Борут Пахор у Интервјуу петком: „Не смемо да учинимо ништа да би Русија помислила да на Западу има разлика у ставовима"

Иако га године живота и физичка спремност активног тркача држе подаље од пензије, Борут Пахор прави је ветеран политике и криза за њега није нова реч.

После мандата на месту председника Скупштине Словеније и премијерског циклуса, на крају другог председничког мандата сведочи једној од највећих криза Европе 21. века - нападу Русије на Украјину и низу, пре свега, привредних последица.

Ипак, у сопственом искуству пронаћи ће економски још теже време - баш када је он започињао једини досадашњи премијерски мандат.

„Природа кризе је другачија: 2008. године била је узрокована дерегулацијом финансијске индустрије која је схваћена као неморална и тада су били криви банкари и политичари, што је довело до великог незадовољства јавности.

„Сада људи знају да нису баш криви банкари, политичари и индустрија - и све је како треба осим једне ствари, а то је рат", каже Пахор у разговору за ББЦ на српском.

И једино док неколико пута изговара реч „рат" сенка песимизма проћи ће лицем човека који је као заштитни знак властите политике промовисао осмех, непосредан контакт са грађанима, селфи фотографије, комуникацију на Инстаграму и промовисање спорта, а посебно трчања.

Пахоров други председнички мандат истиче крајем ове године, а он неће имати право на поновну кандидатуру.

Он је четврти председник Словеније од осамостаљења 1991: као и први председник Милан Кучан, успео је двапут да победи на изборима, док су по један мандат имали Јанез Дрновшек и Данило Тирк.

Санкције као одговор на неморални рат

Пахор за ББЦ говори дан пошто су европски званичници објавили да постоји договор о шестом пакету санкција Русији због агресије на Украјину, а којим ће понајвише бити погођен извоз руске нафте.

На сам помен санкција и питања има ли јединства у Словенији око пута којим је кренула Европа, Пахор ће и пре одговора напоменути да жели да буде изричит и јасан.

„Сада ништа, ама ништа не смемо да учинимо да би Русија имала утисак да међу државама западног света има било каквих разлика.

„Словенија остаје активан партнер западног света у политици санкција због рата који је дубоко неморалан."

За питањем моралности рата посегнуће и када је суочен са питањима оних који су скептични према концепту санкција.

На аргументе да санкције Русији, за сада, не сметају да јача своју валуту и несметано води рат у Украјини, док Европа бележи рекордну инфлацију у последњих четврт века и стрепи од енергетске и прехрамбене кризе, Пахор ће се окренути - британском примеру.

„Винстон Черчил онда није требало да иде у рат против Немачке, могао је ићи Чемберленовим путем и склопити неки мир, али тај мир би био кратак и Британија би скупо платила погрешну процену.

„Када се дешава нешто толико погрешно да је дубоко неморално и да би ћутање и затварање очију имало далеко веће последице, онда се мора нешто учинити."

Винстон Черчил наследио је на месту премијера Невила Чемберлена са којим је имао другачије виђење о улози Велике Британије и уласку у Други светски рат против Немачке.

Мање од годину дана прошло је од 31. јула 2021. године када је Борут Пахор на Инстаграм профилу поставио фотографију на коме насмејан маше поред руског председника Владимира Путина.

Радосно је тада објавио вест да је у телефонском разговору са Путином предложио проглашење Дана словеначко-руског пријатељства, што десет месеци касније делује као нека нестварна бајка из давних времена.

И поред потпуне промене околности за тако кратко време, Пахор - не жали.

„Ја сам много радио на добрим односима са Русијом и није ми жао ни због чега што сам урадио за добре односе са свима.

„Не бих рекао да је то била моја погрешна процена већ сам уверен да је крајем прошле године у Москви дошло до погрешне процене у вези са ратом у Украјини."

Као кључне погрешне процене, Пахор наводи да су у Москви очекивали кратку интервенцију локалног карактера, да ће украјинска власт напустити земљу и да ће отпор војске бити мањи, али и да ће, за разлику од почетака сукоба 2014, Запад бити спремнији на веома оштре санкције.

Ко је Борут Пахор

Како искуство рата чува Балкан од новог сукоба

Већ као премијер Словеније, Борут Пахор постао је један од главних актера балканске политичке слагалице.

Најпре је 2010. покушао да „сложи" њен српски и хрватски део, кроз организацију првог тројног сусрета са тадашњом хрватском премијерком Јадранком Косор и српским председником Борисом Тадићем.

Састанак су поновили и 2011. у Смедереву, али је њиховим одласком са власти ова пракса прекинута.

Као председник Словеније, у сарадњи са хрватским колегом, 2013. покренуо је Процес Брдо-Бриони који окупља шефове држава насталих из бивше Југославије плус председника Албаније.

„Пре тога није било замисливо да би сви заједно сели и разговарали, а сада сви радо долазе.

„После више од једне деценије, остао је мир и елементарна сигурност", каже Пахор, помало се и са сетом у гласу присећајући дипломатских иницијатива којима је кумовао.

