Црна Гора: Острво Мамула, светлост и мрак некадашњег логора који је постао луксузни хотел

Мрак, мемла, глад и мучење. Сјај, белина, мирисне ноте, отмена храна, медитација и масаже. Све је то Мамула.

Ова 170 година стара војна тврђава на острву Ластавица, на улазу у Бококоторски залив, у време Другог светског рата била је логор под управом италијанских фашиста, а недавно је постала луксузни ризорт хотел.

У ћелијама које су данас апартмани у овалном приземљу црногорске тврђаве од белог камена, пре осам деценија на логораше су мотрили војници Бенита Мусолинија.

На десетине заточеника је лежало у истој просторији с погледом на пучину, где су спавали, често гладовали и вршили малу и велику нужду.

У том смраду су „делили добро и зло", каже ћерка логораша Оливера Доклестић за ББЦ на српском.

„Највећа радост мом тати је била кад би му једном или два пута седмично допало да изручује киблу, буре од потрошеног бензина које је њима служило као тоалет.

„Изручивало се дрито у море, доле на плажу, и то му је била највећа радост јер је могао да се надише здравог ваздуха и да се осећа као човек", описује Доклестић из Херцег Новог.

Она је међу многим мештанима који су били против одлуке Владе Црне Горе да острво Ластавицу и тврђаву Мамулу, као културно добро, 2015. дају страној компанији Ораском у закуп на 49 година.

Држава подржала пројекат

Мамула је тада привукла и пажњу светске јавности.

Тадашњи председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић добио је отворено писмо од некадашњих челника Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија и Унеска Федерика Мајора којим се изражава „чуђење да је једини избор спао на приватизацију и пребацивање тврђаве у хотел са пет звездица".

Писмо из 2015. није много утицало на став посланика у Скупштини који су касније већински подржали пројекат, у време власти дугогодишњег лидера Мила Ђукановића.

Из Министарстава туризма и културе Црне Горе ББЦ на српском није добио коментар, али је влада Дритана Абазовића прошле године саопштила да је у пројекат Мамула уложено више од 20 милиона евра и да су запослене бројне домаће фирме и појединци.

Самих Савирис, египатски инвеститор и председник борда Ораском групе, од почеткa је говорио да желе да обнове тврђаву, направе луксузни хотел, али и сачувају културу сећања на Мамули која ће бити отворена за све.

Овог априла, примили су и прве госте.

Уз поштовање историје острва, идеја је да му се да нови смисао и направе нова сећања за светлију будућност, каже Хенинг Шауб, генерални директор Мамула острва.

„Идеја пројекта је да донесе нову будућност познатом месту културног наслеђа, историјском споменику на улазу у Боку, која је под заштитом Унеска, како би регион био поново поносан.

„Сваки брод који уплови у залив пролази поред острва које је било напуштено, помало тужно и срамотно место", каже Шауб, седећи испод сунцобрана, надомак базена, док септембарско подневно сунце пржи на острву.

Под заштитом Унеска је природни и културно-историјски регион Котора.

Већ годинама, традиционално се на острву организује полагање венаца у знак сећање на логораше сваког септембра.

Комеморацију организује херцегновско Удружење бораца ОБНОР-а 1941-1945 и месна заједница Луштица, а од недавно у то је укључена и компанија ОХМ Мамула нових власника.

Илија Мориц, председник месног одбора Удужења бораца Народно ослободилачког рата (НОР) 1941-1945 Луштица, истакао је прошле године да је „на нама да обезбедимо да Мамула напредује упркос идеологији, политичкој инструментализацији или нормативној критици".

„Мамула треба да напредује јер док Мамула буде напредовала напредоваћемо и ми као друштво на путу мира, развоја и стабилности", истакао је Мориц, преносе Вијести.

Како данас изгледа Мамула?

До овог округлог острва ме довози хотелски глисер, после 15 минута вожње од Херцег Новог.

На копну пречника 200 метара највећи део заузима тврђава коју окружује педантно одржаван врт, заклањајући плажу.

Чим се од маленог дока крене узбрдо ка здању од блиставог белог камена, госте дочекује натпис „Закорачите у нови свет".

Стотинак корака даље је друга табла посвећена неком старом свету - и жртвама логора.

