Летовање у Албанији: Како се 2020. године открива туризам у суседству

Три и по деценије живота и једна већа пандемија биле су неопходне да бих на листу копнених граница које сам прешао додао и последњу суседску - са Албанијом.

Година 2020. у свету ће се памтити по вирусу корона који је изменио свет, условио различите мере предострожности, затворио границе, отежао путовања чак и међу најближима.

Ипак, за многе српске туристе, па и за мене, ова година памтиће се и по премијерном одласку на летовање у Албанију.

Званична Тирана одлучила се да границе остави потпуно отворене: у земљу се улази без потребе за неким тестом или изолацијом.

Чак ће и албански гранични полицајац без поговора прихватити ћириличну личну карту, иако ће је тешко прочитати, као довољан путни документ.

Неће се ни осврнути за „зеленим картоном", осигурањем за аутомобил у иностранству, мада ће Министарство спољних послова Србије упозорити да би требало да га имате.

Лакоћа преласка граничног прелаза Морина прелиће се у лакоћу једнонедељног летовања на југу Албаније, у потпуности измештеног из реалности ове 2020. године.

Туризмом против вируса и политике

За моје београдске таблице није било непријатеља на свим „критичним" локацијама у региону које су редом виделе, па је албанска одисеја била једно од безбрижнијих путовања.

Иако су се у Тирани спремали да дочекају Црвену звезду у утакмици квалификација за Лигу шампиона, на приморју се фудбал гледао само у кафићима, у готово камерној атмосфери.

Помало камерни је и однос према вирусу корона.

Док здравствене власти случајеве броје углавном у Тирани и унутрашњости земље, домаћинима и гостима се шаљу сигнали да су приморска места далеко безбеднија.

Одлазак у продавницу или било какав други затворени простор са маском на лицу обезбедио ми је зато бројне упитне погледе и јединственост на јонском приморју.

Разговор на српском језику или вожња српских таблица ни изблиза нису изазвали такву пажњу.

Разговор на енглеском језику за домаћине је уобичајена ствар, нема места где је споразумевање било немогуће.

Страни језик говоре и дечаци који раде на бензинским пумпама - иако делује као да су тек завршили основну школу, спретно баратају цревима, домаћим и страним валутама, апаратима за картице.

Радо ће вам продати гориво које је једина роба која је значајно скупља него на нашем тржишту - на приморју се за литар бензина плаћа чак и 160 динара, наспрам око 135 динара у Србији.

Много пријатније звуче цене у продавницама или ресторанима - порција морских плодова од 600 динара, пица за 500 динара или кафа за 100 динара.

Истина, можда ће мала порција захтевати додатно наручивање, али би и оно могло да буде финансијски издрживо.

Лакоћи ће, посебно лошим математичарима попут мене, додатно помоћи курс домаћег љека према евру - на мору се за један евро добија 120 љека, курс готово идентичан динару.

Радост схватања да све цене могу заправо бити изражене и у динарима једна је од већих овог лета.

За кога све важе саобраћајна правила

Модерни аутопут са шест трака води од севера ка Тирани пролазећи кроз неприступачне планинске пределе савладане и најдужим тунелом у земљи - скоро шест километара дугачким пролазима код града Кукеша.

Вожња деоницом која спаја луку Драч са Приштином, а која је планирана да се настави до Ниша, кошта пет евра или 660 домаћих љека и може се платити у обе валуте, или картицом.

Већ на првим километрима, јасно је да ћемо се возити у друштву аутомобила последње генерације, моћним моторима са албанским, косовским или западноевропским таблицама.

За поједине, нека основна саобраћајна правила и ограничења неће много вредети.

Ипак, у поређењу са гласинама да је вожња у Албанији високо ризична по живот, утисак је да се сличан „руски рулет" често види на Јадранској магистрали у Црној Гори или ноћним празним београдским улицама.

Није превелико изненађење ни када се пут на обилазници око Тиране сведе на по једну широку траку, да би се потом у правцу ка Драчу, а потом и ка Валони, вратио у нешто ширу варијанту полуаутопута.

Вожња је успорена бројним кружним токовима, готово на сваком има саобраћајне полиције, али - нисмо имали част да се упознајемо.

До Саранде, циљаног одредишта, од Драча се може доћи уз море - кроз Валону, или кроз копно - преко старог града Ђирокастра.

Вожња са погледом на море - најпре Јадранско, а потом и Јонско - биће прекинута преласком преко планине Чика, превоја где се чини да се аутомобил пење узбрдо под правим углом.

Подухват је лакши јер је пут који спаја Валону и Саранду један од најбољих у региону - идеалног асфалта, беспрекорно обележен, а нуди и морски поглед.

Поглед за који возач, углавном, нема времена - кривине се нижу једна за другом.

Повратак од Саранде до Ђирокастра водио је преко далеко лошијег, мада нешто лакше савладивог планинског превоја.

Ипак, овај излокани и необележени пут без погледа нудиће краће време на точковима - не можете имати баш све.

Неће тешко пасти ни одлука косовских граничара и цариника да додатно прегледају ауто у повратку са летовања, уз опаску да у изнајмљеним аутомобилима са београдским таблицама често налазе недозвољена средства.

Када су се уверили да су пешкири довољно слани, рутинска контрола традиционално је прерасла у сећања средовечних косовских службеника на дане Југославије, школовање и пионирске мараме, Титове слетове, али и дискриминације у запошљавању, па давна и драга путовања у Београд.

Колико је српских туриста у Албанији?

Марија Јанковић, новинарка ББЦ на српском

Пут албанског Драча, Саранде или Ксамила ове године је одлучило да крене пет до шест пута више туриста из Србије, каже за ББЦ на српском Александар Сеничић из Националне организације туристичких агенција Србије.

„Проценат звучи импозантно, али су бројке и даље мале", каже Сеничић.

„Тако је прошлих година у Албанији летовало око 1.000 до 1.200 људи, а ове године очекујемо да од краја туристичке сезоне тамо преко агенције оде 5.000 до 6.000 људи."

Највећи разлог повећаног броја, сматра Сеничић, јесу отежани услови за путовање у Црну Гору и Грчку.

„Утисци су јако позитивни", додаје он.

„Предност је што је туризам и даље недовољно развијен, па су цене ниске.

За полупансион у хотелу са четири звездице у јеку сезоне туристи плаћају 35-40 евра дневно -у односу на друге земље, то је доста повољније".

Албанија нуди и излаз на два мора - Јадранско и Јонско, а за ову опцију махом се одлучују путници из Београда, Ниша или из Новог Пазара, подаци су Јуте.

Највећи број њих летује у Драчу, Саранди, Ксамилу, а мањи број у Валони.

Агенције из Албаније нису, додаје Сеничић, окренуте толико српским туристима већ су протеклих година привлачили посетиоце из Чешке, Пољске и околних земаља.

Сада, када је њихово кретање отежано, понуда је још боља.

Директан лет између два главна града и мала удаљеност земаља оно су што највише привлачи туристе из Србије у Албанију, кажу за ББЦ из Националне туристичке агенције Албаније.

„Због пандемије ковида-19 смањен је број интернационалних туриста", кажу у Агенцији.

„Ипак, Албанија је српским туристима близу, а наша обала је дужа него обала суседа у Црној Гори.

Албанија је безбедна и имамо прихватљиве цене и даље".

За оне који размишљају о Албанији, из ове институције предлажу да посете плаже на Јонском мору, Тирану, као и планине које називају - „албанским Алпима".

На списку је и, како кажу, православни манастир Светог Јована Владимира.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]