Музика, правосуђе и Америка: Како је кантри звезда Џони Кеш покушао да реформише затворски систем

Звезда америчке кантри сцене Џони Кеш је био познат и по активизму по питању права затвореника - али колико је заиста успео да утиче на реформу затворског система?

Пре 50 година, 26. јула 1972, тројица седокосих мушкараца у оделима у којима су се осећали нелагодно, сведочили су пред подкомитетом америчког Сената о затворском систему.

Двојица су били бивши затвореници једног од најозлоглашенијих затвора у Америци, док је трећи био звезда кантри и вестерн музике - Џони Кеш.

Кешови славни живи албуми снимљени у затворима Фолсом и Сан Квентин припадају музичкој историји и налазе се на скоро свим листама критичара када се говори о албумима који су дефинисали 60-те године прошлог века.

Али чињеница да су ова два затвора била само део концертних затворских турнеја које је Кеш имао у 30 година каријере, мање је позната јавности.

Смештајући овакве локације у планове својих непрекидних турнеја, „Човек у црном" је имао прилику да наступа пред затвореницима широм Америке, увек бесплатно.

Током тих наступа, Кеш је постао и страсни и гласни заговорник права свих затвореника.

„Увек се идентификовао са аутсајдерима", каже Томи Кеш, Џонијев најмлађи брат.

„Идентификовао се са затвореницима јер су многи од њих одслужили казне и у неким случајевима били и рехабилитовани, али су и даље задржавани у затворима до краја живота.

„Осећао је велику емпатију према тим људима".

Корени Кешове емпатије сежу уназад све до 1953. године, када је имао 21 годину, био радио водитељ у америчкој авијацији и када је видео филм Унутар зидина затвора Фолсом што га је и инспирисало да напише песму.

Албум Фолсом Присон Блуес је објављен две године касније, након што је млади Кеш потписао за издавачку кућу Сун Рецордс и постао звезда.

Ова песма, а нарочито њен сада већ озлоглашени стих „Убио сам човека у Риноу, само да бих га гледао како умире", отпевани су са толико огољене претње да су многи помислили да Кеш има искуства у ономе о чему је певао.

„Данас има много људи са којима можете да се упустите у разговор и који су убеђени да је он тако нешто и урадио", каже ВС 'Флук' Холанд, Кешов бивши бубњар.

„Џони Кеш је упуцао човека да би гледао како умире. Био је врло лош човек", кикоће се он и врти главом.

„Он је у затворима био само када бисмо тамо и свирали".

Била је то једна од ствари препуних ироније у вези са Кешовим крсташким походом ка затворским реформама.

Управо тај привид аутентичности који је извирао из убеђења да је и сам био робијаш, била је заслужан да га други затвореници препознају као неког њима блиског, а америчке сенаторе да га пажљиво слушају.

А радило се о потпуно погрешном утиску.

„Кеш је био иза решетака", каже његов биограф Мајкл Стрејсгат.

„Али само да би тамо преспавао после пијанстава и неприкладног понашања".

Популарност која је била потпомогнута његовим десперадо имиџом, чинила га је правим панданом јасно дефинисаним поп звездама тог времена.

Кеш се није ни трудио да развеје сумње у такав, све већи мит који се испредао о њему.

Резултат свега овога се огледао у томе да је све више почео да добија позиве за наступима у самим затворима.

Први затворски концерт је одржао 1957. године у државном затвору Хантсвил у Тексасу.

Следиле су многе друге свирке.

Кешова јединствена енергија коју је показивао на тим наступима је забележена 1968. године на албуму Ат Фолсом Присон.

Ова плоча је зацементирала Кешов имиџ одметника и наново покренула његову каријеру која је током 60-их била угрожена док се борио са зависношћу од дроге.

У дискографској кући Колумбија рекордс, која је невољно пристала на Кешов захтев за снимањем плоче у затвору, а затим и неодлучно промовисала албум, били су више него изненађени.

А Кеш је без икакве сумње погодио расположење публике.

Све утицајнији покрет за грађанска права је ову осетљиву тему која се бавила огромном затворском популацијом у Америци ставио на врх својих приоритета.

„Током 60-их година у Америци, све је јаче било схватање да затвори нису ефикасни", каже Стрејсгат.

„Затвореници су тамо стицали знања само о томе како да постану бољи криминалци. Тако да је проценат рецидива, људи који се враћају на издржавање казне, био веома висок".

Кеш, који је био страствени заговорник рехабилитације, а не кажњавања, постао је миљеник медија кадгод се говорило о овој новој и горућој теми.

„Мислим да је Кеш сматрао да је на неки начин овлашћен да своју славу стави у службу бављења овим проблемом.

„Један од начина да се позбави тиме је био и разговор о реформи затворског система", каже Стрејсгат, који такође верује да су Кешова дубоко религиозна осећања била важан фактор у његовом хватању у коштац са проблемом.

„Веровао је у идеју искупљења".

А ако се амерички затворски систем распадао, онда је то најочигледније било у Кешовом Арканзасу.

До почетка 70-их година прошлог века, комплетан казнени систем ове савезне државе је био проглашен „неуставним" од савезног судије, после серије скандала у 60-им годинама током којих је било физичке и сексуалне тортуре затвореника, мучења, неадекватних услова за живот и застарелог и коруптивног ,,повереничког система".

