Хрвоје је обишао свет на бициклу: „Где год да одеш, Балканци те дочекају као председника"

Пјер Аронакис је на чувеном Наутилусу пропутовао 20.000 миља под морем, а Хрвоје Јурић на електричном бициклу 29.000 километара око Земље.

Има нешто у авантуристичким причама.

Од Пута до средишта земље (или око света) Жила Верна, преко откривања разних џунгли, пустиња и других светова, до Зова дивљине Џека Лондона.

На сличне авантуре, као капетан Немо, већ годинама иде 34-годишњи Хрвоје Јурић, али не у Наутилусу, него на бициклу.

Прелазио је Алпе, више пута свраћао до Нордкапа - најсеверније тачке Европе - и возио по далеким пространствима Русије, Канаде и Аустралије, како би 2019. обишао читаву планету.

То значи много занимљивих прича - у Мелбурну га је сачекао снег, у Канади је имао блиске сусрете са медведима, а на руској граници бирократске ФТ1П проблеме.

Током путовања кроз Француску се умало оженио, али свадбу касније ипак није избегао.

„Дуж главног пута кроз Русију налази се низ ресторана отворених 24/7, а где смо се, због приступачних цена, често хранили", присећа се Јурић у интервјуу за ББЦ на српском.

„У једном ресторану смо приметили сватове - као код нас, млада у венчаници, младожења у оделу, гости, песма… Све већ добро познато.

„Отишао сам у кампер и донео им повећи комад славонске сланине као поклон. Рекох им одакле долазимо, али за Хрватску никада нису чули.

„Кад сам им споменуо Југославију све им је било јасно. 'Тито', рекла је једна бака и загрлила ме. Без обзира колико година прошло, Тито и Југославија и даље отварају врата", каже он.

О авантурама

Хрвоје данас спрема књигу о путовању око света и чека званичну потврду од Гиниса да је први у историји обишао планету на електричном бициклу.

Недавно је на Твитер окачио приче о неким авантурама из путовања око света, што је поново привукло доста пажње.

Због чега, зашто људи толико воле авантуристичке приче?

„Некада сам и сам био с те 'друге стране'… Гледао сам како људи покушавају неке подухвате који су ми били далеки, недокучиви и помало сулуди, али имали су 'оно нешто', каже Јурић.

Како наводи, он ту „није никакав суперхерој", али се пре десетак година „одважио да крене у непознато".

„Заправо је то веома себична одлука - одлучио сам да се макнем од проблема и живота који сам тада водио, а који је ишао у погрешном смеру.

„Осетио сам да ми је био потребан 'ресет' и мислио сам да ће на тај начин проблеми нестати. Био сам поприлично зелен, у сваком погледу", истиче.

А шта је све научио на тим путовањима? О себи, свету људима…

„Прва ствар је да увек морам да будем искрен. Према људима, према себи, према свему што ми долази у сусрет.

„Међутим, кад од малена одрастате у малој средини, онда имате усађене предрасуде према другима, према другачијима. Требало је времена да та ружна особина испари", каже Јурић.

Једна ствар је, истиче, врло битна у сусрету са непознатима - како ћете се представити.

„Генерално, људи су свуда добри, ако их не изазивате. Где год сам се нашао људи би ми пришли, питали ме да ли ми је потребна помоћ или су једноставно желели да поделе коју реч са мном", истиче он.

Тако је написао и објавио прву књигу - „Маријанов пут", збирку прича људи које је 2012. упознао на путовању кроз Европу.

„Након тог путовања сваке године сам направио један пројекат, схвативши временом да ће ме пут сам одвести тамо где је суђено - временом је та моја 'путописна каријера' сама себе градила и желео сам нешто екстремније.

„Нешто се у мени будило, нешто што је можда одувек било ту, али нисам имао прилику, знање, могућност и храброст да се суочим са тим.

