Србија и саобраћај: Како из Зајечара доћи до Сокобање и зашто не може аутобусом
Уколико сте из унутрашњости и желите да се аутобусом одвезете до Београда, углавном бисте успели без по муке, међутим ако сте из Зрењанина и хоћете до Гуче на Сабор трубача, или из Мајданпека на новосадски фестивал Егзит, или и од Зајечара ка Сокобањи, били бисте у проблему.
Далибор Исаковић рођени Зајечарац, недавно се запослио као шеф кухиње у једном хотелу у суседној Сокобањи.
Када се зажели родитеља, мора да седне у аутомобил и да дотрајалим путевима преко Ртња или Књажевца, превали 80 километара до Зајечара не би ли их посетио.
Аутобуска линија не саобраћа годинама, а друга врста превоза не постоји.
„А моји кад буду хтели да дођу да ме посете, морао бих колима да одем по њих, а ако се покваре или падне велики снег, онда никако не могу да дођем до Зајечара", објашњава за ББЦ на српском четрдесетједногодишњи кувар Исаковић.
Зашто је овако?
Из Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у писаном одговору за ББЦ на српском наводе да ако између „јединица локалне самоуправе не постоје успостављене линије међумесног превоза", узрок је обично „непостојање исплативости превознику".
„Не постоји довољан број путника да би се остварила зарада пружањем услуге превоза", додају из Министарства саобраћаја.
Ни на тамо, ни на овамо
Сокобања припада зајечарском управом округу и њени становници већину административних процедура и обавеза које не могу да заврше у граду, обављају у Зајечару.
„За било шта што треба да се одради у општини или негде друге у Зајечару, ми се организујемо колима.
„Имамо сталне потребе да идемо тамо, као на пример санитарни преглед. Када смо ишли да га обавимо, напунили смо пет аутомобила", прича Далибор Исковић.
Каже да би им због тога макар један полазак дневно у оба правца олакшао муке.
Из Сокобање ка Зајечару воде два пута - преко Књажевца и Ртња, односно Бољевца.
Удаљеност је између 70 и 80 километара, зависно од одабраног смера.
ББЦ на српском је контактирао канцеларију Републичког завода за статистику у Зајечару, али они нису имали податке о томе колико Зајечараца ради у Сокобањи и обрнуто, а немају податке ни за Бор.
Исаковић се у Сокобању преселио пре мање од два месеца и у том периоду је само једном ишао кући.
До Зајечара је возио преко Књажевца и требало му је око сат и тридесет минута.
Пре више од 25 година, током одрастања и школовања постојао је аутобуски превоз између два града.
Ишао је једном дневно, али искључиво током летње сезоне, присећа се.
Његова бака га је редовно користила, јер је сваке године летовала у Сокобањи, иначе другој најпосећенијој бањи у Србији која је овог лета, према писању медија, оборила досадашње рекорде, када је само у августу угостила више од 29.000 туриста.
До укидања редовне сезонске линије је наводно дошло, како су Исаковићу рекли из сокобањске аутобуске станице, пре неколико година када је путнике почео да превози комби који је возио испред аутобуса и „купио" људе.
„На крају је, ваљда, и тај што је преузимао путнике одустао и сад нема ничега", препричава Исаковић.
Иако има аутомобил, сматра да би увођење редовне аутобуске линије „олакшало живот" и њему, и другим грађанима Сокобање.
„Док сам живео у Нишу, моји су могли возом или аутобусом да ми пошаљу торбу, сада је пошта једина опција".
Додаје да његове колегинице, стране држављанке, такође имају проблем када треба да продуже боравак и слично.
Такође га брине и зима која долази, јер ће тада моћи да вози само када буде суво и без снега.
Погледајте видео: Летите возом
Колико путника, толико аутобуса
За разлику од градског јавног превоза о којем одлучују органи локалне власти, међумесни превоз уређује Министарство саобраћаја.
„Једном годишње се спроводи поступак усаглашавања предложених редова вожњи, док је спровођење поступка поверено Привредној комори Србије", кажу из Министарства саобраћаја у писаном одговору за ББЦ на српском.