„Ни мрак и мемла ни глад и мучење, ни злогласни окупаторски судови и стрељања нису сломили дух и веру у победу оних који су овде тамновали у два светска рата.

„Преко 1.500 бораца и учесника народноослободилачке борбе из многих крајева наше земље, у времену од 1941.-1943. доживели су у затворским ћелијама ове тврђаве најстрашније муке", пише на мермерној плочи из периода социјалистичке Југославије коју краси петокрака.

Током разгледања обилазимо златне славине и мермерне каде, али домаћини не потенцирају на луксузу.

Одмах ми показују да је на самом улазу у тврђаву, наспрам рецепције, направљена засебна Меморијална галерија.

До ње се стиже кроз велику капију кад се пређе старински мост који се некад дизао и спуштао преко шанца, о чему сведочи гвоздени механизам ланца обмотаног на котур.

У њој би, како најављују, требало да буду представљена три периода Мамуле - историјски део, док је била само војно утврђење, затим Други светски рат и последње године сређивања и обнове тврђаве.

„Тим простором се одаје почаст људима који су овде били заточени, да се њихова искуства поделе са страним гостима, али је важно и за домаће да имају место за комеморацију", наводи Шауб.

Ипак, када сам посетила острво, половина спомен собе је била полупразна, изложене су само фотографије из периода до Првог светског рата, али су најавили да ће све бити убрзо попуњено.

Странци који долазе у хотел добро су обавештени о прошлости и знају зашто бирају то место, каже директор.

Да се гости који ноћење плате од 500 до 4.000 евра освеже, имају различите могућности масажа и спа третмана, али и влажне пешкириће које на послужавнику доносе тамнопути конобари.

Док ме води кроз луксузне собе, којима доминирају пастелне боје, беж, бела, и понеки светлуцави детаљ, уз биљке које расту на острву, једна од менаџерки истиче како су рестаурацију спровели у потпуности у складу са препорукама државних органа, да би се што боље сачувала аутентичност.

Уз јединствен поглед на башту или отворено море, у собама које миришу на благе егзотичне ноте, углавном су лукови - огледала и дрвени намештај, уклопив, како се не би користили ексери и лепак, као и слике или вазе различитих домаћих уметника.

Поносни су на чињеницу да је било веома „мало инвазивно", односно све што је додато на тврђаву је монтажног типа и кад нови власници напусте острво, лако ће се све то уклонити за неколико месеци.

Додају и да је тврђава била у јако лошем стању и разрушена кад су они дошли.

„Овде можете пронаћи много лепоте, јер кад мислите само на период од две године затвора мислите на таму и проблематично место, а кад стигнете на Мамулу, потпуно је супротно.

„Светло, симетрично, архитектонски декорисано, слике су на зидовима", каже Шауб.

Жене и деца у логору

У приземним лучним деловима некадашњег казамата, у другој ћелији с леве стране, боравио је Иво Марковић, један од последњих преживелих логораша, који је преминуо 2022. године.

Тамо је био са само девет година, када је из Побора, надомак Будве, одведен са двојицом браће и оцем, препричава његов син.

„Мамула је симбол страдања, а онда и непамћења.

„Не бих да живимо у праисторији, живимо у модерно време, али треба имати неку меру и знати шта је на продају", каже Перо Марковић.

Отац му је био међу првима који су стигли на логор Мамула, који је „отворен" кад су стигли жене и деца из племена Побори, њих 110.

Из куће Марковића су били Иво, тројица браће, мајка и баба.

„Најмлађи робијаш на Мамули је био Марко Ивов Кнежевић - имао је свега 14 дана кад је отишао, то је мој брат од тетке", каже Марковић.

Та беба и његова мајка, Марковићеви рођаци, оболели су од тифуса у логору.

Отац Иво је сваки детаљ из тога периода памтио до детаља и преносио на потомке.

Док се данас уз залазак сунца на острву нуди вечера од шест различитих пажљиво припремљених јела, светског реномеа, Марковићевом оцу је главни утисак с острва био - велика глад.

За читав дан су добијали, каже син, ципок, парче хлеба са чорбом која се није могла јести.

„Очев млађи брат који је имао пет година, кад су му дали порцију да једе, бацио је шољу о зид - био је гладан, а то није могао да једе.

„Отац ми је причао да га је италијански војник шутнуо и бацио га четири метра даље."

