Путовања и Србија: Како да обиђете свет, а да се не макнете из центра Београда

Запуштени подруми у градовима Србије убрзано су се рашчишћавали током пролећа 1999. године да би послужили као заједничка склоништа станара током НАТО бомбардовања Југославије - али је један у центру Београда и данас центар окупљања својеврсних глобтротера.

У време тмурних дана без могућности за путовања, Мирко Станковић је са пријатељем Небојшом Јојићем закупио некадашњи магацин пића и, уз мало новца и много маште, претворио га у Југословенско удружење светских путника.

Јојић је био туристички водич и некада је сатима препричавао догодовштине са најудаљенијих крајева планете - тако је настала група светских путника.

„Када долазиш овде улазиш у подрум и имаш осећај као да пролазиш кроз неку врсту иницијације", каже за ББЦ Ана из Београда, студенткиња која често посећује овај клуб.

Некада се улазило само по препоруци, а данас је ово место отворено за све који знају за ову „добро чувану тајну Београда".

Позвоните на интерфон, сиђете степеницама у подрум и почиње путовање од сто хиљада миља, иако се нећете макнути из центра Београда.

Фигуре медведа из Берлина стоје поред слонова из Индије, док кристални лустер из Турске обасјава стару петролејску лампу која је стигла чак из Хонг Конга.

Гости - дизајнери ентеријера

Мирко Станковић, који се бавио архитектуром и сценографијом, брзо је схватио како клуб треба да изгледа,

„Ентеријер је почео да настаје тако што је мој брат донео неки намештај из стана наше покојне бабе", присећа се Мирков брат Александар Станковић.

Тако је настала бакина соба коју и данас краси витрина стара више од 100 година.

„Сећам се да је мој брат међу првима поставио и шиваће машине уместо столова, а то су после неки други копирали", каже Станковић.

Временом је свако од пријатеља и чланова клуба доносио нешто ново.

Било је ту свега, од старих столица и столова, слика, сувенира до украсних предмета - и тако је ово место почело да добија препознатљиво шаренило.

Ко год би некуд путовао, увек би доносио сувенире из те земље.

Данас у клубу постоје предмети из више од 30 земаља света.

Тамер Ердем Мурић, који тренутно руководи местом, каже да гости и даље доносе предмете, а он се труди да им увек поклони нешто што из клуба или сувенир који је сам донео са путовања.

Ипак, како је ово место постајало отвореније за шири круг људи, тако се број дарова смањио.

Док показује фигуре слонова које је добио од пријатеља из Индије, Мурић указује на негативан тренд који се појавио последњих година.

„Сада неке предмете који су мени вредни морам и да склањам или да их стављам негде где ће ми бити на оку, пошто има оних који их краду", жали се Мурић.

И ако нису донели сувенир, гости ипак могу да оставе сопствени печат.

Уместо књиге утисака, у „бакиној соби" су два стола на којима гости остављају поруке, цедуљице, или фотографије које ће увек сведочити да су посетили ово скривено место - на пример, карте за oперу из Италије и поруке на пољском језику.

Улазак као „иницијација у тајно друштво"

Ана, студенткиња из Београда, посећује клуб већ годинама.

Први пут је дошла са другарицом док си биле у средњој школи и тада се, како каже, овде долазило по препоруци.

На први поглед је опчинила „мистичност" места - каже да је имала осећај да пролази крој „иницијацију у неко тајно друштво".

„Први пут кад сам ушла овде помислила сам да је ово неко масонско легло", додаје она.

Масони представљају удружење које окупља милионе, широм света братски повезаних људи, свих нација, вероисповести, политичких убеђења, из свих друштвених слојева.

Мурић се уз смех присећа периода када је његов пријатељ Мирко Станковић био фасциниран Египтом, па су се на улазу налазили велики стубови и други симболи те културе.

Отуд утисак неког древног и затвореног тајног друштва, каже он.

Данас је клуб отворен за све који желе да дођу и није потребно најавити се или познавати некога ко би за вас гарантовао.

Довољно је позвонити на интерфон на улазу у зграду.