О Балканцима

Јурић је на бициклу обишао готово читаву планету и где год био - у Африци, Аустралији или у далеким пространствима Русије - налетао је на Балканце.

Ово је прича о томе:

Балкан је у најмању руку прича за себе… Многи кажу да где престаје логика ту креће Балкан.

У неким случајевима то сигурно и је тачно, али ретко где може да се пронађе гостопримство као код нас Балканаца.

Почетком 2017. сам имао пројекат „Лондон - Истанбул", када сам тридесетак дана бициклирао кроз целу Европу, па и кроз Србију.

Од Бачке Паланке, па све до Пирота и Димитровграда. Неки покушали су да ме одговоре од тога... Као, где ћу ја као Хрвоје да идем кроз „непријатељску територију".

То ме је страшно погодило, такав начин размишљања.

Будала има свуда, у Хрватској, Србији, Норвешкој или Замбији. То нема везе с националношћу, већ са менталним склопом појединца или групе.

И тако сам прошао границу и данима путовао до крајњег југоистока Србије. Не покушавам се додворити никоме, али нигде нисам био тако добро угошћен као у Србији.

Толики интерес људи, гостопримство, жеља за разговором или било каквом помоћи.

Неколицина ме упитала јесам ли имао каквих проблема, али заиста ништа лоше ми се није догодило, чак сам и стекао неколико пријатеља.

Но, најзанимљивије је кад се ми Балканци нађемо ван наших граница. Небитно јеси ли из Хрватске, БиХ, Србије или које друге земље бивше Југославије - сви смо своји и свима буде драго кад „на свом језику" кажеш добар дан.

У Замбији сам боравио почетком 2013. и појео неке од најбољих ћевапа икад, и то у Зоран кафе ресторану, којег држи један човек из Србије.

У Иркутску, на путовању око света, боравио сам у хотелу којег држи Босанац, а Србин и Македонац воде послове и кухињу. И угостили су нас као да сам председник долази.

Тужно је колико се морамо макнути од свог дома како бисмо били људи.

О почецима

Јурић је рођен 30. априла 1986. године у Осијеку и од малена се бавио писањем.

Како каже, школа се у његовој кући увек високо ценила.

„Мој отац је био врло паметан и надарен, али сиромашан, па је морао да ради и никада није имао прилику да оде на факултет", наводи.

Због тога је Хрвојева доста буре изазвала одлука да у другој години Економског факултета напусти студије, како би живео од писања.

„Отац то никада није у потпуности прихватио. Нажалост, 2013. је изненада преминуо, недуго након изласка Маријановог пута - моје прве књиге.

„Сећам се као данас, изашао сам из штампарије и први примерак дао оцу. Тај примерак је отишао с њим".

А живот писца није лак - Хрвоје каже да је годинама тапкао у месту.

„Нисам имао име, нисам имао ништа иза себе, а у глави сам већ био на позорници и људи су ми тапшали јер сам одлучио да живим по свом и радити оно што волим.

„Било је ту пуно дана кад нисам имао за хлеб, кад сам радио што год сам могао како бих платио режије и евентуално сачувао који динар за себе. Отац ме научио да није срамота радити, срамота је живети на рачун других".

Међутим, 2011. године се све мења.

„Радио сам три посла и никако нисам могао да се пронађем у томе. Писање је ишло, али нисам имао времена за то…

„Горео сам и знао сам да ће једног дана доћи тренутак када ћу потпуно изгорети. Једног јутра сам одлучио да тако више не иде", каже.

Како наводи, игром случаја је његов брат имао бицикл који је хтео да баци у смеће.

„Почео сам да возим, али је након десет километара тата морао да дође по мене јер нисам више могао да седим на седишту.

Мало по мало je повећавао километре и тако одлучио да бициклом оде на море у Пулу, код брата.

„То је био најјефтинији начин да се померим из средине и живота који је ишао у смеру који нисам хтео и од проблема који су ме и даље чекали.