Остаће у логору до капитулације Италије 7. септембра 1943, после чега су брзо и њихови војници на острву положили оружје.

Окружено пучином и уз јаке страже, острво је било готово идеални затвор, одакле су само ретки успели да побегну пливајући.

Ексклузивност је предност и за госте хотела.

Док се данас на Мамули саде посебни бршљани и агаве, уз одабрано цвеће попут лаванде, Иво Марковић је тамо стекао вештине да препозна јестиве биљке од којих се праве чајеви јер су се бобицама дословно прехрањивали.

„Маштао је хоће ли икада имати белог хлеба колико му је довољно за један дан, а пре рата су имали велику стоку и нису оскудевали ни у чему", каже Марковић.

Са 48-годишњим Будванином Пером Марковићем разговарамо у башти ресторана испод винове лозе, надомак којег је породична кућа.

Поносно говори о покојном оцу, који је касније постао грађевинац и говорио да је „направио варош кућа".

Како каже, Италијани су „тачно знали у главу" ко је био у покрету отпора и сви родољуби су похапшени и одведени.

Кад је његова баба видела познаника Црногорца како предводи италијанску војску, у жељи да заштити децу рекла му је „немој ми поклат' ову пилад", а он ју је само „мрко погледао и продужио као да је не познаје".

Када су престали са убијањима мушкараца, стигло је наређење да жене и децу истерају на улицу и одведу у камп Мамула.

Баш због свих ужаса које су људи тамо преживели и пијетета према жртвама, он и даље осећа гађење према хотелу на острву, иако је читав живот угоститељ.

„Може да буде галерија, ресторан, али да буде хотел у ћелијама где су људи изнурени, мучени, изгладњивани, умирали, нема то смисла.

„Верујем да у Аушвицу нема соба за спавање", каже Марковић.

Хотели у некадашњим логорима и затворима ретки су у свету, али постоје на местима попут Норвешке, Немачке и Украјине.

„Као друштво дотакли смо дно, али бојим се да постоји и гаража и то два нивоа испод", закључује Марковић.

На другој страни, Хенинг Шауб, иначе Немац, истиче да модерне генерације не могу бити одговорне за оно што се дешавало.

„Али јесмо одговорни за то како се односимо и колико поштујемо историју, како бисмо научили из ње.

„Игнорисање и неизвлачење лекција из историје је највећа грешка", каже он.

Никад у море и зима на острву

За разлику од Марковића, Љубица Сеферовић, удато Уљаревић, никада није причала о времену проведеном на Мамули, али су две ствари остале урезане у породично сећање.

„Једна се односи на чињеницу да смо ми одрасли поред мора, практично само нас је магистрала делила.

„На пену од мора, што кажу, а баба никад није ушла у море", каже Љубичина унука Далиборка Уљаревић, док стојимо на самој плажи у малом бокешком месту Морињ.

Руком показује ка оближњем брду где је њихова породична кућа.

„Само сам је једном видела да је ушла до колена у море, кад је мој брат кога је чувала ушао, па је у том тренутку љубав према унуку пробила ту трауму, истина накратко."

Још нешто је оставило болно сећање.

„Кад смо били мали, нисмо имали много ТВ канала, а осим југословенских, имали смо италијанске Раи 1 и Раи 2 и то нам је био прозор у свет.

„Баба није могла да чује њихов језик, чим је чујемо да иде уз степенице, ми смо пребацивали - она је први италијански чула на Мамули, од фашиста", наводи Уљаревић.

Слична су и породична искуства Новљанке Оливере Доклестић, ћерке некадашњег логораша са Мамуле.

Док седимо у старом граду Херцег Новом, испод сахат куле, показује ми да је у близини била њихова банка, да потиче из имућне породице.

Деда Лазар је био директор, а отац Мирко и стриц Шпиро чиновници у банци.

Док је стриц био комуниста, деда је био „краљев човек" за време Краљевине Југославије и један од челника Херцег Новог у то време, напомиње.

Иако са различитих страна, сви су учествовали у покрету отпора на почетку Другог светског рата и већ 1941. ухапсиле су их окупационе италијанске власти, а почетком 1942. одведени су у логор на Мамулу.

