак, пре упуштања у ту авантуру, време је да одржим обећање самом себи.

Хот дог, Чикаго стајл је јунећа виршла, као и било која друга, у меканој кифли посутој зрнцима мака.

Прилози је чине чикашком: жути сенф, насецкан лук, кришке парадајза, краставчићи, не превише љуте папричице, све то посољено сољу са целером.

Коначно, ту је и релиш у дугиним бојама, а у ствари још мало туршије неон зелене, али и других боја сличног тоналитета.

У овом хот догу из Чикага нема кечапа. Никада.

Оде хот дог у три залогаја, можда четири.

Не много више од три звездице, можда четири.

Али неке друге потребе су задовољене за *****.

Уосталом, једем је на обали језера Мичиген, на шеталишту.

Касније, за ланч брејк: Billy Goat чизбургер.

Данас ланац ресторана, некада таверна коју је 1934. основао Грк Били Сијанис.

Прославио је новинар Мајк Ројко, који је већи део хумористичких колумни за Чикаго трибјун и друге локалне новине написао на том месту.

Има још најмање једна прича која проноси славу овог култног места: тиче се проклетства једне козе.

Наводно је Сијанис 1945. године кренуо на четврту утакмицу финала бејзбол националне лиге које су Кабси играли против Тигрова из Детроита.

Коза је била његов кућни љубимац, али газда Кабса, Филип Ригли, није му дозволио да уђе на стадион јер је коза - смрдела. Па је Били проклео тим.

Клетва је била ефикасна све до 2016. године.

После деценија покушаја да се она скине, Кабси су успели да славе у националном финалу против Доџерса из Лос Анђелеса.

Традиција је дакле ту, добар глас такође, али наш сусрет са једним од локала, на Нејви пиру, није, нажалост, ништа друго него замка за туристе.

Наручени чизбургери су били спремни за нула минута.

Шта рећи осим да је чиз из Мека као оброк из снова у односу на некад чувени Билијев производ.

Једна бедна звездица, ништа више.

(Нешто касније, у Медисону, пробаћу и праву, крафт верзију овог ултимативног америчког производа. Био је за *****, али морам рећи да ни одабрани београдски бургери нимало не заостају.)

Покушавам да лоцирам још неке фаст фуд објекте познате из популарне културе: лако проналазим Чик Филе (толико га помиње Кање Вест), али не и Nando's, јужноафрички ланац екстремно популаран у Африци и Британији.

У Америци га за сада има само у Вашингтону и Чикагу.

Нисам био те среће да га пронађем, мада у радњама већ постоји њихов пери-пери сос.

Глупо би било да не поменем и чувену чикашку пицу, а још глупље да је и пробам. Дебела и масна.

Не знам како Италијани дозвољавају да се ово зове тим светим именом.

На крају завршавамо на улици - Чикаго је по томе сличан Београду - у кубанском ресторану Хавана.

Мој први тостонес, мој први севиће, емпанадас кубанас са морским плодовима, чипс од банана и неке три салсе. (*****)

Затим и даље ходамо. Често застајкујем.

У граду сам у којем су границе између џеза, рока, психоделије и електронике веома порозне.

Пост-џез, етикета Интернатионал Антхем, хип-хоп…

Из једног кафеа грува музика коју морам, моментано морам да шазамујем - Антелопер је баш Чикаго, прва труба планете Џејми Бренч, бубњар Џејсон Назари и Џеф Паркер.

Затим се чује Макаја Мекрејвен.

Не желим да одем са овог ћошка.

У Америци нико више не пуши дуван.

У Илиноису је марихуана легална и за конзумирање и за продају.

Радње су отворене, понуда је невероватна.

Бомбоне (тврде, ливене, желе, карамеле, сладић…), ђусеви, лазање, колачи, капсуле, путер од кикирикија, газирана и негазирана пића, ледени чајеви, уља, екстракти, све је у понуди.

Али људи такође и даље пуше или вејпују.

С времена на време, док шетамо, нарочито у време паузе за ручак, осећа се мирис марихуане, скоро као у Амстердаму.

Један познаник, око 70 година, има пензионерски попуст у једној од продавница. Стварно.

Још мало гледамо у излоге, па чак и улазимо у The Real Real продавницу.

Они не продају нову, него већ ношену, секонд хенд робу.

Упозорен сам, али већ у излогу видим патике мог живота и у себи кажем да ћу их купити макар коштале и 150 долара. Додајте једну нулу.

У наставку пипам Гучи мантил од 3.500 долара, наочаре за сунце 2.200 и јапанке од 450 долара.

Ценим да је Ким Кардашијан одлучила да мало растерети орман.

После поподневног шпица, повлачимо се из Чикага.

Седам трака за излаз, а онда опет кроз индијанску земљу, натраг, све до Висконсина и Медисона.

Пијачни барометар и друге бројке

Питам се шта је то што Америка има, а ми немамо.

Одговор је баналан и једноставан - новац.

Истражујем и долазим до оваквих података: у држави Висконсин просечна плата износи нешто више од 76.000 долара годишње, око 6.300 месечно. Бруто. 32 долара на сат.

Бензин је - Американци су хистерични око повећања цене која расте последњих месеци пре свега због рата у Украјини - почетком јуна био 4,85 долара по галону.

Кад се све прерачуна, литра супера је око 1,3 долара, око 130 динара.

