Мексико: Дан мртвих, када се славе и живот и смрт

Мексико се сваке године почетком новембра претвара у мозаик боја и цвећа.

Тада се широм државе одаје почаст вољенима који су преминули.

„Живот и смрт су нераздвојиви. Цивилизација која негира смрт, на крају негира живот", говорио је Октавио Паз, мексички песник.

Можда ове речи најбоље описују став Мексиканаца према смрти који исказују сваке године на Дан мртвих, 2. новембра.

У већем делу света се овај датум обележава тугом и сузама, али у Мексику је живописна атмосфера и прославља се живот и поновни сусрет са преминулима за које се верује да се врац́ају у наш свет на један дан.

Традиција се преноси с генерације на генерацију, а годинама је организује и амбасада Мексика у Београду.

„Сваке године се олтар посвећује једној знаменитој личности мексичке културе, а 2025. биће позната сликарка Фрида Кало, која је и сама уживала у украшавању олтара и прослави Дана мртвих", саопштио је Институт Сервантес, шпански културни центар у Србији.

Дан за славље, а не туговање

Обичај сеже далеко у прошлост.

Неке староседелачке заједнице организовале су прославе како би мртве водили на путовање у Миктлан, подземни свет митологије Астека.

Други су постављали олтаре са жртвама у знак сец́ања на мртве и лобање као симболе смрти и поновног рођења.

Према древној легенди, Кецалкоатл, пернати бог змије, сишао је у подземни свет и оставио сперму на млевеним костима како би човечанству дао живот.

Фрагменти костију су, за ове народе, на неки начин, симболизовали семе живота.

Зашто повезивати Дан мртвих са тугом, ако су староседелачке заједнице веровале да их тада посећују они који су их напустили?

Смрт је за њих била симбол живота, представљеног на олтару који се приноси покојницима.

Хиљадама година касније, милиони мексичких домова настављају традицију украшавања олтара храном и фотографијама најближих који су преминули.

Верује се да управо свеће и мирис биљке невен помаже мртвим душама да пронађу пут до куће како би били са породицама, уживајући у храни, постављеној на олтарима у њихову част.

„То је величанствена прослава и могла би да се упореди са Божиц́ем у Европи.

„Постоје чак и легенде о породицама које не приносе жртву, а онда мртви долазе како би их на подсетили на обичај", каже Андрес Медина са Института за антрополошка истраживања на мексичком Националном аутономном универзитету.

Погледајте видео о посмртним говорима

Шпански утицај

Долазак Шпанаца на мексичко тло крајем 15. века знатно је променио начин обележавања Дана мртвих.

Није се више прослављао два месеца, већ се уклапао са католичким прославама Дана свих светих и Дана задушница (1. и 2. новембра).

Мексички Дан мртвих данас је мешавина претколумбовске и католичке традиције.

Утицај прве културе је ипак већи, а један од разлога јесте „процес модернизације“ ритуала смрти у Европи и деловима Америке од 18. века.

„Утицај цркве у Мексику није био толико изражен у 19. веку, али је и пре тога био знатно слабији него у Шпанији.

„Народно богослужење је било израженије, знатно више од свештенства“, указује Клаудио Ломниц, антрополог.

Овакав став према прослави наставио се и када је Мексико стекао независност.

„Чак су и либерали попут Бенита Хуареза, који су се противили овим ритуалима, сматрајући их сујеверним, на крају прихватили прославу.

„Називали су је државним народним фестивалом и избегавали њену блиску повезаност са црквом“, додаје.

Невиђена природа мескичке прославе

Сличне прославе Дана мртвих одржавају се и у Боливији, Перуу, Колумбији и деловима Централне Америке.

Мексички случај је јединствен јер је поносно „национализовао“ ове обичаје као симбол земље.

„Годинама су се прославе Дана мртвих потисикивале, сматрајући се застарелим или супротним либералним вредностима.

„У Мексику је одржавало национални колективни дух и зато је јединствено", каже Ломник.

Ко је била Фрида Кало?

Фрида Кало, уметница у чију част ће ове године у Београду бити окићен олтар поводом Дана мртвих, рођена је почетком 20. века у Мексику.

Упркос многобројним здравственим проблемима насликала је око 140 слика, међу којима је 55 аутопортрета.

У шестој години су јој дијагностиковали дечију парализу, коју изазива вирус полио.

Имала је 18 година када је доживела аутобуску несрећу, због чега је морала да буде у кревету, али је то није спречило да слика.

Рођена је у Плавој кући, у Мексико Ситију, који је касније претворен у Музеј Фриде Кало.

Сваки део куће подсећа на уметничко дело, украшено бојама и шарама.

Кало је носила традиционалну мексичку одећу и шарени накит, а косу је често украшавала шаловима и тракама.

Буран јој је био и приватни живот.

Партнер јој је био Дијего Ривера са ким је остала до смрти 1954.

Оно што је Ривери недостајало у изгледу (био је крупан и сматрали су га ружним), надокнађивао је талентом.

Називали су га генијем који је могао да усмери четкицу ка било ком стилу, док је њен стил био надреалистички.

Обележје Фриде Кало били су портрети испуњени симболима.

Иако је била лепа, често је приказивала сопствено изломљено тело.

Због несреће коју је имала у младости, није могла да има децу, што се у комбинацији са Ривериним неверствима, додатно одразило на њу.

Једна од њених недовршених слика јесте породични портрет, на којем обрисе једино нема лик детета који је одувек желела да има.

„Сликам сопствену стварност", говорила је.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]