Корона вирус и Србија: Бриге родитеља чија су деца у другом месту

Легенда каже да је неко некада успео да убеди маму да има довољно хране и да није гладан.

Друга легенда каже да је некоме то пошло за руком и усред пандемије корона вируса.

Ја своју нисам лако убедила, чак сам морала и да јој пошаљем слику с пуном ледаром хране коју ми је баш она послала.

Поред највеће бриге, заразе корона вирусом, оно што највише мучи родтеље чија деца живе одвојено од њих - без обзира колико та деца имају година - јесте да не остану гладна и да имају свега што им треба.

Ја сам Катарина, у јуну пуним 29 година и последњих десет живим у Београду, 80 и кусур километара далеко од родитеља.

Пишем овај текст у недељу, а недеље бих обично проводила код куће, у једном селу у Шумадији на чијој је табли на улазу неко уз назив написао „крај света".

Пожелела сам много пута последњих дана да побегнем на тај крај света - пре свега, због самоће у самоизолацији у четири зида станчића у Београду.

Али и због тога што, ваљда, корона неће стићи на крај света.

Ипак, у суботу су у Смедеревској Паланци, којој припада и моје село, потврђени први случајеви вируса.

Од избијања епидемије вируса корона, одлучила сам да, без обзира на то што и тамо има интернета и могу несметано да радим - а и у двориште могу и током полицијског часа - ипак останем у ова четири зида у којима су послагана и ова слова пред вама.

Без обзира на упорне молбе родитеља да дођем, да ће њима бити лакше да им будем „на оку", да ће ме изоловати ако треба, донела сам, по мени, сасвим логичну одлуку - да не идем.

У почетку су то прогутали и прихватили, али како страх расте и ситуација се погоршава, следи све више позива и питања што ипак не дођем.

Главне бриге су бројније - да се не заразим, да ли имам шта да једем, да ли сам ипак направила некакве залихе, шта ако ми не буде добро, а у току је полицијски час, ко ће ми помоћи, пошто, као што већ рекох, живим сама.

Редови испред продавница и полупуни рафови, али и слике опустошених радњи широм света, многе наше родитеље подсетиле су на деведесете, којих се ми, њихова деца, не сећамо баш превише на исти начин.

За наше родитеље, чекање, па макар и на два метра удаљености и уз пуне рафове, једнако је редовима у којима су чекали да купе млеко и хлеб, подсећа их на несташицу и ратове, па отуд и сад страх да ће се нешто слично догодити и сада.

Колико је ситуација алармантна, схватила сам и када је тата почео свакодневно да ме зове и пита имам ли шта да једем и хоћу ли ипак да дођем кући, да ли треба да ми донесу нешто од куће до врата, да не улазе.

Најава да би Београд могао да буде изолован, у први мах их је додатно уплашила, али сада су се мало смирили.

Не знамо и даље да ли ће се то догодити, али оно што ја сигурно знам је да ме мој „крај света" неће скоро видети.

Јер, не бих да патетишем, али тамо су они које волим, па не бих да им однесем нешто што не треба.

И родитељи 25-годишње Милице Марковић страхују од потпуног затварања Београда.

„Плаше се да га не затворе на месец дана, никада ми то нису рекли директно, али мислим да се плаше да нас не виде толико дуго", каже Милица.

„Код куће би они кували, спремали, има хране, има свега, свако има своју собу, свако може да буде изолован ако треба", каже она.

И Милица је одлучила да остане у Београду.

Телефони институција у Србији које можете контактирати уколико имате питања о корона вирусу:

Контакт центар Министарства здравља: 19819

Специјалан број Министарства здравља за питања у вези са корона вирусом: 064 8945 235

Институт за јавно здравље Србије Др Милан Јовановић Батут: 011 2684 566

Бројеве телефона института и заводе за јавно здравље на територији на којој боравите можете пронаћи на страници covid19.rs.

„Није страшно и ако одеш на Сајам, има и тамо интернета"

И моја редакцијска колегиница Јована Георгиевски ових дана слаже слова у четири зида свог стана у Београду, а њени родитељи нису негодовали када је пре два викенда отказала долазак у Пирот.

„Од када је уведена забрана изласка за старије од 65 година, они само својим родитељима паркирају намирнице испред врата и зову их телефоном.

„Пријатно сам изненађена колико су прибрани, с обзиром на то да често мислим како драме око ситница", каже Јована.

Ипак, без обзира што се родитељи труде да је смирују иако се не жали, баш јој то показује да су узнемирени.

„Те све ће бити у реду, те биће свега у продавници, није страшно ако се разболиш па те пошаљу на Сајам биће тамо интернета...

„Пошто ме теше, знам да их баш те ствари забрињавају", каже Јована.

Хале Београдског сајма постале су привремена болница за пацијенте с регистрованим корона вирусом слабијег интензитета.

И Јованиној, као и мојој мами, враћају се слике деведесетих.

„Пре неколико дана ми је чак говорила да се не секирам ако буде рестрикција струје, то смо већ преживели, да купим брашно и такве ствари.

„Онда ја њу морам да вратим у реалност да нису деведесете. Утисак ми је да је та слика деведесетих доста распрострањен, што је логично јер је то колективна траума која излази на површину у оваквим тренуцима", каже Јована.

Мисли да се њени родитељи више боје нових деведесетих него короне - „не зато што не разумеју да се неће поновити деведесете, више на нивоу некакве аутоматске емоционалне реакције".

„То је тако и у другим земљама бивше Југославије - писац Фарук Шехић је недавно написао колумну у којој каже како подсвесно чека да почне опсада Сарајева, а она никако да почне.

„Мислим да је ово тренутак да као друштво размислимо о превазилажењу тих траума, а корона ће да прође за 78 дана, који дан горе-доле", каже Јована.

„Чујемо се неколико пута дневно и учествујемо у свакој активности једна другој"

Док Вања Тадић недељу проводи у Београду, њена 73-годишња мама је сама у Чачку.

„Одлучиле смо да и у овим тренуцима останемо раздвојене, јер је тако најбоље", прича Вања.

Одлука није лако пала ни једној, ни другој, додаје, али с обзиром на природу њеног посла и са колико је људи била у контакту пре сазнања о епидемије, мисли да је паметна.

„Дан у изолацији најпре ми почиње разговором са мамом - како ћемо провести дан, шта кувамо, које вежбе радимо и који део стана сређујемо тај дан. Чујемо се неколико пута дневно и учествујемо у свакој активности једна другој", каже Вања.

На почетку је све било јако тешко, али сада је лакше и гура се дан по дан.

„Тренуци падања у овој ситуацији потпуно су, ваљда, природни и њих решавамо дугим разговорима, смехом и не-корона причама.

„Све у свему, некако пливамо у овим околностима и постали смо организована онлајн породица", каже Вања.

Многи односи ових дана осуђени су на тај онлајн свет.

Управо ми је на Вајбер стигао зумбул од четрнаестомесечне Миле из дворишта „на крају света", а у плану је и онлајн недељни ручак.

Корона вирус стигао је у готове све делове планете, а приближио се и мом „крају света".

Регистрован је у 177 земаља, код више од 720.000 људи.

Од последица вируса до сада је умрло више од 34.000, а више од 152.000 се опоравило.

У Србији, вирус је регистрован код 741 људи, а умрло је 13 заражених.

Мислите о томе и останите код куће. Викендом ионако полицијски час почиње већ у три.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]