Балкан и границе: Превлака, полуострво спотицања Хрватске и Црне Горе

Деценијама синоним за војску, а већ две деценије демилитаризована. Некада крцата топовима и ракетама, а данас је посећује тек покоји туриста који понесе штап за пецање или сунцобран.

Ово је прича о Превлаци, најјужнијој тачки копна Хрватске, на улазу у Боку Которску.

Малено ненасељено полуострво, дугачко око 2,5 километра, а широко између 150 и 500 метара, обрасло макијом и медитеранским биљем, предмет је спора Црне Горе и Хрватске, некада југословенских република, данас две суседне чланице НАТО савеза.

Док је бивша држава била на окупу, Превлаку је обавијао благи ореол мистериозности, јер је као војно подручје била склоњена од очију заинтересованих туриста, а данас се овде живот полако враћа.

После сукоба приликом распада Југославије, од 1996. до 2002. на Превлаци су биле мировне мисије Уједињених нација.

Исте године утврђен је Протокол о привременом граничном режиму којим је ово подручје демилитаризовано, а одређена је мешовита полицијска патрола на полицијском пловилу.

Протоколом je Хрватска добила копнени део полуострва и морски појас улаза у Боку Которску од око пола километра, док је део уз обалу ближу Игалу проглашен „ничијим морем" и тај привремени статус је задржан до данас.

Како данас изгледа Превлака?

До Превлаке из Херцег Новог по септембарском сунчаном дану стижем преко суседног Игала, али успут прелазимо гранични прелаз Витаљина одакле се пут рачва - лево се скреће ка шпицу полуострва на ком је тврђава од белог камена, а право наставља у село Витаљину и даље ка Дубровнику.

Пасошка контрола и државни симболи јасно сугеришу да се улази у Хрватску и Европску унију.

Данас на Превлаци нема сталних мештана, али није пуста, посебно током летње сезоне.

Са десне стране асфалтираног пута, наилазим на кафић у хладовини густих крошњи и за шанком упознајем угоститеља Влаха Трипковића.

За живот на најјужнијој тачки Хрватске каже да је „егзотичан", замерајући властима што не одржавају довољно Превлаку као природно богатство.

„Ово је југ села, југ општине, југ државе, кад прелазите границу видите лепо полуострво са тврђавом на крају и мало насеље, чемпреси, романтика.

„Али ако направите ђир, видећете да личи на Чернобиљ, напуштено све", описује Трипковић, који је одрастао и живи у селу удаљеном неколико километара ка западу.

На самој Превлаци, на дедовини држи кафић, надомак плаже.

„Кроз целу историју, на Превлаци је била некаква војска - од Наполеона, Аустроугарске, па Први и Други и светски рат", описује.

Војна тврђава на рту Оштро је саграђена пре 170 година заједно са Мамулом на суседном острву и тврђавом Арзо на наредном полуострву Луштици као поморски одбрамбени појас Аустроугарске царевине.

Кућа Влахе Трипковића је пет километара од саме Превлаке, унутар копна.

Као дечак, долазио је ту на плажу, надомак жица и бетонских стубова који су ограђивали део под контролом војске.

„Знали смо доћи на купање, али знала нас је војска и потерати, ако би им долазио неки старешина."

За време комунистичке Југославије, Југословенска народна армија је ту имала један од најсавременијих полигона за испитивање артиљеријске муниције и ракета противваздушне одбране, као и ракетне базе, топове и оптичке системе.

Данас је на месту некадашње стражарске кућице још један кафић, а лево од стазе почиње мала песковита увала, где неколицина туриста ужива у последњим данима лета.

Друштво пријатеља дубровачке старине, уз подршку Владе Републике Хрватске, започело је пројекат обнове тврђаве на полуострву Превлака, са планом да се ту направи музеј аустроугарске морнарице, али радови трају већ годинама.

Испред овог утврђења, које белином блешти на подневном сунцу, срећем ретке пецароше и пар Американаца.

Кен и Џил су, кажу, ту случајно дошли из Дубровника, пратећи природне лепоте за које мало туриста зна.

„Сви су врло пријатни и пријатељски настројени, забавно нам је да истражујемо град и видимо ово овде", каже она.

Када су чули да је пред њима тврђава из периода Аустроугарске, баш као и Мамула на оближњем острву која се одатле види као на длану, она уз осмех примећује да је на „Балкану доста историје".

Од тврђаве узбрдо води ужи макадам којим се не може далеко стићи колима, већ само пешке.

Напуштена плава кућа поред пута најдаља је тачка до које сам у брду стигла, код ње се стиче утисак напуштености који описује Влахо Трипковић.

Недалеко одатле су, каже, споменик Чесима које су италијански фашисти држали у логору током Другог светског рата и мучили глађу.

Подручје око споменика коришћено је касније као хелиодром.