У међувремену, број дипломатских иницијатива је значајно порастао, регионални лидери сусрећу се неколико пута годишње у различитим форматима, али - резултати нису задовољавајући.

На упит да ли се може повући паралела са годинама пре рата у Југославији, када су републичка руководства водила бескрајне састанке, али резултата није било, Пахор ће се невољно насмешити.

„Има ту неких паралела, али сада имамо и историјско искуство рата - ми знамо шта значи рат на Западном Балкану и то искуство нам помаже да нико не направи велике пропусте.

„Неки у Бриселу неће бити срећни, али Запад је на почетку кризе у Југославији био веома дистанциран, а и сада имате сличну ситуацију - није исто, али је могуће то поређење."

Због тога, Пахор себе описује као човека који се залаже за бржа решења која ће понудити Европа, иако је свестан да тај став није европски популаран, и предлаже конкретне кораке за кризу коју описује као најкомплекснију.

„Ми смо у Босни и Херцеговини у једном зачараном кругу - и Сарајево и Брисел нешто очекују, а нико не испоручује у потпуности.

„Мислим да би Брисел могао сада да направи нешто конкретно, а онда тражи наплату тог кредита касније."

Застој у преговорима Београда и Приштине за Борута Пахора није ништа ново - сведочио је застојима и у мандатима ранијих власти у Србији и на Косову.

Актуелног српског председника Александра Вучића описаће као пријатеља, слике са приватне вечере на којој га је угостио окачиће на свој Инстаграм профил уз тврдњу да са свим регионалним лидерима има исти однос, али ће додати и да Вучићу говори оно што мисли.

„Ја сам више пута рекао пријатељу Вучићу да не понови грешке које је Борис Тадић начинио - да се боји јавног мњења у Србији.

„Он је председник не да би служио јавном мњењу, него да га формира."

Ипак, не крије Пахор ни емоције када је у питању косовска власт Аљбина Куртија, чију су победу на изборима пратила висока очекивања.

„Разумели смо вољу грађана Косова показану на изборима да се са новом свежином настави дијалог са Србијом.

„Мало сам разочаран што Аљбин Курти није тако интерпретирао резултате, већ се определио да постави снажније услове и ту је дошло до прекида дијалога - а у обостраном је интересу да се настави."

Због света тога, Пахор каже да му је јасно шта недостаје у односима Београда и Приштине.

„Потребна је храброст да се иде напред, а понекад треба да ризикујете да би се ствари покренуле.

„Ако се не покрену, и даље имате моралну предност јер сте урадили све што је могуће - тренутно делује да нико није спреман да ризикује, а мислим да је време за то."

О љубави и љубавници

Готово четири деценије политика је мање или више део живота Борута Пахора - од Југославије, па све до Словеније и чланства у Европском парламенту.

Ипак, по једној победи је сасвим посебан.

Његов тријумф на парламентарним изборима 2008. последња је стабилна победа једне од традиционалних странака - на свим гласањима од тад, Словенци су се посветили тражењу нових лица у политици.

„Упркос предрасуди да су Словенци конзервативни и традиционални, они су спремни на иновирање, тражење бољег и другачијег.

„Дрскост да се тражи ново, које притом треба да буде и боље, остаје у политичким генима који су се формирали осамостаљењем и демократизацијом Словеније - дошло је до новог самопоуздања."

У последњој години другог председничког мандата, Пахор сведочи формирању чак шесте владе, а будући премијер Роберт Голоб још једно је од нових лица.

За оне који долазе, Пахор издваја само један савет.

„Последице ковида смо могли да санирамо мирним путем, али важно ми је да влада која долази зна да рат може у потпуности променити све и да на то будемо спремни.

„У унутрашњој политици, влада треба да буде спремна на сарадњу са опозицијом јер се не зна да ли ће бити потребе за великим консензусом - а, за сада, ту спремност не видим."

Ипак, спортским речником устврдиће да је Словенија данас у далеко бољој кондицији него када је почео први председнички мандат.

На истеку другог, у 58. години живота, и он је у физички таквој кондицији да се ни по чему не може назвати скорим пензионером.

„Мој једини услов је да радим нешто што волим - онда ћу то добро радити."

Мада ће се лако сагласити да је Балкан оно што воли и познаје, најкраћи одговор у скоро једносатном разговору даће на питање да ли су словеначки и регионални медији били у праву када су пренели незванична сазнања да би радо наследио Мирослава Лајчака на позицији изасланика ЕУ за Западни Балкан.

„То је безвезе, безвезе."

Уместо будућег ангажмана, нуди сликовити опис игре речи, емоција и политике.

„Кад завршим са политиком, оставићу љубав иза себе и немојте ме питати шта ми је љубавница - кад имате љубав, не можете да размишљате о љубавници.

„Кад ме жалост прође, размишљаћу о љубавници - и сад бих само желео да је волим, можда не као љубав, али ипак да је волим", закључиће Пахор и дословно отрчати низ ходник председничке палате у Љубљани на следећи састанак.

Четрнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]