„Пуно је ту било непознаница, све је било у магли, али тај осећај немоћи, страха и љутње је као погонско гориво. Био је довољан да се дрзнем кренути".

О првим путовањима

Јурић 2012. креће бициклом кроз Европу, када је 104 дана провео на путу, прошавши кроз 11 земаља.

Већ годину дана касније вози преко превоја Стелвио у Алпима, високог 2.758 метара (Ђеравица на Проклетијама, највиши врх Србије, има 2.656 метара), до Нордкапа у Норвешкој - најсеверније тачке Европе.

Мора ли баш преко Алпа, зар није био неки лакши пут?

„Наравно да не, али ми је тај превој баш запао за око. Нордкап је релативно близу, а тамо сам од раније хтео да идем, па је тако настао пројекат 'Преко Алпа до Нордкапа'.

„Тада сам упознао и Дина Рађу (бившег кошаркаша), који ми се јавио преко друштвених мрежа. Он је исту руту прошао на мотору", каже Јурић.

Међутим, сећање на тај период Хрвоју оставља горак укус - четири дана пре поласка му је преминуо отац.

„Иронија је да сам за тај пројекат добио први спонзорски бицикл, прва књига ми је била објављена… Некако је све седало на своје и живот је поново био леп.

„Месец и по дана после свега, кад је већ требало да будем у Норвешкој, мајка и ја смо ујутру седели за столом, рекао сам јој да нема смисла све одложити и кренуо сам.

„Целим путем сам пребирао по глави шта сад, шта након мог повратка кући… Какав ме живот чека, шта ће бити с мајком, шта с братом".

Како каже, пут до суровог севера му је био као терапија.

„Не зато сам то хтео, него зато што сам морао. Није било друге. Одједном сам приглио све што ми пут донесе и све је имало смисла".

Онда је дошао на Нордкап и више није имао где.

„Као у филму, стајао сам на литици која се уздиже 300 метара изнад мора и схватио да је то-то.

„У мени су осећаји једним делом дивљали, а с друге стране сам био смирен… Или можда пре празан, али стигао сам до краја и схватио да све може да се исправи, шта год ти живот приреди.

„Преко свега се може прећи, али потребна је ментална снага толико јака да коњу реп ишчупаш".

О свадби

Хрвоје каже да на једном путовању и умало оженио.

Било је то 2012, кад сам путовао око Европе.

Игром случаја у Француској сам преко каучсурфинга боравио код девојке која је радила у једном кафићу.

Иначе је била из Америке, али је у Европу стигла како би путовала и упознала друге људе.

И ето, тако сам се један дан створио и ја. Нимало атрактиван, на бициклу, без новца и сав мокар од кише.

Што је она тада видела у мени, не знам, али заинтригирао сам је. Као и она мене.

То вам је класична „што пут споји, то пут и растави" прича.

Можда сам емотивац, можда сам тада био такав, али у тих пар дана живот је изгледао лепо.

Вероватно и због чињенице да су дани - или боље речено недеље - које сам прошао пре ње били углавном тешки, без пуно хране и уз много спавања на путу.

Имао сам то неко светло на крају тунела у облику прекрасне девојке црних очију.

Да, било је лепо, до те мере да нисам пожелио да одем, али знао сам да не могу ту вечно да останем - имао сам план којег сам морао да спроведем у дело.

Ипак, онда ми је синуло - зашто морам? Зар ме неко држи, гони или тера да се вратим кући? Зар није дом тамо где сам ја и сличне фразе?

Отишао сам од ње, али сам се неколико дана касније вратио возом, потрошивши задњи новац којег сам имао.

Ту смо причали и с обзиром на то да је она из САД и нема визу ја сам јој понудио да се венчамо, јер је ионако између нас љубав највећа на свету.

О свему томе сам после писао у књизи.

О путовању око света

У наредних неколико година Хрвоје наставља у истом ритму.

На Алпе се враћа 2014. године, када на бициклу обилази 23 планинска врха по Словенији, Италији, Аустрији, Француској и Швајцарској.