ЈНА ће се одатле повући 1992. са дубровачким корпусом после сукоба са хрватском војском, а такозвани Технички опитни центар пребациће се у Луштицу, у Црној Гори.

Хрватска је 1991. прогласила независност на основу одржаног референдума и почетком 1992. стекла међународно признање.

'Црвуљак територије' загушен границом

У повратку, разговарам са Влахом који је био морнар 17 година, али се тог посла заситио.

На питање зар пловидба није узбудљива јер се путује свуда, уз осмех одговара: „То су само заблуде људи с копна који једва знају пливати, а камоли шта друго".

Средином септембра, испред његовог кафића на импровизованом песковитом паркингу затичем аутомобиле са таблицама различитих хрватских градова, али и београдским и херцегновским ознакама.

Највише их је са дубровачким, али су то делимично и изнајмљени аутомобили које странци унајме за обилазак околине.

Показује ми да је граница његовог имања омеђена жицом иза које је „била војарна", што је хрватска реч за касарну.

„Тренутно је држава уписана на томе, а ово где сад стојимо је моја дедовина, тако да сам свој на своме", каже показујући руком.

Одмах додаје да од кантине не може да живи и да на сеоском имању узгаја маслине, а прошле зиме је са клесарима радио на обнови тврђаве.

Као угоститељ, тешко опстаје и у шпицу сезоне, али не због тога што нема гостију, већ због нерешене инфраструктуре овог, како каже, „црвуљка територије".

Кафић је отворио 2017. и посла сваке године има све више, али храну не припрема, осим кад му се гости унапред најаве.

„У седмом и осмом месецу, ми смо овде загушени границом, километарске су колоне, мени је једини излаз морски пут до (суседног места) Молунта.

„Све више долазе из Црне Горе и Србије, ово је постало херцегновско излетиште, јер су тамо закрчени туризмом, а ово је задњи кутак нетакнуте природе и изолације."

Долазе и странци којима је доста гужви у Дубровнику и Котору, два велика лучка града у које пристају прекоокеански крузери.

„Оног тренутка кад први миксер бетона овде прође, који многи сањају и о томе причају, овај мир је готов", очекује Трипковић.

Урбанизацију не спречава спор између две државе, већ нерешени имовински односи између државе и приватних власника, појашњава ми.

Већ десетак година, два црногорска и два хрватска полицајца заједно патролирају.

„То им је неки перформанс, Црногорци дођу бродом на риву, наши дођу аутом и попију кафу, они су обавили посао", описује овај Хрват.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Село Витаљина, припада Конавлама, а ближе је Игалу

Са Превлаке одлазим дубље у копно чији источни део припада Црној Гори, а западни Хрватској, где је смештена Витаљина.

У овом пустом и шармантном медитеранском селу, у општини Конавле, укупно живи стотинак људи, од тога тек двадесетак млађих.

У засеоку Доњи крај, испред уредно сређене баште и врта са цвећем, затичем 70-годишњу Луцију Братичевић.

Поносна је на башту одакле бере поврће, сакупља јаја - све домаће.

У Витаљини живи од рођења, овде се и удала и засновала породицу, а сад је поносна бака седморо унучића.

„Леп, чист ваздух, здрава храна, наша домаћа, не бих мењала ни за шта", каже и показује на зелен и поврће.

На питање о Превлаци, око које се годинама споре политичари, у даху и кроз осмех одговара:

„Ми њих не слушамо ништа, лажу и њихови и наши, ниједан није добар."

Миран сеоски живот мештана у овој пограничној области пореметио је рат почетком деведесетих.

Већ у јесен 1991. гранате су падале на Дубровник, а у овој области су почеле борбе између црногорских и хрватских снага.

Луција је тада имала дете и тромесечну бебу.

Показује ми на оближње брдо одакле су црногорске снаге пуцале на њих, „јер су им били први на удару".

„Ми смо морали побећи, узела сам сина у наручје и отишли смо нас четворо и свекрва на два-три дана, а остали годину и по свуда по свету - од Дубровника, до Истре", каже она, додајући да се најежи кад се сети јер није знала шта је чека.

Пре и после, у овом крају живело се лепо, каже.

Пошто им је Дубровник далеко, ишли су у Херцег Нови у школу и на посао, до тамо им је требало два и по сата.

Од Страдуна, централне дубровачке улице, дели их скоро 50 километара, а од лековитог блата у Игалу само брдо и десетак минута вожње.

„Ишли смо пешке у Херцег Нови, ко је у то доба имао ауто да оде, а до Дубровника је три дана хода", каже Луција, уз осмех.

Описујући колико им је било лепо у Југославији, наводи да су у то време „сви су певали", а сад да неко пева „рекли би полудео".

И сад иде редовно у Црну Гору, сестра јој живи у Игалу.

„Нас није раставио ни рат, ни нико.