Вратите се мало уназад да прочитате колика је просечна плата.

Храна у самопослугама је - по мени јефтинија.

У Хол фудс или Трејдер Џо самопослугама (те су, да се разумемо, међу скупљим) нисам успео да нађем хлеб Сава, али нема дилеме да је то много јефтиније код нас, као и кило шећера, уља или брашна (замислите, има их на рафовима у Америци!).

Ипак, сиреви или сухомеснати производи богами нису.

Тешко да у овим луксузним продавницама можете да нађете сир који кошта 4.000 динара по килограму, као што су код нас пашке или неке друге млечне делиције.

Висконсин је земља млечних производа.

Пробам наранџасти чедар, 10 година стар. Купујем га на поклон мојој уредници. Најгори сам.

Техничка роба је дефинитивно јефтинија.

Мини ајфон 13 256 гига је, рецимо, 80.000 динара. Код нас видим цену од 115.000.

Облачење је много јефтиније - Леви'с 510 су 7.500 динара. Код нас око 100 евра. Опет вратите се на просечну плату.

Себи купујем Доџерс памучне мајице по цени од 500 динара. По комаду.

Све што раде живи људи је много скупље.

Жена која спрема кућу рад наплаћује астрономских 6.000 динара на сат. Код нас је то око 600 динара.

Столари, баштовани, фризери - боље не поредити, али рецимо да је тамо женско фенирање 5.000, наспрам наших 700 динара.

Односи су такви, па је мој савет занатлијама да се ПОД ХИТНО пријаве на лутрију за зелену карту.

Или да оду у Мексико па да пливају преко Рио Гранде. Исплати се.

Зуби - ту је све познато.

У Београду постоје ординације које се искључиво баве такозваним денталним туризмом.

Дакле, Американцима се исплати да за озбиљније интервенције плате авионске карте и да изнајме стан овде, уместо да плаћају америчким зубарима.

Марихуана.

Blue Dream (Плави сан) је спектакуларна, избалансирана сатива која кошта, легално, у радњи око 250 долара по унци.

Унца је 28 грама, дакле, девет долара грам.

Код нас нема, чујем, Блу дрима, али оно чега има, дилери продају за отприлике 10 долара за грам.

У том смислу, није лоше ни цитирати Милана Пекића, директора Канцеларије за борбу против дроге, који је пре неки дан изјавио како криза (ни пандемија ни рат) нимало није утицала на цену овог, код нас илегалног производа.

Јака изјава, нема шта.

Порези су сурови. Некретнине су скупе, као и рентирање.

Млади миленијалски брачни пар у Медисону - она је привремени предавач на универзитету

У Грин Беју, Висконсин, јер не може да нађе посао на нивоу струке иако има докторат са престижног универзитета, он је wеб дизајнер - зарађују заједно око 80.000 долара бруто.

Рецимо да трећина оде на порез.

Можда и више, али када се ускоро роди беба, биће и олакшица.

Важно је имати и доброг рачуновођу за стресно обрачунавање пореза на крају сваке године.

Његово здравствено осигурање (самим тим и њено) је јако добро (ставка важнија и од саме плате) - плаћају га око 300 долара месечно.

За то добију да сами морају да плате првих 2.000 долара лечења, а све преко плаћа осигурање.

Још 200 долара месечно оде на социјално осигурање.

За једнособан стан (овде то значи једна спаваћа соба) у западном делу Медисона морају да одвоје око 900 долара месечно.

Она, дакле, нема стално запослење, а он га је тек добио, тако да о куповини куће, или чак и о рентирању већег стана могу за сада само да сањају.

Такође, беба неће имати своју собу.

Обоје раде онлајн, од куће, па ће ускоро бити потребан и још неки сервис за чување детета.

Али Н. и Т. су дивни, срећни и насмејани.

Живот је тежак, али је сваким даном све бољи и квалитетнији.

Она ће ускоро добити оно што заслужује, он ће тек почети да напредује.

Перспектива уопште није лоша за њих.

Али није сјајна за Америку, барем тако мисли Ноа Хаули.

У његовом новом роману Химна (Anthem), проналазим неке шокантне податке.

Рецимо, да 330 милиона Американаца поседује 420 милиона комада ватреног оружја.

Хаули каже да овај податак чини Америку Чеховљевом драмом у којој пиштољ који се појављује у првом чину, мора да буде употребљен у другом, па се ви и даље питајте откуд толико насиља у Америци.

Бај бај Америко

Пут натраг је напоран из више разлога.

Три сата аутобусом до аеродрома у Чикагу, три сата на самом аеродрому.

Организација је, чини се, савршена, па брзо пролазим до мог терминала.

Њушкају ме један бигл и неки птичар, али нисам им занимљив.

Луфтханза ме пропушта са 25,4 килограма!

Летим девет сати до Минхена.

У авиону сам и даље са Индијанцима. Овај се зове Стивен Грем Џонс, Блекфут је. The Only Good Indians је једна од најбољих књига које сам прочитао у последњих неколико година.

У авиону је гужва, велика, али ја у рукама држим слешер године, My Heart is a Chainsaw (какав наслов!), први део трилогије о индијанском језеру.

Шокантно штиво.

У Минхену сам још два сата.

Још стотинак минута и слећем на нешто што још не би смело да се зове аеродромом.

Чека ме другар Били.

Ја му препричавам како је било, он вози и труби, свира, труби, свира.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]