„Ко је то продао за луксузни хотел, није тамо никад био преко зиме: тамо су валови од преко десет метара, ту се споји небо и море.

„У најидеалнијим условима је тамо тежак живот, а камоли кад сте робијаш и кад вам је све оскудно од ваздуха, воде, хране, кретања", каже Доклестић.

Једно време је њен отац на Мамули боравио са оцем и другим братом Ђорђем.

„Њих је било више од 50 у ћелијама, које су језовите и сад кад се уђе у потпуном комфору, а камоли тада.

„Онај ко је стигао први, имао је кревет и био је сретан човек, имао је импровизовни лежај. Они који су касније долазили лежали су на земљи или ћебету", каже Доклестић.

Симбол пораза

Хотел Мамула неће радити у зимском периоду, а ни током посете нисам срела много гостију.

„За мене је сада Мамула симболика пораза свих нас појединачно да сачувамо нешто што је део и наших живота и што ће се преносити и на неке који дођу после.

„И пораз државе која није имала сензибилитета према сопственим жртвама, већ се определила да нешто што би требало да буде део историје и културе сећања има свој израз у еврима", каже Далиборка Уљаревић, активисткиња и унука логорашице на Мамули.

Њена баба Љубица је била заточена као девојчица од 14 година, заједно са сестром и мајком и десетинама познаника, рођака и комшија.

Новчани израз био је у милионима, што је држава брзо прихватила.

Швајцарско-египатска компанија Ораском је понудила закуп на готово пола века и цену од 1,5 евра по квадратном метру за земљиште и 0,9 евра за акваторијум, плус инвестициони пројекат од 15 милиона евра и отварање до 200 радних места.

Дата је и пројекција остваривања укупних директних прихода у првих десет година у висини од 7,5 милиона евра.

Председник борда Ораскома Самих Савирис изјавио је 2018. да очекује да нови концепт задовољи и највеће критичаре, јер ће мештани моћи да буду поносни на очувано наслеђе.

„Овај концепт ће омогућити људима да дођу и виде историју ове тврђаве, да виде шта се од историје може направити и верујем да ће овај музеј у оквиру тврђаве бити атракција за цели Бококоторски залив, јер ће људи уживати у могућности да бродом дођу на острво, да посете музеј на пола сата-сат, да затим ручају, а потом да се врате", рекао је Савирис.

Пуно наде нови власници полажу у маркетинг, бесплатно су доводили хиљаде људи из Црне Горе да виде нови концепт Мамуле пре него што су стигли први гости, а од мештана су тражили да им помогну у прикупљању докумената и фотографија о историји.

„Многи кад дођу овде кажу `ово нисам очекивао`", каже Шауб.

Тиме се полако мења имиџ острва у јавности, а остају отворени за сваког ко жели да попије кафу или закаже вечеру на тврђави, како кажу, „по приступачним ценама".

Када у округлом атријуму са концертним клавиром и стакленим сферним сводом, организују концерте класичне музике, они су бесплатни, наглашавају из Мамуле.

Капацитети су врло ограничени.

Имају 26 соба и шест апартмана, ритуалну собу уз засебну плажу, али идеални гост им, истичу, није ексцентрични милионер који жели нешто другачије, већ неко ко жели јединствено искуство у луксузном ризорту у тврђави.

Зашто је изграђена тврђава Мамула?

Геостратешки значај Боке которске огледа се у близини Отранта, који је поморски пут ка Медитерану.

Отрантска врата су мореуз који спаја Јадранско и Јонско море, а раздваја Балканско и Апенинско полуострво.

Зато не чуди да су се на простору Боке которске смењивали освајачи од Грка, Илира, Сарацена, Млечана, Османског царства, Француза, Италијана, Аустријанаца до Немаца, напомиње Радојица Павићевић, потпуковник у пензији.

„Сви који су се осетили довољно јаким, они су посегли за Боком которском", каже он за ББЦ на српском.

Услед политичких превирања и развоја морнарице од половине 19. века, Аустроугарска одлучује да направи ратну луку Бока которска коју је неопходно ваљано заштити.

„У периоду од 1852. до 1882. развија се систем од 130 утврђења, који затвара све правце према бази с копна и са мора.

„Утврђују комплетну територију коју су имали на овим просторима и праве један фасцинантан систем, војничком логиком уграђен у простор", објашњава Павићевић, поредећи целину са „фантастичним сатним механизмом, где је свака тврђава један од зупчаника".