Током тих 52 дана смршао је 12 килограма и завршио у болници због хипогликемије - пада шећера у крви.

Годину дана касније вози кроз Хрватску у акцији „Заједно можемо", 2016. иде од Осла до Нордкапа - по зими, а 2017. од Лондона и Истанбула.

Онда долази за 2019. године и авантура кроз читав свет.

Каже ли себи данас нешто попут где ми је била памет или можда оно популарно, а шта ми је то требало?

„Ни најмање", одговара кратко.

„То искуство, али и оно што је дошло по повратку, усмерило ми је живот и учврстило неке ставове. То искуство не може да се упореди ни са чим другим".

Хрвоје наводи да је припрема за саму вожњу трајала око три године - одабир руте, тренинг и договори са спонзорима.

План је био да се крене у априлу 2018. године, али је то одложено због недостатка новца и смрти његове мајке.

„И ту крећу проблеми - морао сам прво да се опоравим од шока да сам сахранио и мајку и оца и да сам остао сам. Иако сам већ био свој човек, више нисам оне који су ми увек чували леђа…

„Два месеца сам дословно пропадао, док једног дана нисам дошао себи и кренуо опет у припреме".

После много мука и борбе дошао је и 8. јун - датум поласка.

За почетак деоница између Загреба и Владивостока, који је ту близу - на око 11.500 километара. И до границе између Литваније и Русије све протицало како треба.

„После 14 сати чекања сам ушао у Русију, а Матија Поспихаљ, који ме је пратио у камперу је још увек био на граници.

„После неколико сати ми је јавио да се што пре вратим на границу, јер имамо проблема с папирологијом - Руси су тражили документ за који никада нисмо чули и то на руском језику и с руским печатом".

Тако им је поништен улазак у Русију и вратили су се у Литванију, где су два дана чекања извадили тражени документ.

А онда? Па, још седам сати чекања на граници.

„Коначно смо ушли у Русију и кроз њу путовали 47 дана, кроз осам временских зона и преко 10.000 километара главног пута од запада до истока.

„Тада смо наишли на ону свадбу…"

После је уследило лет до Перта и пут од запада Аустралије до Бризбејна на крајњем истоку.

„Да није било наших људи, који су нам се јавили док смо путовали, Аустралија би била најдосаднија деоница", каже Јурић.

„Није једноставно возити стотине километара по равном путу, без кривине или икаквог кафића где бисмо могли да станемо и предахнемо".

А онда Северна Америка - 8.600 километара од Енкориџа у Аљасци, до Халифакса на истоку Канаде.

Е, то је већ нешто другачије, истиче Хрвоје.

„„Сви ти прекрасни пејзажи, планине и ледењаци, јутра у магли, на пар степени изнад нуле, а остатак дана проведен са зрацима сунца....

„Једног дана видео поред пута видео седам медведа и једно младунче… Ту дефинитивно нисам хтео да се заустављам".

О помагању другима

Хрвојева путовања су често имала хуманитарни карактер.

Моја путовања, поготово она прва, организована су без много новца.

Тада, али и касније, многи људи су ми помогли како бих дошао ту где сам сад. Новчано, кроз храну, смешта или какву лепу реч.

Зато сам кроз путовања помагао другима.

Логика је да сво добро које добијам морам некако и да вратим назад. Иначе, то добро ће једном нестати и шта онда?

Кроз путовање око света преко Индиегого платформе покренуо сам кампању „Заједно можемо", када сам продавао бицикл, километре, књиге, мајице и друге ствари.

Прикупило се око 30.000 куна (око 460.000 динара) и циљ је био да тај новац потрошим на куповину основних намирница за 30 породица, тј. самохраних мајки на подручју Хрватске, БиХ и Србије.

По десет породица у свакој земљи.

Можда то бројчано не изгледа много, али жеља ми је била показати другима да не смемо правити разлике између нас.

