Хрватски пустолов за ББЦ: Како изгледа стопирати - до Новог Зеланда

Он је глумио белца на филмским сетовима у Боливуду, радио на фарми боровница у Аустралији, и био учитељ енглеског у Вијетнаму.

До свих ових места дошао је тако што би подигао палац у ваздух на аутопуту.

Томица Кристић је хрватски модерни пустолов који се управо вратио са путовања до Новог Зеланда на које је отишао - аутостопом.

Пут по 25 земаља из Хрватске, преко Србије, централне Азије, па све до Океаније трајао је пуне три године.

„Увек сам говорио - сутра ћу. И годинама сам остајао код куће.

„Када сам се коначно одважио, изабрао сам Нови Зеланд не зато што сам посебно желео да одем тамо. Одабрао сам га јер је најдаље. Желео сам што дуже да путујем."

Како је некада стопирао по седам, осам сати дневно и како му је требало два дана да пређе свега 30 километара, како у Оману људи највише верују стоперима, али и да ли богатство повезано за срећом говори за ББЦ на српског непосредно након пута.

Одакле идеја о стопирању

Томичин заштитни знак је подигнут палац.

Али не као знак одобравања добре идеје, већ као позив на путу - станите и повезите ме.

„Нема ту превише логике", одговара Томица на питање зашто је одлучио да стопира најмање 40.000 километара. Чак 95 одсто пута је прошао аутостопом, а остатак локалним превозима, рикшама и возовима. Истина, три пута се возио и авионом, када је прешао краће дестинације.

„То је начин путовања који је доста непредвидив. Управо је у томе и лепота."

Некад би држао подигнут палац свега неколико минута и неко би му стао. Некада би му се рука и укочила јер је стопирао по седам - осам сати.

„Дешавало ми се да људи једноставно немају поверења и не стају. Прелазио бих 30 километара по два дана. То је било јако тешко."

Како је пролазио кроз Азију, континент најразличитијих култура и религија, сусрео се са бројним предрасудама. И многе победио.

„Најлакше ми је било у Оману, тамо вам сви стају. У 20 дана сам се возио са 150 различитих аутомобила.

„То је било толико лако да сам и у продавницу ишао стопом иако сам имао само два километра."

На Балкану се људи плаше да стопирају, а и међу туристима широм света је то стигма. Поготово када се путује у земље које не познајемо.

Његов савет је - „ако се плашите, немојте да идете".

„Најбоље је да идете мирне главе на аутостоп, то је једини начин."

Богати и сиромашни - срећа и туга

Иран му се, каже, највише допао.

„Персијанци су дивни људи који су ме примали у куће и чинили све за мене. У Оману су били јако гостопримљиви. Непал ми је прирастао срцу."

Индија му, каже, „није села".

„Људи путују због хране и обилазака, иду на кратке туре да виде знаменитости.

„Ја сам највише гледао људе. Они су ме чинили срећним и олакшали ми пут да не будем усамљен."

У сиромашним земљама је живот тежи финансијски, али Томица каже да му се често чинило да су „срећнији".

„Најсиромашнија земља коју сам видео је Источни Тимор. Они људи који немају прави кров над главом, у Непалу, Индији или на Филипинима, чине се опуштенијим него што су људи у Аустралији, на Новом Зеланду или у Малезији, Емиратима или Оману."

Оно што људе стеже у развијеним земљама је систем, додаје:

„Слично је и у Хрватској."

Три године на путу - одакле му новац

Томица је на пут кренуо са 1.500 евра у џепу. Тај новац му је трајао седам месеци док није стигао на Тајланд. Први посао нашао је ту у енглеским камповима. Иако је био мало плаћен, знао је да је то једини начин да крене даље.

Затим га је дочекао индијски Холивуд - Боливуд.

„Радио сам на сетовима и зарадио око 100 долара. Знам да делује чудно, али то је јако пуно новца за Индију.

„Од тога сам живео месец дана у овој земљи."

Најдуже је остао у Вијетнаму где је био учитељ енглеског језика девет месеци, а од тог новца је покрио цео остатак пута.

„Новац је увек однекуд долазио јер сам увек нешто радио."

Последњи посао му је био на фарми боровница у Аустралији где је провео месец дана.

Када је стигао на Нови Зеланд, Томица је и даље био жељан авантуре и након трогодишњег пута.

Наредна два и по месеца пешачио је Новим Зеландом, а спавао под отвореним небом. Препешачио је око 1.500 километара.

„Кад једном окушаш слободу - тешко је вратити се на старо"

Томица је пре три године дао отказ у Хрватској где је „радио за другога посао који не воли".

Не планира да му се врати, већ ће вероватно написати књигу о пустоловинама.

„Једном када окушате слободу, тешко је вратити се на старо. Видео сам толико култура, обичаја, држава и границе су ми се прошириле."

„Да се опет вратим старом систему и животу, изгледа ми немогуће."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]