На самом улазу у залив граде се три мање тврђаве: Арза на полустрву Луштици, Мамула на острву Ластавица и Пунта Оштро на суседном полуострву, данас познатом као Превлака.

У периоду од 1850-1853, под руководством Лазара Мамуле, аустријског барона и артиљеријског генерала, изграђен је овај појас, по коме је острвско утврђење добило име.

Направљена за смештање великих топова са малим дометом, који су већ у наредној деценији превазиђени, Мамула и оближње две тврђаве су убрзо постале неупотребљиве.

„Мамула је од њеног настанка до престанка постојања Аустроугарске монархије била војни објекат, наоружана и са војницима.

„Она није била логор или затвор, она је само повремено коришћена за то, јер је имала вишка простора", каже Павићевић, аутор неколико монографија о тврђавама у Боки.

Кад је дошло до побуне морнара Аустроугарске 1918. године, учесници побуне који су ухапшени смештени су у тврђаве Мамулу и Пунту Оштро, додаје он.

„Кад је Мамула предата војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918, па све до 1942. поново је војни објекат, све док је Италијани не претворе у логор."

Излети и запуштеност

У време комунистичке Југославије, тврђава је углавном била препуштена сама себи.

Иако су социјализам и антифашизам били главни постулати државе, из удружења бораца није покренута иницијатива да се тамо направи спомен обележје, осим плоче.

Редовни обиласци и комеморације бораца и потомака на острву започели су тек пре петнаестак година на предлог Иве Марковића, каже његов син.

„Он је увек говорио 'посећује се Јасеновац, а ми на вратима куће имамо концентрациони логор и не посећујемо га'", додаје Марковић.

Многи Новљани су острво доживљавали као оазу где су деценијама ишли на излете, дружења, роштиљ и камповање, али је здање нарушавао зуб времена, наводи се у филму Мамула all inclusive.

Неки су се тамо први пут пољубили, испричали су ми мештани.

Ипак, степенице су биле одваљене, камење поиспадало, а дешавало се да се посетиоци повреде на овом помало неприступачном месту.

Страшном приказу Мамуле допринео је и хорор филм снимљен пре неколико година на острву.

Од тих сцена, данас нема ни трага ни гласа.

Мамула all inclusive

Откако је чуо „бизарну" причу о закупу Мамуле, новинар Алескандар Рељић пожелео је да уради филм, замисливши „место декаденције".

После вишегодишњег снимања, настао је филм ироничног назива Мамула all inclusive који приказује незадовољство бивших логораша и тиху патњу борачких организација откако је острво дато у закуп страним власницима.

„Мамула је данас симбол глупости, безобзирности и ароганције.

„Она је парадигма распада система вредности и чињенице да је новац једино мерило вредности, који брише све пред собом, и гази, и пљује по свему, и по жртвама, и по историји, и по култури, и по идентитету", каже редитељ у писаном одговору за ББЦ на српском.

Далиборка Уљаревић, директорица Центра за грађанско образовање, идејна је творкиња филма Мамула all inclusive.

Сматра да је било боље да је на том месту направљен музејски или меморијални простор који би причао причу о месту изузетне архитектуре и историје, уз ресторан или место где би посетиоци могли нешто да купе.

То би сачувало од заборава све што се дешавало, а и доносило би довољно прихода, уверена, је, имајући у виду број бродова и крузера који посећују Боку.

Ћерка некадашњег робијаша са Мамуле са сетом посматра острво од које је, из Херцег Новог, дели појас дубоког, модрог мора.

Толико дубоке и болно модре биле су и поделе о будућности јединственог места.

„Више странци разумеју значај Мамуле, него наши из владе или општине", каже Оливера Доклестић.

Ипак, мештани који нису директно укључени не противе се тако снажно новој концепцији, посебно због обновљене тврђаве, наводећи да треба гледати у будућност, а не остати заглављен у прошлости.

Из хотела тврде да су их поједини питали и за запослење.

После година негодовања, и Доклестић се полако мири са садашњом ситуацијом.

„Ово само може бити горе, нека бог поживи те странце. Да ми то узмемо било би још горе, искрено да вам кажем", закључује Доклестић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]