„Људи се нису делили, поделе те политичари, подели те зла срећа."

'Бока значи уста, није логично да једна усна припада тамо, друга овамо'

На другој страни, Превлака има симболички значај за мештане Бококоторског залива, каже Новљанин Милан Вајагић, члан Удружења бораца народноослободилачких ратова, кратко и председник општине Херцег Нови.

„Иако је била катастарски везана за Цавтат као општина Витаљина, од 1850. кад је почела да се откупљује земља, то је стално сматрано делом Боке.

„После Другог светског рата је припала Хрватској, али о томе нико није водио рачуна, јер је тамо била војска, а војска је била заједничка", каже Вајагић, који се живо сећа периода заједничке државе када су деца из Витаљине ишла у школу у Херцег Нови.

Из Херцег Новог поглед не пуца на пучину, већ на Њивице и Рт Кобилу иза којих тек шпицем израња Рт Оштро, крајњи део Превлаке и најјужнија тачна копна Хрватске.

Када се шетајући ривом стигне до споменика оснивачу града Твртку Првом Котроманићу и закорачи ка зидинама и степеницама Старог града, Превлака се у даљини укаже на мору.

„Ово што видите с ове стране, то је наше, с оне стране је њихово", показује ми Вајагић део копна на чијој средини је повучена међудржавна граница, заклањајући се од јаког сунца у хлад.

Садашњи статус Превлаке описује као да „није ни њихово, ни наше", али искуство га учи да се неће журити са постизањем договора.

Средином деведесетих, био је члан Радне групе која је прикупљала грађу за архиве Херцег Новог и Котора, у време кад је Момир Булатовић био председник Црне Горе, али не зна шта се догодило са прикупљеним материјалом када је однет у Београд, где је било седиште југословенске владе.

Сматра да Црна Гора полаже право на Превлаку јер је Рт Оштро био у надлежности Боке Которске, пре изградње тврђава пре 170 година.

„И на Рту Оштро, и на Мамули и на Арзи су били светионици ради безбедности пловидбе на мору, њих је одржавала Лучка капетанија Мељине или Лучка капетанија Котор.

„Бока у преводу значи уста, једна усна припада тамо, друга овамо, то није логично", каже Вајагић.

Шта кажу политичари?

За Хрватску би могло да буде спорно море, а за Црну Гору граница и на мору и на копну.

Током званичне посете Хрватској почетком септембра 2023, председник Црне Горе Јаков Милатовић је изјавио да ће две земље „сва отворена билатерална питања решавати кроз дијалог, водећи се принципима пријатељства, добросуседства и стратешког партнерства у НАТО савезу".

Ипак, нема напретка у процесу демаркације граница између Црне Горе и Хрватске, чланице Европске уније, наводи се у извештају Европске комисије за 2022.

Хрватски министар спољних послова Гордан Грлић Радман је саопштио да жели да види решавање отворених питања која, оцењује, нису помакнута с мртве тачке, а једно од њих је разграничење на полуострву Превлака.

Радман је поновио став званичног Загреба да за копнени део границе постоји договор, али да је отворено питање разграничења на мору.

Међутим, заједничке комисије за разграничење нису се састајале осам година, писала је Радио Слободна Европа.

Уколико се Црна Гора и Хрватска не договоре, решавање питања границе може бити поверено међународним судовима.

Ово је само једна од спорних граница на Балкану.

Статус Косова је спорно питање за Србију, али и границе са Босном и Херцеговином на Дрини око Бајине Баште и Зворника, као и са Хрватском на Дунаву око Шаренградске и Вуковарске Аде.

Дуго је трајао спор Словеније и Хрватске око Пиранског залива, чиме је Љубљана условљавала Загреб на путу ка Европској унији, а на крају је решен тек међународном арбитражом.

'Не остављати за следеће генерације'

Стиче се утисак да се Хрватска не труди превише да реши тај сукоб, а како ће се ту односити биће политичка одлука Загреба, оцењује Јања Хојник, продеканка Правног факултета у Марибору која се бави правом Европске уније.

„Ако Црна Гора не попусти, Хрватска би могла блокирати улазак у ЕУ", наводи Хојник у писаном одговору за ББЦ на српском.

Вероватно ће Загреб процењивати у зависности од тога како ће то утицати на њихов дипломатски углед, додаје професорка, напомињући да Словенија није имала међународну подршку када је блокирала Хрватску због Пиранског залива.

Жао јој је што се Европска комисија не бави више тим питањима, већ тврди да су границе билатерално питање, иако је један од услова за улазак државе у ЕУ да има сређене границе.

„Важно је и за Шенген и друга питања права ЕУ, попут рибарства.

„Kоначно, ни име државе није ЕУ питање, па је код Македоније знатно утицало на њихов процес укључивања. Граничне сукобе треба решити, а не остављати за следеће генерације", закључује професорка.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]