Судар религија, култура и идеологија

У башти овог кафића можете видети мали олтар у којем је смештен Исус, док поред њега виси назар - амајлија од плавог стакла.

Назар је у Србији познат као турско или Фатимино око, и често се може наћи и у Египту, Либији, Ирану, Ираку, Грчкој или на Кипру.

Ани није промакао ни судар идеологија чији се симболи налазе на зидовима овог локала.

„Волим еклектичност овог места - имаш четничку шубару и Титове слике једно наспрам другог. То ми је кул", каже.

Лустер из Турске обасјава малу петролејску лампу из Хонг Конга и фигурице слонова које су гости и чланови клуба донели из Индије.

Надомак њих је медвед - сувенир из Берлина, док у витрини недалеко од њега стоји порцелански мађарски украс са мотивима социјализма.

На једном зиду виси слика југословенског комунистичког лидера Јосипа Броза Тита, а преко пута је шубара коју су носили припадници монархистичког четничког покрета.

Мурић каже да не жели да поставља у клуб предмете који се људима на овим просторима познати.

На тај начин покушава да задржи аутентичност овог места.

„Било је случајева да ми неко донесе фигурицу Ајфеловог торња.

„Прихватам као поклон, али онда то нећу поставити овде, јер се може видети свуда", каже он за ББЦ.

Уточиште током демонстрација и „штек" за уметнике

У почетку је клуб био мирна лука за неколицину пријатеља, али је временом постајала све већа гужва, па је „у неким моментима толико људи улазило да више нисмо могли да се спакујемо сви".

„Тако смо решили да пуштамо само по препоруци, људе које знамо", прича Александар Станковић.

А међу онима које су познавали било је и неколико глумаца, музичара, новинара и фотографа.

Отуда вас са фотографија на зидовима клуба гледају глумица Мира Фурлан, новинарка Оља Бећковић или глумац Горан Шушљик.

Овај простор представљао уточиште за уметнике који су волели да сврате јер је било скривено и ту су могли на миру да седе, каже Александар Станковић.

Станковић истиче да у удружењу никада није било превише приче о политици, иако су у доба отварања клуба „готово сви" из његовог окружења били против тадашње власти Слободана Милошевића.

Због ушушканости, клуб је 2000. током демонстрација против Милошевића и његовог режима служио браћи Станковић и њиховим пријатељима као скровиште у бегу од полиције, присећа се он.

Све се мења, а остаје исто

Тамер Ердем Мурић каже да покушава да стално доноси нешто ново са разних меридијана.

Али каже да не жели промене које би довеле до тога да се изгуби идентитет овог скривеног удружења.

„Ја сам могао да накупујем ствари и да мењам овде све, али би онда изгубило душу", каже он.

Ана каже да се за осам година колико долази у клуб нема осећај да се променио „вајб".

„Није се много променило, али увек има понеки нови предмет.

У томе је чар, дођеш и кажеш - види ово, нисам до сада то видела", објашњава она.

Салса, оригами и Чернобиљ

Осим предмета из свих крајева света, гости и пријатељи доносе и оно што не стаје у путнички кофер - искуства и вештине стечене на другим меридијанима.

Случајни посетиоци и путници намерници тако имају прилику да науче нешто несвакидашње.

„Девојка која је десетак пута била у Јапану дала нам је идеју да направимо радионицу на којој су људи учили да праве оригами.

„То смо и урадили и људи су супер прихватили", каже Ердем Мурић.

У Клубу се организују и салса вечери.

Мурић каже да су сада већ постале заштитни знак овог места - они храбрији плешу, али и они који нису толико одважни долазе како би уживали у атмосфери и видели нешто ново.

Међу светским путницима који свраћају у Клуб нашли су се и момци који су посетили Чернобиљску црвену зону и гостима су причали о искуствима са тог путовања.

Милан Вујошевић за себе каже да је „у срцу вечни путник" и када не може себи да приушти нову авантуру, Клуб светских путника нуди „бар привремену замену."

„Сада није политика препрека за путовање, већ корона, али овде погледам на зид и видим неко место о којем сањам - и увек се нађе неко ко је био тамо", смеје се Милан.

Погледајте видео о почетку туристичке сезоне на грчком острву Милос

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]