Ако неко у Хрватској може да помогне самохраној мајци у Србији или БиХ и обрнуто, зашто то не бисмо то урадили?

Пустимо националност, границе и веру. Хтео сам кроз овај пројекат показати да можемо и знамо да будемо људи.

О дочеку

На крају је остала само једна ситница - прећи пут Лисабона до Загреба.

Хрвоју се ту негде придружило и неколико пријатеља које је упознао на путовањима по Европи, као и један цео бициклистички клуб.

„Након 133 дана путовања и готово 29.000 километара госпођа на граничном прелазу ми је прегледала пасош и рекла: 'Честитам'.

„У том трену сам застао, погледао према тридесетак бициклиста који су ме чекали и који су до краја желели да возе са мном. Тад су емоције почеле да ме шибају.

Постао је свестан шта je урадио и што се догодило.

„И сама вожња до Загреба, под пратњом полицијских возила, кроз улицу с три траке која је била затворена само за нас…

„Ту ми је било мало неугодно јер заиста није било потребно да се због мене затвара улица.

„Тада је велики камен пао са мојих леђа - у том трену сам знао да сам дошао кући, да је све завршено", присећа се Хрвоје.

Наравно, следећег дана је отишао у Славонију.

„У мојој Врбици је припремљен спектакл. Ватромет, ватрогасци који су с обе стране пута пустили онај топ с водом, па бакље, тамбураши и мотористи.

„Преко 500 људи је у центру села затворило цесту. Толико људи, а маси никога не могу препознати или се некоме обратити…

„У позадини je чуо баку како виче на људе да се макну како би могла доћи до мене.

„Ту више нисам могао да кријем емоције, загрлио сам је и сузе су кренуле".

О будућности

Може ли да се живи од авантура?

Хрвоје каже - зависи колико лагодно живите.

„Може, али има дана кад морате мало стиснути зубе, кад није све идеално и кад се нема за кафу", истиче он.

Епидемија корона вируса пореметила је многе планове, па и његове. А планова има.

Књига о путовању око света, која је делом и његова биографија, требало би да изађе на јесен, а у међувремену чека одговор да ли је постао Гинисов рекордер.

„Пут око света је био први од три велика пројекта које планирам на светском нивоу. Други је од најјужније тачке Норвешке до Нордкапа, али без возила подршке и то по зими.

„То је у плану за фебруар 2021. године, а трећи ће бити Африка - од Каира на северу до Кејптауна на југу".

У међувремену је добио и сапутника - Ену.

На крају разговора са Хрвојем остало је само једно питање, врло једноставно - шта је најважније у животу?

Мислим да је јако, јако битно да радиш оно што волиш, у чему уживаш, а да то има смисла.

Живот је прекратак да бих радио посао који не волим и којим нисам задовољан.

На такав начин никада нећу дати максимум и то ће само довести до још већег незадовољства, што се на крају може завршити и фатално.

Нисам ја никакав месија, нити сам открио топлу воду.

Само сам ишао методом покушаја и погрешке. И поновног покушаја. И тако стално, док нисам схватио шта желим.

А то се најбоље види кад човек падне, кад је на самом дну, кад не може назад и присиљен је напред.

Тада до изражаја долазе све ваше способности, као и она јесте ли човек или не.

Најбоље је да свако на својој кожи искуси како је то кад те живот не милује и то због властитих - погрешних - одлука.

Онда можеш да знаш кад си слободан, где ћеш, на који начин и с ким.

Ја сам одлучио свој живот посветити овоме што радим.

Не планирам породицу, нити да се женим. Мир сам нашао у хобију који ми је постао посао.

У псу којег сам покупио с улице и који ми даје неограничену љубав.

Хоћу ли целог живот тако? Заиста не знам и не размишљам о томе. Тренутно је добро.

Кад осетим да више није и да нема смисла, да ме не испуњава, вероватно ћу променити.

А до тада нешто ће већ бити на видику.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]