Домаћи превозници тада подносе предлоге реда вожње, трасе линија, целогодишњег или сезонског типа превоза, у складу са проценама о „потенцијалу тржишта", односно колико људи путује између одређених места.
Међуградски вид превоза обавља се у складу са потребама тржишта и држава га не субвенционише, по чему се разликује од градског који најчешће јесте, додају из Министарства.
Ако превозник утврди да ће зарадити од успостављања одређене линије и за то постоје захтеви, могуће је његово поновно увођење.
Професор Саобраћајног факултета Милан Вујанић објашњава за ББЦ на српском да када не постоји већа заинтересованост „људи би добили карте које могу да плате" искључиво уз финансијску помоћ из буџета.
„Не може превозник да од цене карте надокнади све трошкове превоза, јер би онда она била врло скупа.
„Ако би цена карте била обрачуната на основу стварних трошкова, тешко да би се људи возили без обзира да им обезбедиш тај превоз", каже Вујанић.
Ипак, немају сви градови Србије овакав проблем.
„Око линије Београд - Врњачка Бања се отимају ко ће да је узме и има довољно путника да може да напуни аутобус", сматра Вујанић.
Додаје да то није случај на аутобуској линији Зајечар - Сокобања.
„Релације које нису у потпуности атрактивне да могу саме себе да издржавају, да напуне возило, да оно не иде празно него пуно и да цена буде прихватљива, ту мораш да помогнеш суфинансирањем оних заједница које су заинтересоване", примећује Вујанић.
Погледајте видео о хидрогенским возовима
„Са преседањима ти преседне пут"
Директна аутобуска веза са Новим Садом постоји из три од осам општина Тимочке крајине, међу којима није Мајданпек.
Давор Стефановић, студент Факултета техничких наука у Новом Саду, да би стигао аутобусом у родни Мајданпек мора да преседне у Београду, путује око шест сати и плати више од 2.000 динара за две карте у једном правцу.
Због тога је од почетка студирања - октобра 2019. године, свега четири пута ишао кући.
„Кад једном у три месеца одлучим да се вратим у Мајданпек обично морам да издвојим цео дан за то.
„Ако имам часове тог дана, не могу да им присуствујем, чак и када су преко интернета. Тај дан једноставно није продуктиван", објашњава двадесетогодишњи Стефановић.
До сада је кући путовао током празника и испитних рокова, јер каже да „не вреди" да иде викендом пошто већи део проведе у путу.
„Не исплати ми се да потрошим 4.000 динара да бих мање од два дана провео у Мајданпеку, а не би ни било неко задовољство", додаје.
Пауза у Београду, до наредног аутобуса, обично траје око 45 минута, али му се дешавало да чека и до два сата.
„Једном је наишао аутобус који се напунио на станици, препунио на Аутокоманди, па је много путника стајало до Пожаревца.
„Једва смо дисали и створила се изузетно непријатна атмосфера", присетио се.
Средњу школу је такође похађао ван родног места - у Зајечару, који је, за разлику од Сокобање, са Мајданпеком повезан пругом.
Иако је, каже, постојала аутобуска веза, путовао је возом због јефтине ђачке карте.
Међутим, тада је проблем представљала удаљеност железничке станице у Мајданпеку, која се налази на више од 10 километара од града.
Најпре су другове и њега до станице довозили родитељи и пријатељи приватним аутомобилима, док се касније возио таксијем, када су превозници снизили цену за пун аутомобил путника.
Нове линије се не назиру
Директна аутобуска веза између Новог Сада и Мајданпека би знатно олакшала пут, сматра Стефановић.
Међутим, каже да би му такав превоз једино одговарао уколико би цена карте била једнака или приближна садашњој.
„Ако би та цена била око 2.000 као што сада плаћам или мања - да, значило би ми, али ако би била много већа, не верујем да би ми се исплатило", додаје.
Поновно успостављање линије од Сокобање до Зајечара се ни не наслућује, тако да ће кувар Далибор Исаковић још неко време бити препуштен себи и колима.
„Питао сам и на станици да ли је можда у плану да се поново уведе аутобус за Зајечар.
„Рекли су ми да нико ништа не зна", рекао је Далибор.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