„Повереници су били затвореници који су чували друге затворенике", каже Колин Вудворд из Центра за историју и културу Арканзаса.

„То заиста подсећа на начин на који су људи били третирани у ропству.

„Током ропства су управо робови врло често командовали другим робовима и то је систем који је овде био пресликан".

Логично, систем у којем наоружани затвореници управљају другим затвореницима и у којем није било цивилних чувара, био је подложан страховитим злоупотребама.

„Са ове стране пакла, било је то нешто најближе самом паклу", каже Данијел Мери, и сам фолк музичар, сећајући се Каминса, у то време најозлоглашенијег затвора у Арканзасу и вероватно једног од најгорих на свету".

Мери, који данас има више од 60 година, био је послат у Каминс на осам месеци 1969. године, због поседовања марихуане.

„Могу да кажем да је живот тамо на дневној бази био поприлично језив", рекао је он.

„Видео сам како је велики број затвореника био убијан. Омиљени метод је било 'ћебовање'.

„Током спавања, гомила би вам пришла, бацила ћебе преко вас, а онда би кренуло и убадање ручно прављеним ножевима".

Када су Џони Кеш и његов бенд за турнеје дошли у Каминс у априлу 1969, за Данијела Мерија и њему сличне затворенике, то је био трачак светлости.

Кеш је стигао по позиву Винтропа Рокфелера, изданка богате америчке породице, који је био изабран за савезног гувернера 1966, са мандатом да реконструише коруптивни и злостављачки затворски систем.

Рокфелер је био први републиканац који је постао гувернер Арканзаса. Кеш је долазио из породице демократа, али је у Рокфелеру видео нешто што му се свидело, па му се придружио и у кампањи за реизбор на место гувернера свирајући концерте и промовишући заједнички позив на реформу.

У тренутку када је концерт у Каминсу био заказан, Кеш је био на врхунцу каријере.

У фебруару 1969. је снимио и наставак Фолсом Присон албума - Уживо из Сен Квентина - који се продавао још боље од претходника.

ТВ кућа АБЦ је у том тренутку управо започела и емитовање недељног Џони Кеш шоу програма која ће га претворити у велику телевизијску звезду.

Поред тога што је певао затвореницима, Џони је овај наступ који је био и сниман за потребе локалне телевизије, искористио за прилику да конкретно подржи план тако што је не само донирао око 5.000 долара сопственог новца за изградњу затворске капеле, већ је том приликом и јавно прозвао гувернера Винтропа Рокфелера да и он приложи донацију у истом износу.

„Стари Винтроп, морао је тог дана да испише чек на пет хиљада и да га стави у фонд за изградњу капеле", уз осмех прича Данијел Мери, наслађујући се овим сећањем.

Каминс је данас потпуно другачије место од оног „мрачног и злог света" које је савезни судија 1970. године прогласио неуставним.

Данас је то модеран затвор који се бави реформацијом затвореника и њиховом припремом за повратак у друштво.

Кампања за коју се Кеш тако страсно залагао је једно од наслеђа не само Кешове посете Каминсу, већ и његовог комплетног крсташког похода ка реформи затворског система.

То је трајни и конкретни доказ Кешовог занимања и посвећености људима које је сретао иза решетака.

Вилсон Бенкс, свештеник у данашњем Каминсу, каже да у том затвору још увек постоје двојица или тројица доживотних затвореника који су овде били и пре 40 година када им је Човек у црном дошао у посету.

„Кажу да је то обележило њихове животе".

Кешови разговори са људима које је срео у Каминсу су свакако обележили и његов живот.

На саслушању у Сенату 1972. године, Кеш је изложио приче о злостављанима које је чуо током посете, укључујући и мучну причу о 15-годишњем дечаку који је умро од повреда насталих након силовања у овом затвору у Арканзасу.

Некадашњи затвореник Данијел Мери каже да се сећа дечака и да је „било још таквих као што је био он".

Кеш не само да је известио сенаторе са Капитол хила о својим ставовима о америчком казненом систему, већ им је објаснио и како би он могао да се побољша.

Његови предлози су укључивали одвајање нових затвореника од окорелих криминалаца, поновну класификацију њихових преступа не би ли мањи преступници избегли затвор, усмеравање пажње на рехабилитацију уместо на казну и саветовање које би припремило осуђенике за живот у спољном свету и смањило могућност за понављањем злочина.

У времену у којем се земље широм света боре са питањем начина на који би требало третирати затворенике, многи од ових Кешових предлога и даље се сматрају релевантним.

Чињеница да и после неколико деценија и даље дебатујемо о томе сугерише нам да Кеш није успео у властитим намерама.

Али да ли је то заиста тако?

Кеш је са успехом хуманизовао затворенике и подарио јој гласноговорника.

Имао је јединствену могућност да уђе у главе ових заборављених и игнорисаних људи и да разуме проблеме са којима су се они суочавали - урлици затвореника који могу да се чују на албуму Live At San Quentin у тренутку када почну уводни тактови провокативне и бесне насловне нумере - докази су за тако нешто.

Кешов утицај се може најбоље сумирати цитирањем речи сенатора Квентина Бурдика, такође једног од људи који се обратио америчком Сенату 1972. године.

Након што је чуо Кешово сведочење, Бурдик је једноставно рекао: „Мислим да нам је потребно више људи као што је Џони Кеш".

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]